Radikalski cirkus, u koji je pretvorena Skupština Srbije, u petak nije proizveo željeni efekat: delegacija Evropskog parlamenta ne samo da nije „zaobišla“ hol u kome je postavljena izložba o Jasenovcu - kako su danima nagoveštavale septičke jame koje u Srbiji nazivaju medijima - već ju je s pažnjom pogledala.&nbsp;
I evropskim parlamentarcima je, naravno, bilo jasno da je u pitanju provokacija. Stalno potezanje nečega iz prošlosti, što je odavno rešeno i „presuđeno“, da bi se opravdala ili prikrila sadašnja i buduća nepočinstva, kao metod poznato je i Toninu Piculi, koji u svojoj državi ima hrvatsku verziju radikala sa veoma sličnim modus operandijem. Kao iskusan političar, svestan je i svih načina pritiska, pa čak i kad su šibicarski. Najzad, europarlamentarci znaju da su srbijanski radikali, pod umivenim imenom Srpska napredna stranka, u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u grupi Evropske narodne partije, sa hrvatskim radikalima (HDZ) ili bošnjačkom SDA, a to baca sasvim drugo svetlo na provokacije.
Slična slika delegaciju je zatekla i u Ministarstvu za evropske integracije. Tamo je, doduše odranije, postavljena izložba o „Oluji“. Ministar Nemanja Starović, primajući goste, otvoreno je rekao da je izložba postavljena prošlog avgusta, kada je „Picula uvredio ceo srpski narod objavljujući svoju sliku iz Oluje“, i da će izložba tu biti dok god je on izvestilac za Srbiju. Naravno, niko od radikala se nije potrudio da objasni šta je pogrešno u odbrani države od onih koji žele da otcepe jedan njen deo, odnosno, u onome šta je i Srbija zvanično radila u slučaju Kosova i čime se radikali ponose. Dobro, možda je, za razliku od mnogih srpskih „heroja“, problem što Picula nije izvršio ratni zločin.&nbsp;
Sve je to usledilo posle ne malo komične situacije, koju su kreirale dve izjave srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića u dva dana. Najpre je rekao, raspaljujući nacionalni naboj pristalicama: „Bolje jedan dan kao soko živeti, nego sto godina kao miš se skrivati“. Koliko sutradan, međutim, suočen s događajima u svetu, i sam sklonjen od evropske delegacije, primetio je: „Mi moramo da budemo mudri, da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe“. A kada odbacimo humoristički momenat apsurda sokola pod kamenom i kontradikcije u koje Vučić sve češće pada (i što bi trebalo da zabrine i njegove pristaše, i medicinsku struku, i Ustavni sud, pa i sve građane), ostaje mučan utisak da ove dve izjave upravo definišu ukupnu radikalsku politiku kojom vode Srbiju – koju su neki uporedili sa fliperom, drugi s pogubljenošću, a treći sa šizofrenijom. Verovatno su svi pomalo u pravu.&nbsp;
Uoči dolaska europarlamentaraca, u tom istom cirkusu u kome novoradikali imaju apsolutnu većinu, članovi opozicije su pokazali fotografiju Aleksandra Vučića, u srdačnom rukovanju sa osuđenim hrvatskim ratnim zločincem Tomislavom Merčepom. Kakav kontrast, u odnosu na Vučićev izraz lica prilikom susreta sa Piculom, dok je još želeo da se sretne sa njim, i dok nije izdao komandu propagandnoj mašineriji i stranačkim supozitorijama da hrvatskog socijaldemokratu nazovu ustašom.&nbsp;
Oni skloni vicu i satiri u Srbiji – a takvih bar ne manjka – zaključili su da je pokazivanje fotografije Vučića i Merčepa dovelo do pregorevanja žice koja drži uši, u glavama ogromne većine radikalskih birača. Oni malo realniji i skloniji analitici, opet, svesni su katastrofalne kombinacije višedecenijskih dogmi i lagarija, i ovovremenog nekontrolisanog propagandnog aparata. Ovo prvo je užasna scenografija kojoj je cilj da zombira i od realnosti udalji čitav narod, kako bi se njime lakše manipulisalo; ono drugo je tragičan mehanizam kojim se uništavaju životi svih slobodnomislećih, koji ustvrde nešto drugačije.
<h2>KREČENJE ISTORIJE</h2>
S pravom su neki građani Srbije postavili pitanje: ako ima prizora iz Jasenovca, zašto nema iz logora Nedićeve Srbije, koja je revnosno punila i Jasenovac, i Staro Sajmište, i Banjicu, i „Topovske šupe“, i „Crveni krst“, i kamion „dušegupku“, i jame u Jajincima? Možda zato što su u ovim slučajevima na poslovima „satiranja srpskog naroda“ bili angažovani Srbi? A to je onda onaj deo istorije koji, ako ne može da se „prekreči“ pastelnim tonovima, može da se prebriše.
Nikako da svesti dođe da ono šta uspeva na domaćem terenu, ne „radi“ kod stranaca, koji nisu izloženi svakodnevnom ispiranju mozga. Šefica misije EP, Marta Temido, na kraju posete Beogradu rekla je da su dobili zabrinjavajuće izveštaje o represiji i pritiscima, da će inicirati istragu i da će se vratiti u Beograd. Politički, dakle, Vučić je već u živom blatu. A pošto je u njegovom umu posle novosadske tragedije pobedila sirova radikalština, on se u tom blatu radikalski koprca i tone još dublje. Zato je reakcija posmatrača epilog koji se i očekivao, pa je činjenicu da se srušio i četvrti stub spoljne politike Srbije bolje prikriti nekakvom pričom da „ustaše“ nisu htele da gledaju slike „epskog stradanja Srba“.&nbsp;
Možda će neko pronaći i paralelu između etiketiranja svih protivnika srbijanskog predsednika i njegove stranke, i etiketiranja protivnika velikosrpskih hergemonističkih ideja usmerenih na okolne države, čiji su oni inspiratori i organizatori. Odnosno, možda će ko primetiti da su u vizuri povampirenog četništva udruženog sa u srbijanskom društvu vekovima dominantnim motivom - srebroljubljem, svi koji se usprotive javašluku, krađi i ošljarstvu, podjednako kao oni koji dignu glas protiv hegemonije, prisvajanja i osvajanja - ustaše. Da, pomalo perverzno za ratne saveznike, da četnici optužuju ustaše (i obrnuto, preko Drine), ali ko se još seća i ko želi da se seća onoga od pre više od 80 godina...
Zaista, to selektivno sećanje obeležje je srpskog društva i naroda još &nbsp;od epskih narodnih pesama u kojima su stvarni osmanski vazali proglašeni za mitske anti-osmanske junake, pa do novokomponovanih poskočica kojima se veličaju ratni zločinci i ubice na izvitoperenoj nazovi-verskoj manifestaciji. Od pre početka raspada SFRJ to se izdiže na nivo nacionalne mantre, i u „koaliciji“ sa lažima, izmišljenom istorijom i najneverovatnijim konstrukcijama zauzima svest većine namerne da obnovi nekdašnju slavu, kolikogod da je slava izmišljena.
Nedavno je umrla žena koja je na internetu zabavljala ljude toliko neverovatnim pričama o Srbima i veličini, da dan danas mnogi nisu sigurni da se nije samo dobro zavitlavala. A onda je neko primetio da su univerziteti u Srbiji puni nekih „Jovanki Jolić“ sa doktorskom disertacijom.
Tako se, sa znatnim primesama praznoverja koje crkva ne sprečava, već – često – indirektno podržava, te jeftinom para-kulturom i kvazi-medijskim promovisanjem nasilja, bezakonja i nemorala, gradi ličnost svakog pojedinca. Zato je danas prosečan građanin Srbije mentalno eutaniziran, kulturno obezglavljen, duhovno obogaljen i kao rezultat svega - emotivno neuravnotežen.
<h2>NESTAJU ISTINSKE VREDNOSTI</h2>
Nedavno je pisac i nekadašnji ambasador, Svetislav Basara, u svojoj kolumni, na primeru čestih slučajeva kad vozač udari automobilom pešaka, pa pobegne iako može da očekuje da će biti uhvaćen, dao preciznu karakterološku definiciju „srpskog roda“: nespremnost da se prihvati odgovornost za postupke, nada da će se dogoditi nemoguće i užasavajuća bezosećajnost. U novijoj istoriji, to možemo, recimo, uporediti sa neprihvatanjem odgovornosti za Srebrenicu ili Sarajevo, nadom da će Rusi izaći na Dunav i vratiti Kosovo, te gaženjem i opravdavanjem gaženja studenata ili ponižavanjem majke deteta stradalog pod novosadskom nadstrešnicom.
Da, na ovom mestu ima smisla primetiti da Basara opisuje oblik infantilnosti i emocionalne nezrelosti. Oni su bezmalo idealno uklopljeni u mitove i fantazije o sopstvenoj veličini i značaju za civilizaciju, ali i ono što se već odomaćeno naziva „Kalimero sindrom“.
A taj sindrom je genijalno jednostavno opisao sjajni kotorski muzičar Kristijan Đuranović, reagujući na već papagajska ponavljanja lidera stranaka crnogorskih Srba o ugroženosti: „Oni slobodu doživljavaju samo u formatu srpstva kao dominantnog sistema života, politike i religije. Sve ostalo za njih je robija“. Ova se definicija, međutim, može slobodno proširiti diljem „Srpskog sveta“, kako fizičkog tako i mentalnog. Interesantno je da je to prvi primetio Svetozar Pribićević, vođa prečanskih Srba posle ujedinjenja u KSHS, iako su kreatori paralelne istorije njegovu izjavu o plaćanju krvi sa Cera i Kajmakčalana kasnije pripisali hrvatskom poslaniku, kako bi opravdali zločin Puniše Račića.
Ako se izuzme činjenica pogubnosti ideje da se istorija menja i prilagođava dnevnim potrebama, te da upravo takav pristup uništava samo biće naroda, najveće žrtve potrebe da se pojedinac, grupa ili ceo narod prikažu boljim nego što jesu, u stvari su istinske srpske veličine i vrednosti. Nikada jedan Milutin Milanković nije dostigao slavu izmišljenog Obilića. Niti se o delu Mihajla Pupina toliko pričalo, kao o potpunoj laži, da je Vojislav Tankosić išamarao Vinstona Čerčila u Beogradu. Paja Jovanović ili Branko Miljković ostadoše zauvek u senci Marka Kraljevića „junaka“ i Vuka Brankovića „izdajnika“.&nbsp;
Najzad, evo još nekoliko primera koji pokazuju svu tragediju redigovanja istorije. Uzalud što su svi u školi čitali Mažuranićevu „Smrt Smail-age Čengića“, izgleda da je lepše da veruju da je „Za krst časni i slobodu zlatnu“ izrekao srpski knez Lazar. Istorija veli da je Pećka patrijaršija 1557. obnovljena pod Rustem-pašom Opukovićem kao Velikim vezirom, ali je romantičnije verovati da je to bilo za mandata Mehmed-paše Sokolovića. Ili ono čuveno „Vojnici, neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem“ iz odbrane Beograda 1915. – koje se nekritički prenosi kao epski govor majora Dragutina Gavrilovića, a ono je u stvari romantizovani zapis Đorđa Roša objavljen 1931.
Tako su i škola, i znanje, i kultura ustuknuli pred dnevnopolitičkim potrebama. Povest jednog naroda - nekad slavna, nekad ne, ali istinita, životna, najzad: suštinska karakteristika tog naroda - posustala je pred fantamozgarijama i maštovitim kreacijama dostojnim dobrog romana, ali ne i nauke. A narod, zatupljen fantastičnim pričama i dramatičnim kreacijama usred sopstvene materijalne i duhovne nemaštine i nemoći, više ne zna ni šta je istina, i ne pita mnogo za milione i milijarde koji volšebno izleću iz državne kase.&nbsp;
Nego poput deteta, širom otvorenih očiju, čeka svoju novu bajku pred spavanje.

Nebojša Vučinić

original

viewImage

baseImage

610x380

500x500

400x240

400x203

1250x600

1084x550

thumbnail

Taoci mita, sluge fantazije

Mnogo štošta u vođenju srpske vanjske i unutrašnje politike poslednjih godina nije prikladno i strahuje se da sve liči na ponašanje vođe huligana sa sjeverne tribine stadiona - rekao je u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, novinar i pravnik Nebojša Vučinić.
U Srbiji će, prema njegovim riječima, biti potreban mnogo jači pritisak i nešto mnogo žešće nego ono što se dešavalo u prethodnih pola godine.&nbsp;
- Mislim da protesti koji su malo utihnuli, ali nijesu potpuno stali još ne proizvode efekat koji su svi očekivali od njih, iako sada vidimo da je neka vrsta gnijeva i nezadovoljstva u narodu porasla i da su stvorene nepomirljive grupacije. Najbolji dokazi za to su događaji oko jednog u suštini bezazlenog čina, a to je grudvanje sa jednom narodnom pjevačicom u Čačku - rekao je Vučinić.
Komentarišući hapšenje u Hrvatskoj i izručenje u vezi pada nadstrešnice Vučinić kaže da je čudno što se dugo poslije pada nadstrešnice još ništa ne zna, a na šta asocira i samo to lice mjesta koje je nakon nesreće, podsjeća on, pospremljeno prije i odrađenog uviđaja u Novom Sadu.
- I ono igranje sa imenima, odnosno onima koji su uhapšeni ili bi trebalo da bi da budu uhapšeni u okviru svih tih događanja, sad je tu još nekoliko ljudi, koliko ja znam, u nekoj vrsti pritvora, nemamo neke nove informacije u kom pravcu se kreće istraga. Ovo može da bude jedan interesantan korak koji će pokazati da li će se vlast sakriti iza ovog izručenja i najzad da li ćemo još uvijek imati jednu vrstu pozorišta u kući koje smo već imali sa hapšenjem Vesića i Momirovića, gdje praktično na kraju od svega toga neće ostati ništa - istakao je Vučinić.
Evropski parlamentarci su najavili posjetu Beogradu krajem januara, na šta je predsjednik Srbije prokomentarisao da ne želi da ih vidi jer se nijesu najavili, da je van zemlje, ali čak i da je u Srbiji ne bi se sastao sa njima, dok ga Tonino Picula demantuje i kaže da su o posjeti odavno uredno obaviješteni.
Sama misija europarlamentaraca, kaže Vučinić, nije nikakvo iznenađenje, te izbjegavanje Aleksandra Vučića da se susretne sa niima može značiti, smatra on, da on priznaje svoju nenadležnost u tom smislu.&nbsp;
- Po Ustavu Srbije za tu vrstu susreta i razgovora nadležan je predsjednik Vlade, u ovom slučaju Đuro Macut - zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3Dr-jF9fHCGbQ&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Portal ETV

Vučinić: Najbolji dokaz gnijeva i nezadovoljstva je grudvanje jedne narodne pjevačice u Čačku

„Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas“ – ispevao je, pre više od dve decenije, Đorđe Balašević srbijansku realnost i skoro fanatičan otpor svakoj ideji da se država normalizuje, svest osavremeni, a duh obasja svetlošću. „Nama je lepo“ – zaključio je, jasno i rigidno – „taman kako smo zaslužili“.
Ne verujem u sudbinsko, pa ne verujem ni u zaslužene kazne. Ne mogu pojedinci - koliko god da ih je, i šta god radili - biti toliko loši, da ceo narod bude kažnjen zbog njih. Doduše, poštujem neke narodne mudrosti. Poput one – „pametan se uči na tuđim, a budala na sopstvenim greškama“. Što se, dabome, skoro nikad ne desi. Ali ne mislim da bilo koji kolektivitet može i treba zauvek da bude obeležen, posebno ne crnom bojom, uprkos trudu koji je u nekom periodu svoje istorije uložio upravo u to.
Najzad, i ti isti Evropljani (kojima neki težimo, a od kojih neki drugi beže) bili su daleko od cvećki u 19. i prvoj polovini 20. veka, na primer. Nisu baš ni učili na tuđim greškama, već na sopstvenim, koje su ih koštale desetina miliona života. Ali su bar nešto naučili. Shvatili kako da greške ne ponove. I kako da izađu iz beskrajnog kruga mržnje, merenja i namirivanja dugova u krvi, zauzimanja tuđeg bez obzira na štetu na svojem...
Sve ono šta, čini mi se, na ovim prostorima još nije naučeno. Šta jeste naučeno? Da se strpi, primiri, čeka pravi momenat – a onda, došao pravi ili tek neki zgodni momenat, pokuljaju sve one greške iz kojih u ranijim navratima ništa nije naučeno. Pojednostavljeno rečeno: zlo i naopako.
Da ne budem isključiv, mislim da ne postoji način da se greške izbegnu. One su, tako nas bar istorija uči, neminovne. Ali, posle grešaka postoje dva puta. Prvi je, svakako, samodestruktivan - ponavljanje grešaka i put iz greške u novu grešku, u pokušaju da se „istera“ neka umišljena „pravda“. Drugi je – suočavanje sa greškom, razmišljanje o njenim uzrocima i posledicama, shvatanje štetnosti greške najpre po sopstveni entitet i traženje nekog boljeg puta, da se greška ne ponovi. Stoga bi se ona pređašnja tvrdnja mogla prepraviti u – „pametan ne ponavlja greške, budala ih ponavlja do u nedogled“.
A za to je, na ovom nesrećnom parčetu Balkana koje od državnog usitnjavanja nosi naziv „zapadni“, primera kolikogod. I previše bi bilo nabrajati ih, čak i u ovo vreme kada se smerno suočavamo sa sopstvenim gresima i greškama (namerno to odvajam, jer nije isto), pa će nekoliko ilustracija biti dovoljno.
Srbija se, na primer, od Evrope brani, kao da će, nedajbože, dobiti buve ili polnu bolest ako uđe u EU. Dobro, veli srbijansko političko rukovodstvo svako malo kad zatreba para iz evropske kase – „mi smo ispunili uslove“ (za ulazak u EU), zamišljajući da su evropske birokrate toliko zalude da gledaju „Pink“ i „Informer“ i da će biti podjednako hipnotisane kao narod u Srbiji da poveruju u ono šta im se kaže, a ne u ono šta vide. Kad EU ne nasedne, kreće kmečanje „Evropa nas neće“, „teraju nas da priznamo Kosovo“ i „mi nećemo da izdamo Rusiju“. Prva izjava je manipulacija, druga jednostavno netačna, a treća dokaz da Srbijom u stvari vlada ruska tajna služba. Dobro, moram da kažem – tako je od 1878. godine, a neka mi sad čitaoci drže palčeve da u narednom periodu izbegnem pijenje čaja, prolazak kraj prozora ili plivanje u praznom bazenu.
Srbija, u stvari, godinama ne da ne mrda u eurointegracijama, već se vraća unazad. I da u tome ne bude sama, čini sve da vrati unazad i one susede, na koje ima neki uticaj. Istim tempom kako se njen predsednik vraća na izvorna radikalska setovanja i romantične šetnje po Palama s kišobranom o ramenu, tako i Srbija kreće da mazohistički mantra o Rusima na Dunavu (koji će vratiti Kosovo), neprihvatanju saveza i pomirenja sa „onima koji su nas bombardovali“, svetosavlju kao modusu življenja u 21. veku, pa i „jedenju korenja“ - iako je ta izjava plod izvorne crnogorske gluposti i zatupljenosti, a i nije prva stvar „pozajmljena“ iz Crne Gore.
Crna Gora je, sa druge strane, dugo u zapadnom svetu percepirana tek kao sićušna dosada, koja će se Evropi priključiti malte ne automatski, pošto se u srećnu porodicu civilizovanih naroda uvuče večiti bundžija, nasilnik iz kraja i čudak koji, u stvari, i ne želi da bude deo srećnih. Znate na koga mislim, da ne imenujem, ako uz ovo stavim reč „Srbija“ - postaću tema bar šest javnih obraćanja „da narod razume“ i „kolegijuma“ septičke jame sa javnom frekvencijom.
Dakle, Crnoj Gori se u Briselu nije poklanjala prevelika pažnja, čak i onda kada je to bilo politički mudro, pa i logično, kada su u EU uguravane doduše mnogo veće, ali ne toliko srazmerno strateški značajnije države s istoka Balkana. Bile su potrebne dve generacije evropskih političara, uljuljkanih u lepim primanjima i još lepšim
frazama, da se shvati da druga strana (ona koja je u ratu s Evropom i civilizacijom ne od Ukrajine, već još od XVI veka) ne smatra da je iko toliko mali da ne može da joj posluži kao oružje, ili makar žrtva, u obračunu s nečastivima – civilizacijom, razvojem, prosperitetom i budućnošću.
To je, u stvari, drugo crnogorsko „dugo putovanje u Jevropu“ (prvo je opisao Stevan Koprivica). Dragoceno je vreme izgubljeno dok se shvatilo da je domaća vrsta Stultus montanus-litoralis zaražena virusom servus ebrii destructoris Asiae occidentalis. Ali dobro je: i srećnoj Evropi je došlo iz donjeg dela leđa u glavu, pa je sad ideja da malena i po evropski sklad posve bezopasna Crna Gora bude ugurana u EU makar i na silu, jer niko nije tako mali da u još neformalizovanom ratu sa zapadnoazijskim hordama nije od koristi. A nije loše ni kao dodatni pritisak na Srbiju, koja će nekako da preživi otiske prstiju i zurenje u kameru na Batrovcima ili Horgošu, ali je ideja o tome na Dobrakovu sigurno nešto najstrašnije što bi se moglo čuti na Andrićevom vencu.
Jedna interesantna analiza "Centra za evropske studije" pokazuje da bi pristupanje komplet Zapadnog Balkana Evropsku uniju koštalo (na sedmogodišnjem nivou) 46,6 milijardi eura. Kada se odbiju doprinosi tih šest zemalja u budžet EU (12,09 milijardi eura), trošak ukupnog pristupanja je još niži - 34,51 milijardi omiljene valute ovdašnjih rusofila.
Najskuplja je, naravno, Srbija. Njeno pristupanje koštalo bi budžet EU 20,9 milijardi eura (ili 2,37 eura godišnje po stanovniku EU), dok bi po odbijanju (sedmogodišnjih) doprinosa budžetu (5,28 milijardi eura) trošak pristupanja Srbije bio - 15,62 milijardi eura.
Sa druge strane, najjeftinije za Evropu je pristupanje Crne Gore. Ono bi Evropljane koštalo 2,35 milijarde eura (0,27 EUR, ili - glavica kupusa po glavi stanovnika). Kada se odbije crnogorski doprinos budžetu (0,61 milijardi eura), trošak crnogorskog pristupanja EU iznosio bi 1,73 milijardu eura. Cijena – prava sitnica, rekao bi sir Oliver iz kultnog stripa za koji se čak i Italijani čude kako se „primio“ na prostorima SFRJ, a u slučaju ulaska Crne Gore u EU jedna realno vrlo isplativa evropska investicija s brzim povratom. I što je najbitnije, sad za to postoji volja.
Zato takav raspored evropskih političkih zvezda mora da se iskoristi. Jer je pitanje da li će se ikad ponoviti.
Ulazak u EU je dobar pre svega za Crnu Goru i njene stanovnike. Ako ništa drugo, da se poput svake žrtve porodičnog nasilja, odvoji od višedecenijskog zlostavljača. Ali i za menjanje svesti, navika, zabluda, primitivnih pogleda i zatucanih stavova, jer će se susretati sa pozitivnim primerima, uređenim sistemima, evropskim školstvom i kulturom, putovanjima, najzad – i sa nekoliko mandata u evropskim
institucijama, a zna se koliko Crnogorci (i nacionalni, i oni drugi, koji se toliko gade na taj termin) vole da praktikuju politiku i glasno iznošenje mišljenja.
Dobro, neko bi postavio pitanje kako bi se u evropska pitanja uklopili crnogorski karakteri. Na primer, mi danas imamo u Crnoj Gori one koji su bili komunisti i Crnogorci, a sada su sledbenici ministarke četvororučice i Srbi sa sve urezanom kokardom; bivše ratnike za Veliku Srbiju transformisane u crnogorske independiste i staru gardu; nekadašnje reformiste Ante Markovića, a danas četničke vojvode; i ihaha drugih primera radikalnih ljudskih, moralnih, porodičnih, političkih i drugih travestitija i zaokreta.
Meni se čini da bi i to Evropa „popeglala“. Samo da se potpiše taj Ugovor i da ga svi ratifikuju, što pre. Biće onda Crna Gora prva po broju eurofanatika, većom brzinom transformisanih nego što su se najbliži saradnici kralja Nikole premetnuli u njegove krvne protivnike, ili četnici u partizane uz dva svedoka, ili komunisti s Titovom slikom na zidu u vernike s ikonom na mestu te slike; ili neki Crnogorci u Srbe, a oprostite, ja to samo po rezultatima popisa, nikako vam ne negiram pravo da se izjasnite kako želite, kojigod vas deo tela na to naterao.
Dobro, siguran sam da bi ostao i izvestan broj „doslednih euroskeptika“ – tačnije, poniznih izvršilaca perverznih fantazija svakog šovinističkog beogradskog režima - koji bi se, bez obzira na skromno znanje (ili možda baš zbog njega) radije bavili mitovima i srednjevekovljem nego napretkom i budućnošću. Civilizacija je tu, da se ne lažemo, odavno rekla zbogom; a kada se tome doda uvežbano plivanje u mutnom (da ne kažem: fekalijama) i umeće podvala i mahinacija kao jedini poznati stil života, jasno je što se „sa sve četiri“ brane od same ideje uređene države i evropskih standarda. Ali bi njihov uticaj bio dekorativan, folklorni.
U tome i jeste poenta i zaključak ove poslanice. Pred Crnom Gorom je (a i pred Srbijom bi bila, još se nadam da šanse nisu proćerdane, da ima i snage i pameti), višegeneracijska prilika. Ona koja mora da se zgrabi, mnogostruko žešće nego što će je oni koji žive od haosa i anarhije odbacivati. To je, moguće, i poslednji veliki ispit čojstva i junaštva ove generacije. Da pokaže da je, najzad, naučila iz grešaka.

Dugo putovanje u Jevropu

Srbijanski dan mrmota, započet rušenjem nadstrešnice novosadske železničke stanice, ušao je u 14. mesec. Od 1. novembra 2024. Srbija se budi i leže u istom. Građani zahtevaju odgovornost, kako za pad nadstrešnice, tako i za brojne nezakonite postupke posle toga; vlast odbija da se o odgovornosti uopšte i govori, praveći „kontramitinge“ i optužujući „blokadere“ za rušenje države po – to je poznati recept već 35 godina – receptu stranih (zapadnih) sila zaverenih protiv Srbije.
O sudbini 12 uhapšenih malo se zna, osim da je danas većina na slobodi. I da predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristi svaku priliku da ih opravda i istakne njihove kvalitete. A za čoveka koji ima u proseku jedno TV pojavljivanje dnevno, te su prilike zaista česte.&nbsp;
Činjenica jeste da proces utvrđivanja odgovornosti tapka u mestu, opstruiran sa više adresa, što nagoni na sumnju da vrhu države i nije baš stalo da se sve to rasplete. Samo je jedna nezavisna, ad-hok komisija izašla sa zaključcima koji nesumnjivo optužuju najviše državno rukovodstvo.&nbsp;
Logika, zato, navodi na pomisao da razlog za tu državnu opstrukciju može da bude samo jedan. Jer, posle tragedije u Hong Kongu ovog novembra, uhapšeno je (dosad) 27 ljudi, s optužbama za nehatno ubistvo i korupciju, i na tome insistira upravo politički vrh. Zbog rušenja mosta i pogibije u Đenovi 2018. - što su srbijanska vlast i njena propagandna sredstva koja se lažno predstavljaju kao mediji često pominjali kao opravdanje „dešava se“ – na optuženičkoj klupi se našlo 59 ljudi, a proces ima podršku iz samog vrha države. Samo u Srbiji politički i državni vrh ponaša se sasvim suprotno.
U međuvremenu, od novosadske tragedije naovamo, obrušilo se bar deset plafona u raznim sveže renoviranim objektima škola i domova zdravlja u Srbiji. Srećom, epilog je samo nekoliko lakših povreda. Otkriveno je da je i nova železnička stanica u Beogradu potencijalna opasnost, jer zbog težine četvorostruko više izgrađenih komercijalnih sadržaja u odnosu na dozvoljeno projektom – pucaju noseći stubovi nad peronima. Zapažena su i oštećenja na infrastrukturnim objektima novootvorene brze pruge ka Subotici; konstatovano i da je pruga puštena u rad, a da je većina zgrada stanica na trasi nebezbedna. I tako redom.
Možda bi se neupućeni čitalac prevario da pomisli da je neko odgovarao bar zbog nekog od tih propusta, upravo posle strašnog iskustva iz Novog Sada. Ne, niko. Umesto otklanjanja, „feleri“ se zamazuju da ne budu vidljivi. I na već pomenutoj stanici u „Prokopu“, ali i na tunelima (na političku silu u saobraćaj puštene) deonice auto-puta do Požege – gde su, dok drugi problemi nisu zaokupili javnost, instalirane stalne ekipe hitne pomoći i vatrogasaca, da zamažu oči.
Najnoviji slučaj neznanja, ošljarstva ali i moguće korupcije, desio se nedavno kod Centra izvrsnosti u Kragujevcu. Srećom, obrušavanje puta prošlo je bez žrtava, jer još nije otvoren. Navodno, započeta je istraga, ali, javnost u Srbiji je opravdano sumnjičava u pogledu njenog epiloga. Jer, u Srbiji se godinama ništa ne radi, a da nije pod direktnim učešćem ili bar kontrolom ljudi iz vladajuće stranke. U tome skoro po pravilu ima kršenja zakona, ali nikad niko nije odgovarao, sem u nekoliko slučajeva kada je zbog velikog uznemirenja javnosti bilo nužno „podmetnuti“ žrtvu – koja je za to dobro nagrađena.
<h2>Šta će se još srušiti?</h2>
I nisu samo to razlozi zbog kojih se u javnosti sve otvorenije i hrabrije uz nazive Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije upotrebljava akronim OKG (organizovana kriminalna grupa). Treba da se setimo noćnog „krečenja“ prostorija Državne lutrije u režiji naglo afirmisanog beogradskog advokata, koga ćemo kasnije još jednom pomenuti. Pa da se prisetimo slučaja Koluvija i „Jovanica“, sa silnom drogom, čiji je epilog takav da se policajci koji su sve otkrili sada proganjaju, a glavni kriminalni akter sa slobode svima smeje i „podbada“. Ili, kad smo kod slobode – kada je kum predsednika države i direktor „Elektromreže“ iz 2012, a sad „uspešni biznismen“ – moguće pijan i drogiran - slupao „meklaren“ i povredio dve osobe, što je zataškavano, a na kraju je slučaj tiho zastareo. Da dalje ne pišemo.
Znajući sve to, znajući kako se u Srbiji dobijaju poslovi – jer to više i nije tajna, znajući da se „leks specijalisi“ donose zloupotrebom skupštinske većine zarad privatnih finansijskih interesa... nekako je logično da običan narod strahuje šta će još da se obruši od onoga šta su gradili naprednjaci i ortaci u ovih 13 godina nekontrolisanog uživanja vlasti. I sve češće i glasnije ukazuje se da je prvo šta su naprednjaci srušili – država i sistem.
A i za to je primera na svakom koraku. Najnoviji je slučaj kada je ministar kulture Nikola Selaković, u svojstvu osumnjičenog, dobio poziv Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) na saslušanje zbog „Generalštaba“. U čijem je slučaju, izgleda, kraći spisak zakona koji nisu prekršeni, od onih koji jesu - sve da bi se zetu Donalda Trampa namestio posao na najatraktivnijoj lokaciji u centru Beograda. I to posao za koji je dokazano da će Srbija biti u debelom minusu, dok bi Džared Kušner ostvario ogromnu dobit.
Uglavnom, Selaković (inače, ministar pravde u vreme imenovanja tih tužilaca) se najpre nije odazvao na poziv – uz salvu uvreda na račun TOK i besprizornu kampanju iz onoga što se u Srbiji na žalost zove medijima – a onda je po završetku radnog vremena otišao u TOK, tek da bi mogao da ponovo u stilu Aleksandra Vučića izvređa tužioce kako „ne rade“, da im preti kako će „oni njih hapsiti“ i da „objasni“ kako on nije meta, već sam Vučić. Uz njega je bio već pomenuti noćni moler Državne lutrije, advokat Vladimir Đukanović, koji je – gle čuda – zastupao sve dosad za nešto optužene partijske drugove, i kojima se procesi nikad nisu završili ili se nisu završili osudom.
Stvari su se uozbiljile, a strasti splasnule, kada je TOK izdao nalog za privođenje Selakovića. Tada je očigledno procenjeno da je bolje da se odazove na poziv. Јer, ako bi SNS dopustio da ga policija privede to bi bio krah za organizaciju kojoj je modus vivendi da čuva svoje članove šta god uradili, a ako bi odbila da to učini usledio bi potpuni društveno-politički kolaps srpskog društva, jer policija ne radi posao zbog kog postoji.&nbsp;
Najzad, šteta i ne mora da bude prevelika, jer ministar može da se pozove na imunitet, a baražna vatra iz onoga što se zove medijima lako će u tom slučaju „pokriti“ glasove onih koji bi u tome pronašli krivicu. Svojevrsdnu generalnu probu imali smo ovih dana, kada je „glavnoj urednici“ veb-sajta nekad uglednih dnevnih novina iz doba SFRJ odrezana prvostepena kazna od godinu dana zabrane obavljanja te delatnosti, zbog uvrede advokata Zdenka Tomanovića. Iz svih „oružja“ udarilo je po „sudijama – blokaderima“, javilo se i Ministarstvo informisanja i telekomunikacija tvrdnjom da je „jasno i nedvosmisleno“ reč o „političkoj presudi i otetom pravosuđu“, a čak je i Sandra Božić, potpredsednica vojvođanske vlade, ispalila optužbe iz svih cevi.
No, već samim pozivom na saslušanje ozbiljno je ugrožena doskora nedodiriva naprednjačka organizacija, pa se brže-bolje pristupilo još jednom „demokratskom nasilju“ u Skupštini. Predložene su hitne izmene Zakona, kojima bi se TOK ukinuo kao „nepotreban“, zajedno sa Tužilaštvom za ratne zločine. I sve tužilačke stvari poverile podobnom tužioicu, baš kako je nedavno učinjeno u slučaju nedovoljno lojalnih policijskih jedinica.
<h2>Izborno nasilje&nbsp;</h2>
Nasilje u Skupštini nije jedino ovih dana. Bilo ga je, u svakoj mogućoj formi, na nedavno održanim lokalnim izborima u tri srpske opštine. Glasanje u Mionici, Negotinu i Sečnju više je ličilo na ratno stanje ili okupaciju, nego na demokratski proces. Ta tri mesta bila su „okupirana“ aktivistima vladajuće stranke iz cele Srbije, a oni odavno državne resurse koriste kao lične, pa su tu bila i vozila javnih preduzeća i vozila bez tablica. Iz njih su izvirivali revnosni „zupčanici sistema“ sa biračkim spiskovima, koji, jasno je, ne mogu da budu u legalnom posedu nikome sem članovima biračkih odbora.&nbsp;
Sa druge strane, članovi posmatračkih misija nisu smeli ni da izvire iz svojih vozila, od nasilnika koji su ih u tome sprečavali i fizički. Policija – sada već tradicionalno – nije reagovala, pa je većina posmatračkih misija obustavila rad usred izbornog dana. Sada bez ikakvog skrivanja, kroz ova tri mesta defilovali su banditi maskirani fantomkama, koje se policija pravila da ne vidi. Valjda im je svrha bila da podsete birače u tri opštine na tri kraja države da će kamere ono malo nezavisnih medija i posmatrači otići, a da onda ostaju na milost i nemilost bitangama svake fele. Onima koje je režim pustio s lanca pre godinu dana, kad građani nisu prihvatili objašnjenje da se padovi nadstrešnica dešavaju svuda.
Istini za volju, neki su batinaši ili oni sa spiskovima i bili „privođeni“ u maricu, kada su policajci baš bili primorani na to. Ali su se kasnije pojavili snimci s maricama koje odlaze, pa „iza ćoška“ puštaju privedene da se presele u partijska vozila koja su ih dalje sklanjala sa „mesta zločina“. Uz pritiske i ucene birača, uz „bugarski voz“ i Vučićeve optužbe da su „oni“ (to su kritičari režima, politički protivnici, ukratko, svi koji nisu pod njegovom kontrolom) imali batinaše – rezultat izbora je unapred bio jasan.&nbsp;
Primetiće neko da rezultat izbora u tri opštine, od 174 jedinice lokalne samouprave koliko ih u Srbiji ima, i nije preterano bitan, a posebno ne vredan tolikog angažovanja resursa i stvaranja atmosfere ratnog stanja. Da, to je tako u demokratskim i uređenim državama: Srbija, na žalost, već desetak godina nije demokratska i uređena, ni u najslobodnijoj interpretaciji; a od pada nadstrešnice, po svim parametrima, pokazuje se da nije zaista ni država.
Evo jedne ilustracije toj tvrdnji u prilog: odmah posle izbora izašao je formalni šef naprednjaka, doskorašnji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, da proklamuje pobedu nad „blokaderima“ i svoje zadovoljstvo. Iza njega su, očigledno namerno, bili i friško optuženi i pravosuđu nedostupni ministar kulture Selaković i jedan „student“ iz „Ćacilenda“ koji se nekoliko dana ranije „proslavio“ pretnjom klanjem jednoj poslanici republičkog parlamenta. Tek da se pokažu snaga i nedodirivost, odnosno, da se ponajviše uputi poruka svom načetom članstvu da stranka stoji iza svakog čoveka, šta god radio, i da joj niko ne može ništa.
Doduše, i naprednjaci i srpska javnost su svesni da kada se izvuče jedna cigla iz tog zida mafijaške organizovanosti – pada ceo zid postavljen na principima omerte. Čuvaju se i osvedočeni kriminalci poput Radojičića i Veselinovića, bez obzira na cenu koju država može da plati zbog toga, dok „padaju“ samo oni koji izdaju, iznevere ili budu manja šteta u zaštiti kriminalnog interesa, kao Belivuk na primer. A izgleda da je previše para i poslova u igri, čim postoji spremnost vrha SNS da stanje u društvu zateže do tanke ivice građanskog rata.
Najzad, time što vladajuća kamarila u Srbiji ne daje odgovorne ni za novosadsku tragediju, ni za čitav niz drugih nesreća, promašaja, bačenog ili zloupotrebljenog novca i drugih krivičnih dela – za mnoge analitičare predstavlja najbolji dokaz da odgovornost za sve ide do samog vrha Srbije, odnosno - do braće Vučić.

Srbijanski Dan mrmota

„Quod ab initio vitiosum est, non producit effectum“ – zapisali su još starorimski pravnici. Veliki Valtazar Bogišić, tvorac crnogorskog „Opšteg imovinskog zakonika“, jedinog građansko-pravnog propisa na ovim prostorima koji nije prost prevod odgovarajućeg dokumenta neke velike sile, latinsku je sentencu formulisao u svima razumljivo „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“.&nbsp;
Grbo se rodio i pokušaj Srbije da ima more. Ako ne računamo situaciju da je prvo more pobeglo od Srbije još mnogo pre njenog nastanka – Panonsko more – naredni pokušaj Srbije da ima more zbio se u vreme cara Dušana. Velika ranosrednjovekovna država obuhvatala je skoro ceo Balkan s odgovarajućom morskom vodom, i bila naseljena mnogim narodima, među kojima su tadašnji Srbi (Raščani) bili među najmalobrojnijim. Ta je država propala posle kratkog trajanja u praksi, ali je ostala da živi u šovinističkim mozgovima velikodržavnih ambicija do danas.
Opet nešto moramo da ne-računamo. Dok je Srbija bila Smederevski sandžak Osmanskog carstva, imala je more. Ne jedno, već nekoliko mora. Ali, ni jedno nije bilo srpsko, već Sultanovo. Kao i Srbi. Pa se to ne računa; najzad, ni jedan nedovoljno slavan period srpske istorije ne sme u istoriji ni da prenoći, kamo li da ostane i da se „računa“.
Tričavih pet vekova kasnije, Srbija je opet pokušala da ima more. Osmansko carstvo se raspadalo, posle samo nešto više od 600 godina postojanja (srpsko je trajalo čak devet godina!), pa je svaka balkanska državica poskočila da otrgne koje parče. Srbija se dokopala Drača, i imala more celih četiri meseca: od kraja novembra 1912, do aprila 1913. &nbsp;
A onda, pet godina kasnije, more se ukazalo kao realna šansa. Formirana je Kraljevina SHS, u koje su Kraljevina Crna Gora (ne baš svojom voljom) i Država Slovenaca, Hrvata i Srba (današnje – skoro - Slovenija, Hrvatska i BiH) unele i more. Ali, avaj: ti koji su uneli more u zajedničku državu držali su da je to ulog jednak srpskim planinama i rekama – dakle, zajednički – dok je za drugu stranu sve to bio zasluženi ratni plen. I tako su Srbi imali more, kao što su imali i sve ostale priznate i nepriznate narode od početka kljakave kraljevine, skoro 22 godine. Ko zna šta bi bilo, da velika tragedija svetskog rata nije rasparčala i tu, unutrašnjim mržnjama i nezadovoljstvom onih koji su bili pasivni subjekti srpskog posedovanja, već nagriženu državu.
Naredni pokušaj da more bude zajedničko takođe se završio katastrofom: Srbima su more „oteli“ oni koji i izlaze na more, i čije je i bilo to more uneto u zajedničku državu, tad bratstvo-jedinstvenu SFRJ. Pokušalo se devedesetih da se spasi što se spasiti može, da se zadrže bar „srpski Dubrovnik“ i „srpska Crna Gora“, sa sve pripadajućom slanom vodom, ali avaj: ni Hrvati ni Crnogorci se s time nikako nisu slagali. Onda je proklete 2006. zakucan poslednji ekser u kovčeg prirodnog hegemonističkog prava Srba: „otcepila“ se Crna Gora.
I upravo je u vreme uspešnog crnogorskog referenduma za obnovu državne nezavisnosti Aleksandar Vučić, tada još revnosni Šešeljev radikal, poručio da je crnogorska nezavisnost samo privremena. Što će reći, i da je period Srbije bez mora privremeno stanje.
Od momenta kada je postao potpredsednik srpske vlade, pa do dana današnjeg, Vučić je pozivao građane Srbije da ne letuju na „hrvatskom moru“. Crnogorsko more nije pominjao, a ovih smo dana saznali i zbog čega.
„Lakše bismo odgovorili da imamo more. Zato nemamo more, zato su odvojili Crnu Goru od Srbije, zato Pašiću nisu dali izlaz na more, iako se borio svim srcem“, rekao je Vučić za nešto što se zove medijem u Srbiji.
Dakle, tradicionalna belosvetska zavera protiv Srbije u svim epohama postojanja Planete je dala efekta. Posle onolikih klipova u točkove, ubacivali su nam i klipove u peraja, a od srpskog naroda je i ta istina skrivana. Eh, da Srbija ima more, gde bi joj kraj bio?&nbsp;
Ne bi bilo ni korupcije, ni rasprodaje prirodnih resursa, ni nerešenih ubistava političkih protivnika; ne bi bilo ni rušenja nadstrešnice, ni izbegavanja odgovornosti za to; ne bi se kršio zakon da bi se omogućilo rušenje „Jugoslavije“ ili „Generalštaba“; ne bi se zidali najveći zagađivači u plodnoj ravnici Vojvodine, dočim bi tamošnji veliki gradovi zasigurno imali pitku vodu; ne bi se noću rušilo u Savamali, ne bi niko tražio dva minuta snimka s naplatne rampe, niko ne bi pitao da li je zaista bio pijan pilot srušenog helikoptera; ne bi kriminalci mleli ljude, ne bi „navijači“ divljali, ne bi maskirane barabe „menjale“ policiju u uniformama...&nbsp;
Da ima mora, mislite da bi se osetilo što su nekompetentni duduci i vlasnici pečenjara uništili sistem Elektroprivrede Srbije? Eh, da je mora, ne bi Kinezi u njihovim proizvodnim otrovima zagađenoj Istočnoj Srbiji imali, maltene, svoju državu. Da ima mora, ne bi Kinezi i Rusi iznosili srpsko zlato i druge rude uz simboličnu nadoknadu. Uz more, kako bi Rusi držali špijunski centar u Nišu i kako bi dirigovali srpskim „političarima“ kao pačjom školom? Da ima mora, „Ćacilend“ bi mogao da se baškari i na plaži. Sve to, i još svašta. Samo zbog nemanja mora.
Čak je i onaj kanal Moravom do Egeja ostao negde u brojnim radikalskim planovima kojih je toliko bilo da su, jamačno, neki prosto zaboravljani, a kako bi tek Srbija odgovorila da bar do mora može Moravom. Odgovor bi, ima li mesta sumnji, bio moćan.&nbsp;
I da ne pominjemo Kosovo, tu rak-ranu srpske stvarnosti od Nikolaja Velimirovića naovamo, Kosovo kojeg je Srbija istorijski „imala“ još kraće nego more, ali ga sada zasigurno nema – zato što nema more. Dobro, ima Matiju Bećkovića, i to je nešto.
Na more, koje su im zlikovci uzeli, Srbi, dabome, imaju svako pravo. Kao i na Crnu Goru koja je, kao što je opštepoznato, srpska država, a Crnogorci ne postoje, i svako ko drugačije kaže je Milogorac i kopile iz Titovog Jajca. Poznata je ta doktrina iz „Načertanijem“ zagađenog srpskog uma, koja, opet, postaje sve glasnija kako ovovremena, aktuelna, živuća država Srbija zbog svoje nesposobne i zapadnoazijskim bezbednosnim službama instruisane vlasti doživi kakav politički poraz.
Ruku na srce, imaju Srbi pravo i na grčko more, što zbog Krfa i Soluna, što zbog pokojnog jagodinskog siledžije Palme koji je dobio „srpsko parče“ plaže za „plićak – kolo“ u Paraliji. Muka je, međutim, što je Grčka em daleko, em vojno i politički kudikamo moćnija, pa bi ćar pojeo vajdu. Ne računamo nedavno na društvenim mrežama lansiranu tezu da Srbija, iz nepoznatih razloga, ima pravo na – recimo, autor nije tačno zapamtio - četvrtinu Krita: fantazije u stilu Deretića ipak nisu postale zvanični stav Beograda. Još.
Više je nego zanimljiva ta potreba da se umesto u stvarnosti živi u kompleksima i izmišljenoj istoriji upodobljenoj da opravda svako bivše i buduće nepočinstvo. Nesrećni zbog onog što nemaju i što nije njihovo, zanemaruju ono šta imaju i šta propada jer je tuđe slađe. Ali, to je već stvar one grane medicine koja se bavi psihičkim zdravljem, i, u nekim slučajevima, krivičnog prava.
Ono o čemu može jedan medijski tekst da raspravlja je pitanje niza političkih i ekonomskih neuspeha današnje srbijanske vlasti, koji se maskiraju aktuelizovanjem davno sklonjenih pitanja iz prošlosti ili buđenjem tek zakopanih aveti balkanskih mržnji i sukoba. Nemoć Srbije da se uobroči u sopstveni guber i dvorište, koje u mnogim njenim delovima danas zvrji avetinjski prazno, problem je za komšije koje „imaju more“ ili već nešto što vazda nezasitim radikalima treba. Ali, čini se još više, to je problem za samu Srbiju, koja odbija i izbegava napredak i sreću, jureći rep sopstvenih fantazija i slobodnom rukom pisanih hegemonističkih noćnih polucija.
„Nihil est in intellectu, quod antea non fuerit in sensu“, napisao je odavno Džon Lok. „Nema ničega u intelektu što pre toga nije bilo u čulima“. I možda baš to pokazuje problem s intelektom, ne samo u današnjoj Srbiji već i u nekim drugim državama uspostavljenim na ovom zlosrećnom parčetu Raja – jer im kroz čula nije prošla istina i stvarnost, već frustracijama pogurana izmišljotina, što neverovatnija to za primaoca stvarnija.
Tako i ova priča o moru: mora da prođe kroz čula, kakva-takva, da bi mogla da bude predstavljena kao noćna mora i razlog nekih budućih neuspeha. Ali, noćne more se često završe enurezom. Mislite o tome, Vrhovni komandante.

More i noćne more

Reakcija zaista pravih navijača, koji nijesu skupina za realizaciju određenih politika, crnogorskih navijača, je bila na svom mjestu i u pravom momentu i na najbolji mogući način odgovorila na provokacije, sve drugo bi bilo pogrešno – rekao je u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, pravnik i novinar Nebojša Vučinić.
Utakmicu Crna Gora – Hrvatska, osim dobre igre i sportskog i fer ponašanja igrača obje reprezentacije, obilježile su i poruke hrvatskih navijača – ubij Srbina i za dom spremni.
Nije siguran, kaže Vučinić, da su to navijači, jer su prestali to da budu početkom devedesetih godina prošlog vijeka, kada su, kako kaže, iskorišteni u političke svrhe.
– Od tada su sredstvo realizacije nekih politika, nažalost onih pravih navijača kojih je sve manje na sportskim borilištima, iako sport u stvari i postoji zbog njih. Meni to prilično zaista liči na devedesete kada je sve počelo i ja se još sjećam onih scena sa Maksimira, pamtim to i mnogo, mnogo sličnih scena sa drugih sportskih borilišta na prostorima bivše Jugoslavije. Po meni to nijesu navijači, oni su samo skupine ljudi koji predstavljaju sredstvo realizacije određenih politika – rekao je Vučinić.
Kaže da mu je žao što su utakmice između reprezentacija država koje su nekad dijelile istu državu proglašene utakmicama visokog rizika, ali ako su postojala operativna saznanja, dodaje on, da može doći do incidenata, onda je policija zatajila jer su hrvatski navijači napadnuti noć prije utakmice.
Ističe da su brojni komentatori i analitičari iz Hrvatske oduševljeni crnogorskim navijačima, dok se veliki broj njegovih prijatelja iz Hrvatske, kako kaže, stidi zbog postupka hrvatskih navijača.
– Nijesu oni to slučajno uradili, jer kad su u pitanju dvije skupine tih mangupa sa tribina, rado koristim onu Krležinu sentencu koju ne bih ponavljao u programu jer sadrži termine koji nijesu za program, ali reakcija zaista pravih navijača je bila na svom mjestu i u pravom momentu i na najbolji mogući način odgovorila na provokacije, sve drugo bi bilo pogrešno – zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DBOQwqvF4c8E&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Vučinić: Današnji navijači su obično sredstvo realizacije nekih politika

Moral je čudna kategorija: rastegljiv je po željama, različito se tumači u zavisnosti s koje ste strane (ne)moralne činidbe, i vrlo prilagodljiv individualnim potrebama.&nbsp;
Teško ćete naići na nekog ko će za sebe reći da je nemoralan. Najveći kriminalci i ubice nose najveće verske simbole i tetovirani su njima, jer moral izjednačavaju sa religijskim zakonima. Prijateljice noći sebe smatraju moralnima, jer ne lažu i ne varaju: kod njih je koliko para, toliko „muzike“. Idealni vernik sebe doživljava visokomoralnim jer redovno odlazi u crkvu i ljubi popu ruku, iako tuče ženu, zanemaruje roditelje, podvaljuje „duhovnom ocu“ – kumu, a možda i odlazi u krevet sa kumom. I tako redom.
Moral je, po školskoj definiciji, „skup pravila ponašanja, principa i vrednosti koji su prihvaćeni u određenoj društvenoj grupi ili od strane pojedinca“. Aristotel kaže: „Onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ili zver ili bog“. Ti su časovi, međutim, bar na prostorima Zapadnog Balkana, ili preskočeni ili su ostali na teorijskom delu.
Uoči godišnjice novosadske tragedije, predsednik Srbije se skrušeno izvinio u još jednom od nebrojenih TV-obraćanja. Neuobičajeno – proglašen je i Dan žalosti, godinu dana posle tragedije. To, na primer, nije učinjeno za godišnjicu tragedija u „Ribnikaru“, Duboni i Orašju, iako je u tim zločinima bilo više žrtava. Cinici će reći da su naprednjaci sa svime ostalim u Srbiji, uspeli da unište, obesmisle i opogane i institut dana žalosti.
No, ako je u izvinjenju Aleksandra Vučića uopšte bilo iskrenosti, ako to nije bio samo pokušaj podizanja rejtinga, već neki tračak ljudskosti iz crne radikalske duše, trajalo je taman koliko i čitanje sa telepromptera. Jer, njegovu ličnu monstruoznost saopštenu uoči skupa povodom godišnjice tragedije, rečima „šta je to u subotu (1. novembra, prim. aut.) u Novom Sadu, je l’ neka utakmica“ odmah posle „izvinjenja“ smenila je monstruoznost njegovih pristalica na dugme.
Očajna majka mladića koji je stradao pod betonom novosadske nadstrešnice, neznajući ni posle godinu dana ko je odgovoran za smrt njenog deteta i još 15 drugih ljudi, odlučila se za štrajk glađu pred Skupštinom Srbije. Ali, avaj: pred Dijanom Hrkom i njenim suzama isprečilo se najveće nehigijensko naselje u Evropi dopunjeno poslušnim članovima srbijanske vladajuće partije. I pojačano jakim ozvučenjem.
Ima stara ruska poslovica: „Ko nema stida, ne brine ga sramota“. Baš tako su bestidnici iz političke organizacije koju sve češće i domaća javnost i svetski uglednici izjednačavaju sa mafijaškom, beskrupulozne interesdžije neopterećene sramotom, na suze i bol jedne očajne majke odgovorili glasnom muzikom, veseljem i igrom.&nbsp;
Činjenica da je svirala i četnička „Morem plovi jedna mala barka“ (još jedna u nizu revizionističkih halucinacija), sa stihom „pošla majka da potraži sina“, posebno je zabolela ne samo Dijanu Hrka, već svakog s imalo empatije. Dijani su, uz te stihove, iz „Ćacilenda“ pokazivali i srednji prst. A to je, setićemo se, bio „simbol“ kojim su naprdnjaci odgovorili na crvenu šaku s početka protesta.
&nbsp;ČISTO ZLO
&nbsp;Za deo horde iz nehigijenskog šatorskog naselja možda postoji objašnjenje: najzad, među stanovnicima „Ćacilenda“ su zahvaljujući društvenim mrežama detektovane desetine ozbiljnih kriminalaca, pa i oni s više od 15 godina robije zbog ubistava. Od tog izopačenog psihičkog sklopa, od dvonožaca bez ikakvih moralnih uzusa, ništa drugačije se ne može ni očekivati. Možda samo nešto još gore.
Ono šta, međutim, pokazuje grupisanje režima u nužnosti da se sačuvaju mafijaške i korupcionaške privilegije su – zaposleni iz lokalne uprave i javnih preduzeća, koji su došli kao pojačanje „Ćacilendu“. Neke naoko neprimetne majke, neke mile kuvarice iz osnovnih škola, neke ljubazne službenice, opštinski radnici... transformisani u zveri. Urlaju „pošla majka da potraži sina“ ženi koja je skupila hrabrost da ispriča i kako je izgledao njen susret s uništenim, smrvljenim telom svog deteta, prilikom identifikacije. Nešto stravično za pročitati i čuti, nezamislivo kako je za videti i doživeti.
To nije politika. Nije zaštita stranke i privilegija. To nije ni nemoral. To je čisto, nepatvoreno zlo. To su jednostavno zli, izopačeni ljudi.&nbsp;
Uostalom, već u prvom narednom TV nastupu, kod Milomira Marića (sada na TV Prva, jer TV „Hepi“ odnedavno nije dovoljno lojalna), Vučić je za protest i štrajk Dijane Hrka optužio ambasadu SAD. To je već omiljeni radikalski manevar, u momentima kada se podrška nezaustavivo krnji i među lojalistima.
I nije to prvi put poslednjih godina da deo stanovnika Srbije pokazuje da izopačenost nema donju granicu.
Nije bilo tako davno kada su proglasili za pijanicu pilota helikoptera s bebom, koji se srušio zbog potrebe frustriranih političara da se slikaju i promovišu, i svi iz helikoptera poginuli. Čudila se Srbija kako to kolege stradalog radnika „Krušika“ pljuju i vređaju njegovu porodicu koja je samo tražila da se utvrdi odgovornost za pogibiju, a u toj je fabrici svako malo neka nesreća i skoro svaki zaposleni s glavom u torbi.
Ili, da se zapitamo, otkud onoliki muškarci koji podržavaju seksualnog predatora Jutku, koji im je pipao, štipao i na mnogo gore načine spopadao žene, sestre i ćerke, a protiv jedine žene koja je digla glas zbog toga? Najzad, u moru sličnih primera, da završimo pitanjem kakvi su to ljudi koji se automobilom zalete u kolonu mladih koji protestuju, a predsednik države, „najbolji student prava ikad“, smatra da je to u redu jer vozači imaju pravo da voze ulicom.
I kada se to tako pobrojano sagleda, postaje jasno da je Srbiji kudikamo manji problem što su joj uništeni pravosudni sistem i policija, koji poodavno služe samo održavanju režima, od toga što je uništen moral. Što više nema razlikovanja dobrog i lošeg. Što je skoro opštepihvaćeno uverenje da je sve dopušteno, ako je u ličnu korist.
&nbsp;UNIŠTENI LJUDI
&nbsp;Kako se srpsko društvo više polarizuje i kako postaje jasno da režim još nije bivši, a njegovi prvoborci već u bukagijama samo zato što je pobunjeni narod i dalje bezglav i nedovoljno artikulisan – otimačina ono malo neotetog se intenzivira. Najnovija je vest da su se čak i suvlasnici opskurnog i malotiražnog tabloida „Srpski telegraf“ Milan Lađević i Saša Milovanović „ogrebali“ za atraktivnu građevinsku parcelu u Rakovici, plativši je 1.300.000 eura. Pare za taj „biznis poduhvat“ sigurno nisu zaradili od prodaje novina, a nije poznato da su se bavili bilo kojim drugim poslom.
Od ove je važnija vest da Vlada Srbije ignoriše čak i sudske postupke povedene zbog zloupotreba oko srušene zgrade Generalštaba, i prostora kojim Vučić namerava da preko Džareda Kušnera „kupi“ Donalda Trampa. Kako bi se sve ubrzalo, i bez javne rasprave, Leks specijalis se našao pred poslanicima Skupštine u kojoj SNS sa saveznicima ima većinu – u nedelju.
Baš uoči saopštavanja odluke Vlade Švedske da obustavi deo finansijske pomoći državnim institucijama Srbije i sredstva preusmeri na jačanje civilnog društva, jer je „razvoj u Srbiji išao u pogrešnom pravcu – od rastuće korupcije do nepoštovanja principa vladavine prava“.
Već je opšte mesto činjenica da će Srbiji biti potrebne bar tri generacije da se oporavi od produžene vlasti udruženog zločinačkog poduhvata, od 1988. do danas. Problem je dublji od uništene države, privrede, institucija... Uništeni su ljudi. Fantazijama, izmišljenom istorijom, izgubljenim moralnim vrednostima i hegemonizmom zatrovane su i te generacije od kojih se sada očekuje da popravljaju Srbiju.&nbsp;
Najzad, uoči 1. novembra, uboden je i glogov kolac u srce poslednje kulturne manifestacije u Srbiji koja je koliko-toliko preživljavala naprednjačku potrebu da sve opogane i unište. Posle FEST-a, BEMUS-a, Narodnog pozorišta, BITEF-a, Nišvila, Gitarijade u Zaječaru... uništen je Sajam knjiga. Kultnu manifestaciju u regionu su zbog odbijanja da se termin održavanja pomeri da ne zahvata 1. novembar bojkotovali mnogi izdavači, a ostali su uprkos pretnjama odlučili da zatvore štandove na taj dan.
Dobro, ne svi. Bio je otvoren štand koji je izlagao haškog osuđenika Vojislava Šešelja i njegova (ne)dela. Neki vele da je propast Sajma upravo počela kada se na njemu pojavio Šešelj, kome su onda masovno pritrčavala deca da se fotografišu. Tešio se i pisac ovih redova da deca trče i da se slikaju sa majmunima u zoološkom vrtu... dok ta ista deca nisu počela da troprstare, zakukavaju o Kosovu i ispredaju bajke Milića od Mačve o prapotopskom poreklu nebeskog naroda. To bi, svakako, mogao da bude prilog tvrdnji da su i buduće generacije, koje bi trebalo da leče Srbiju, moralno upropašćene.
Do „vojvode“ s pečatom državne bezbednosti ove godine dopuzali su i lideri velikosrpske iredente iz Crne Gore. Neki su to šaljivo prokomentarisali rečima da su do amorfne mase prišli ljigavci, pa se očekuje hemijska reakcija. Snishodljivo poklonjenje Kneževića, Dajkovića i još nekih pokazalo je da nemoral i izopačenost nisu vezani za današnju Srbiju, već za hegemonističku fantaziju „Srpski svet“, koja još živi samo u mašti ortodoksnih šovinista i prilici da se predsednik Srbije još koji put džabe napije na istoimenoj vinskoj manifestaciji.

Od izvinjenja do uništenja

Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana treba da se liši istine, da bi druga strana svoje laži i zablude mogla da proglasi za istinu?
Kakvo je to pomirenje, kada se očekuje da se jedna strana odrekne antifašizma, da bi biološki ili ideološki naslednici fašizma mogli da uživaju u paralelnoj realnosti samoobmane i aboliciji svojih predaka i njihovih zločina?
Kakvo je to pomirenje, po čijim se “pravilima” ima zaboraviti izdaja i prodaja države i nacije, zarad konvalidiranja zločina, izdaje, pravnog nasilja i gubljenja državno-pravne samostalnosti, o čemu su i stvarnost i istorija odavno dali ocenu?
Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana mora da pristane da bude sluga, da bi druga strana mogla da i dalje bude sluga? I kada je podaništvo postalo vrlina, da bi uopšte moglo da bude tema pomirenja?
Kakvo je to pomirenje, koje od prvih traži da se svaki junak, vojskovođa, pisac, pesnik, slikar, pevač, sportista, novinar… zaboravi ili zanemari, da bi ustupio mesto u pamćenju nekim opskurnim likovima bez ikakvih ličnih i profesionalnih kvaliteta i dostignuća, s jedinim “kvalitetom” – da su drugi?
Kakvo je to pomirenje, dođavola, kad jedna strana mora da prihvati stalno poništavanje i unižavanje države, a druga ne želi i ne prihvata da se odrekne ničega destruktivnog, antievropskog, podaničkog?
Kakvo je to pomirenje, da se ljudskost, saosećanje, kajanje, realnost, dobronamernost, humanost, dobrosusedstvo… jedne strane mora poništiti, da bi kompleksi, mitomanija, frustracije, integrisano zlo ili genetska izopačenost druge strane mogli da budu spokojni?
Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana mora da prihvati uništavanje spomenika onih koji su državu gradili, razvijali i spašavali, i svih uspomena na njih, da bi druga strana mogla nesmetano da diže spomenike zločincima, ubicama, uništiteljima države i drugih Naroda i izmišlja njihovu slavu i “svetost”?
Kakvo je to pomirenje, zaboga, ako prva strana mora da bespogovorno prihvati da joj druga otme sve šta želi, a ono šta ne želi, da uništi, opogani ili denuncira?
Kakvo je to pomirenje, po čijim pravilima jedna strana treba da ćuti i trpi bahate, nedozrele, frustracijama gonjene poteze druge strane, koja, opet, može da divlja bez kontrole, uništava državu, privredu, resurse, poredak i čini sve da država bude pripojena drugoj ili bar pod njenim starateljstvom?
Kakvo je to pomirenje, kad jedna strana mora da prihvati da su moralni i fizički patuljci u stvari visokoetični i prečasni dvometraši, kako svoje istaknute “prvake” vidi ili predstavlja zaslepljena druga strana?
Kakvo je to pomirenje, u kome jedna strana ne sme ni da kritikuje drugu, dok druga i može i treba da proganja i kinji prvu, bez obzira na zakon i pravdu?
Kakvo je to pomirenje, u kome ubica postaje jednak ubijenom, u kome silovatelj biva izjednačen sa humanistom, u kome se jednako slave zločinac i heroj, u kome moral, plemenitost, čast, principijelnost, vrlina… dolaze na istu ravan sa moralnim nihilizmom i etičkim relativizmom?
Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana treba da prihvati da je verske vođe druge strane negiraju, vređaju, ponižavaju, odbacuju, a državu koja im je zajednička tretiraju tek kao privremeno otuđeni deo druge države – čemu sve druga strana tercira?
Kakvo je to pomirenje, gde laž, izdaja, zabluda, frizirana istorija, nasilje, bezobrazluk, bahatost, primitivizam… moraju da budu prihvaćeni, jer to onda drugoj strani otvara mogućnost za ostvarenje njenih (u najvećem broju nečasnih) ciljeva?
Kakvo je to pomirenje, koje od pobednika traži da priznaju poraz, da bi poraženi mogli da se proglase za pobednika?

Pomirenje, i po babu i po stričevima

To što Specijalno državno tužilaštvo želi da sasluša novinare u sklopu njihove posljednje akcije opasno zadire u slobodu medija i samu suštinu demokratije, ocijenili su pravnici u razgovoru za Televiziju E.
<h2>Upiti bez odgovora</h2>
Brojni su upiti Televizije E ostali bez odgovora Specijalnog državnog tužilaštva, kao i drugih tužilačkih organa, na pitanja od javnog interesa. No, čini se da samo jedan medij može doći do brzih odgovora, pa čak i do tužilačkih spisa. Međutim, ukoliko se, kako je i u prirodi novinarskog posla, dođe do informacija koje kompromituju vlast, otkrivaju zloupotrebe institucija, to se, prema novim tumačenjima, može kvalifikovati kao narušavanje ustavnog uređenja. Zato će, kako je kazao portparol Specijalnog tužilaštva Vukas Radonjić za, dakako, Vijesti – urednici nekih medija biti saslušani, kao svjedoci. 
- Ja ću pobrojati najuobičajnija djela iz te grupe. Na primjer, ubistvo najviših državnih predstavnika, pozivanje na njihovo ubistvo, terorizam, sabotaža, sprječavanje službenog lica u vršenju službene radnje, veleizdaja, odavanje službene tajne. To su krivična djela koja mogu dovesti do poremećaja ustavnog uređenja. Ovo što imamo u ovoj naredbi za sprovođenje istrage nema nikakve veze sa tim što tužilaštvo tvrdi. Ne treba da budete advokat, sudija ili pravnik da bi zaključili, prostom logikom, da ta tvrdnja tužilaštva, da je to napad na ustavno uređenje nema nikakvu podlogu - rekao je za Televiziju E advokat Aleksandar Olenik.
No, da podloge za saslušanje novinara ima - smatra ministarka koja bi trebalo da ih štiti, a čije su partijske kolege često na meti kritika zbog zloupotreba u sektoru bezbjednosti.
- Čula sam i to da je portparol kazao da će i neki urednici biti saslušani ili vlasnici medija, mislim da je svako dužan da svjedoči. Opet kažem, u naredbi se nalaze opasna krivična djela koja treba istražiti, svako je dužan da svjedoči i prema tome ja zaista mislim da se radi o jednom pravnom postupku koji će svakako izazvati veliku pažnju. Da li će biti saslušani neki novinari to samo po sebi ne znači neki ogroman pritisak i ljekari svjedoče kada postoji sumnja na eventualnu ljekarsku grešku... - rekla je ministarka kulture i medija Tamara Vujović.
 Samo poređenje dovoljno govori da joj je medicina, ipak, bliža oblast. Ono što bi ministarka trebalo da zna je da Zakonik o krivičnom postupku jasno propisuje da su među licima koja ne mogu biti saslušana kao svjedoci i novinari, ukoliko bi svojim iskazom povrijedili profesionalnu tajnu. Od te dužnosti novinara može osloboditi isključivo izvor informacije. Međutim, crnogorsko društvo rizikuje da izgubi i pretenzije da bude demokratsko, upozorava profesor i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava.
- Postoje ozbiljne pravne indicije, da se radi o svojevrsnom pritisku na određene medije i na uopšte demokratsko kritičko mišljenje, jer je osnovna funkcija medija u demorkatskom društvu - demokratska kritika vlasti - ocijenio je Nebojša Vučinić, profesor prava i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
<h2>Cilj da se ništa ne zna, još manje objavi</h2>
Jedna od poruka koja se problematizuje je i pitanje da li je majka potpredsjednika Vlade Alekse Bečića vlasnica zemlje u Bečićima. Ispostavlja se da bi od gradnje apartmana na toj parceli mogla zaraditi milione. 
- To i jeste cilj, da niti šta znate, a još manje da bilo šta od toga objavite. Razvijena sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava, ali i domaćih u Srbiji i Crnoj Gori, da su javne ličnosti obavezne da daju više informacija, da moraju da trpe više kritika. To se prostire i na članove njihovih porodica, tako da ni majka gospodina Bečića nema nikakvih izuzetaka, a prema tome i svi ostali. Ali je suština da se ubuduće novinarima pokaže kako će proći ako se budu bavili svojim poslom - rekao je Olenik.
Sagovornici TV E ocjenjuju da se sve dešava u trenutku kada partije vlasti imaju unutrašnje probleme, naročito u resorima koje kontrolišu. Vidljiva je, navode, i nervoza zbog nerasvijetljenih mafijaških ubistava ili slučaja „Tunel“, u kojem su svi optuženi oslobođeni.
- Ali i zbog situacije u Srbiji. Oni su svi, prema mom mišljenju, koji vrše vlast, produžnica Vučićeve vlasti, a on je u slobodnom padu u Srbiji. Kada se ovih nekoliko činjenica prosto stavi u isti kontekst, kontekst realnosti života u Crnoj Gori, onda je bilo potrebno, brže bolje - pod jedan, pažnju cjelokupne crnogorske javnosti fokusirati na drugu stranu i pod dva poslati poruku da nema više slobodnih medija. Da više ne smijete da komunicirate sa novinarima, jer ako komunicirate sa novinarima ili novinari sa političarima, nevladinim sektorom, biznismenima, ako tražite informacije, da ste samim tim dio organizovane kriminalne grupe. Jer samo ako spriječe Crnogorke i Crnogorce da čuju, da znaju, da pitaju - mogu da ostanu na vlasti - rekao je Olenik.
Sve, kaže Olenik, liči na pokušaj da se slučaj prikaže kao “državni udar” i da je riječ o opsanom presedanu i zamjeni teza. 
Pravo javnosti da zna ne smije biti tretirano kao prijetnja, već kao temelj slobodnog i odgovornog sistema - zaključuju sagovornici Televizije E.

Amra Tahirović

Pravnici: Saslušavanje novinara opasno zadire u slobodu medija i suštinu demokratije

Crnogorsko društvo ulazi u tešku fazu političkog i pravnog razvoja. Tako aktivnosti Specijalnog državnog tužilaštva (SDT) ukazuju da postoje ozbiljne pravne indicije da se radi o pritisku na određene medije i na demokratsko kritičko mišljenje. To je u razgovoru za Televiziju E, kazao profesor prava i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu Nebojša Vučinić.
On ukazuje da, bez obzira na cjelokupan politički, pravni i moralni kontekst, crnogorski sudovi i sudije imaju kredibilitet da izvedu stvari na čistac.&nbsp;
- Osnovna funkcija medija u demokratskom društvu je demokratska kritika vlasti. Nećemo da se koristimo njihovom metodologijom pa da presuđujemo prije suđenja, da posebno dovodimo u pitanje pretpostavku nevinosti koja je u Crnoj Gori nažalost dovedena do apsurda, ali kažem postoje veoma ozbiljne i političke, pravne i društvene indicije da je ovdje u pitanju određeni pritisak i da se tužilaštvo i određeni organi koriste kao poluga vlasti za obračun sa neistomišljenicima, ali bez ikakvog prejudiciranja - rekao je Vučinić.
Govoreći o privođenjima prethodnih dana, kaže da je sva spektakularna predstava sračunata da pridobije javno mnijenje za nešto za što se, cijeni on, ne može tek tako lako pridobiti.
- U svim situacijama gdje ima puno buke i spektakla - ima malo suštine i malo sadržine. Zbog svega toga je doziranje informacija, biranje podobnih medija, privilegovanih koji će objaviti što se radi, o čemu se radi, za sve to, najblaže rečeno, postoje indicije da je veoma sumnjivo, da se radi o nekoj vrsti političkog pritiska u kontekstu disciplinovanja političkih neistomišljenika, bilo pojedinaca, bilo medija - istakao je Vučinić.
Strahuje da crnogorsko društvo gubi i pretenzije da bude demokratsko, &nbsp;jer kako podsjeća, u svakoj presudi Evropskog suda je sadržan pasus iz člana 10 o slobodi slobodnog mišljenja i izražavanja, slobodi medija.
- Svrha medija je demokratska kritika vlasti, ne kritika radi kritike, nego težnja da se vlast natjera da radi u skladu sa opštim interesima i interesima većine građana u jednom društvu. U tom kontekstu ni to nije ništa novo, bilo je takvih pokušaja, uvijek te autoritarne, nedemokratske strukture, čak i u nekim formalno demokratskim sistemima nastoje da postave medije i kritičko mišljenje pod svoju kontrolu. Očigledno je da su procijenili da u ovoj situaciji, a vrlo je složena situacija i politička i pravna, moralna, ekonomska, kako god hoćete u Crnoj Gori, da treba malo disciplinovati medije, pojedine novinare, pojedine intelektualce koji slobodno kritički iznose svoje mišljenje u odnosu na ovu našu pravno političku zbilji - naglasio je Vučinić.
Na pitanje koliko su česti slučajevi da novinari i mediji traže preko Evropskog suda za ljudska prava zaštitu, bivši sudija tog suda kaže da postoji indicija da u aktuelnom slučaju ima dosta materijala za žalbu sudu u Strazburu.&nbsp;
- Morate proći odgovarajuće procedure crnogorskog pravosudnog sistema, sve do Ustavnog suda, pa onda ići. Bilo je slučajeva, ne toliko mnogo, iako po članu 10 i slobodi izražavanja mišljenja ima dosta presuda, ali nije bilo baš previše slučajeva kada su vlasti institucionalizovano napadale pojedine medije, ali bilo je pojedinih slučajeva i protiv Mađarske, bilo je protiv Češke, protiv Slovačke, bilo je čini mi se i protiv Švajcarske, gdje su mediji tužbama protiv tih država nastoji da očuvaju svoju nezavisnost i svoj integritet, i da onu osnovnu funkciju koju mediji vrše, a to je demokratska kritika vlasti - rekao je Vučinić.
Smatra i da je krajnja opcija opcija koju targetirani mediji i novinari mogu da iskoriste Sud za ljudska prava u Strazburu, ali dodaje da se nada da do toga neće doći.
- Mislim da će oni kroz nezavisne i pravične postupke izvesti na čistac ove stvari i ukazati da li je neko kriv ili nije. U slučajevima kao porodica Krstović postoji jaka indikacija u prilog teze koju sam pomenuo na početku - da pravo na pretpostavku nevinosti ne funkcioniše, jedan temeljni pravni princip koji je rezultat vjekovnih revolucija u Evropi, jednostavno ne funkcioniše u Crnoj Gori. Kažem da imam povjerenja u sudove i nadam se da će sudovi dovesti stvari do kraja - zaključio je Vučinić.

Vučinić: Postoje ozbiljne pravne indicije da se radi o pritiscima na određene medije i demokratsko kritičko mišljenje

Nije mi poznato da su se se dosad angažovali volonteri na način kako je to učinio direktor Državnog arhiva Danilo Mrvaljević.
To je, u emisiji E-uživo, kazala nekadašnja direktorica Nacionalne biblioteke “Đurđe Crnojević” Dragica Lompar komentarišući odluku Mrvaljevića da dozvoli volontiranje kadra Srpske pravoslavne crkve u Državnom arhivu.
- I Nacionalna biblioteka je angažovala povremeno volontere za neke manje složene poslove, jednostavnije poslove, kao ispomoć ako imate neki zaostatak. Međutim, na razvrstavanju i sređivanju građe, koja jeste dio kulturne baštine, apsolutno nije dobro da se angažuju volonteru. Na toj građi treba da rade iskusni ljudi, iskusni stručnjaci, arhivisti. Građa ne smije biti dostupna tek tako, ona mora biti pod nekim režimom nadzora mnogo ozbiljnijim nego što je čitava ova priča - kazala je Lompar.
Sagovornica TV E, koja skoro 40 godina radi u Nacionalnoj biblioteci, kaže da je takav potez direktora Državnog arhiva iznenađujući.
- Što se mene tiče, ja smatram da ovo zaista nije dobar potez i da je gospodin Mrvaljević, na neki način, čak i ako je napravio neki, mogu reći, nesmotren potez, nesmotrenu odluku – trebalo je da uvaži mišljenje i svojih kolega, arhivista i da uvaži ambijent, koji se povodom toga desio u našem gradu, pa i šire u Crnoj Gori. Vidimo da su reakcije prilično različite, od nedoumice do ljutnje, i mislim da je zaista trebalo još jednom razmisliti, jer je imao vremena da, na neki način, tu situaciju riješi - kazala je Lompar.
Na pitanje da li bi, kao neko ko je čitav vijek proveo u Nacionalnoj biblioteci i bio na rukovodećoj poziciji, dozvolila kadrovima Srpske pravoslavne crkve da volontiraju na način na koji je Mrvaljević dozvolio, Lompar je kategorično odgovorila.
- Naravno da ne bih dozvolila. Svaka ustanova tog ranga ima fondove koji su namijenjeni korisnicima. Ali, ono što je dio kulturne baštine – ono mora imati poseban tretman, poseban vid zaštite i mora se koristiti u posebnim uslovima. Koliko ja znam, u Državnom arhivu ne postoje ti uslovi u kojima je taj vid nadzora moguć, a mislim da nije ni dobro - obzirom da imaju manjak stručnog kadra, kao i sve institucije kulture u CG - da vi odvojite specijalistu, arhivistu koji bi sjedio čitav dan, a ne bi mogao da radi svoj posao - kazala je ona.
Sagovornica TV E naglašava da je trebalo dobro promisliti prilikom donošenja ovakve odluke.
- Ne smijemo sticati utisak da građa koja se čuva u nacionalnim institucijama kulture može tek tako da se da bilo kome na uvid, na rukovanje tom građom - možda oštećenja ili, ne daj bože, otuđenje. Sve to dolazi nekako u pitanje i zato mislim da je ova odluka morala drugačije da se redefiniše, jer bilo je vremena, bilo je reagovanja, moglo se, naravno, i drugačije riješiti situacija - zaključila je Lompar.

Lompar o angažovanju volontera SPC u Državnom arhivu: Nije mi poznat sličan primjer

Ministarstvo vanjskih poslova Njemačke izdalo je upozorenje za svoje državljane koji putuju u Sjedinjene Američke Države, navodeći mogućnost “nasilnih sukoba” s vlastima, posebno u Minneapolisu i drugim američkim gradovima.
- U Minneapolisu i u drugim gradovima demonstracije se povremeno mogu pretvoriti u nasilne sukobe s migracionim i sigurnosnim vlastima - navodi se u saopštenju.
Njemačkim državljanima koji se nalaze u tim područjima savjetuje se da redovno prate lokalne medije, budu oprezni i izbjegavaju okupljanja na mjestima gdje bi moglo doći do nasilja.
Slično upozorenje ranije je izdala i Francuska. Francusko ministarstvo vanjskih poslova prošle je subote ažuriralo svoje smjernice za putovanja u Minneapolis, savjetujući francuskim državljanima da izbjegavaju centar grada, budu informisani o sigurnosnoj situaciji i klone se okupljanja.
Upozorenja dolaze u jeku pojačanih tenzija u Minneapolisu, nakon niza protesta i sigurnosnih operacija povezanih s imigracionom politikom administracije američkog predsjednika Donalda Trampa.

Njemačka izdala upozorenje za putovanja u SAD zbog dešavanja u Mineapolisu

Sastanak je bio veoma konstruktivan, i smatramo da smo na dobrom putu do postizanja dogovora, saopštili su iz Udruženja prevoznika Crne Gore nakon sastanka sa predsjednikom Vlade i ministrom Ekonomskog razvoja Nikom Ðeljošajem.
- Takođe, ovo nije kraj, već sjutra bi trebali da imamo još jedan sastanak na kojem očekujemo da pronađemo riješenje i postignemo dogovor za ostale probleme. Naglasili bi da smo naišli na razumijevanje instuticija i prema njihovim mišljenjima većina zahtjeva je opravdana i realna - navode.
Dodaju da su sastanku prisustvovali članovi upravnog odbora na čelu sa predsjednikom Đorđijem Lješnjakom.
- Kao i članovi radne grupe Vesko Šljivančanin, Veselin Zeljko i Igor Zeljko, ministar finansija, ministarka saobraćaja, ministarka Evropskih poslova, v.d direktora Uprave Carina, generalna direktorica direktata Poreske Uprave, predstavnik iz Ministarstva saobraćaja i predstavnici udruženja saobraćaja iz Privredne Komore, zaključuju iz Udruženja.

Udruženje prevoznika: Na dobrom smo putu do postizanja dogovora

&nbsp;Bikovi su izuzetno brižni, te su među horoskopskim znakovima oni koji najviše vode računa o svojoj porodici, kako bi bila zbrinuta na svaki način, a prije svega da budu zadovoljene osnovne životne potrebe, kazao je astro-psihološki konsultant Nenad Gogić u emisiji "Srećan dan" na Televiziji E.
Kako je objasnio, Bik pripada zemljanoj grupi znakova i teži unutrašnjem miru, dok su njegove negativne osobine tvrdoglavost i sklonost zlopamćenju.
– Ovo je znak sa veoma snažnom emocionalnom memorijom. U situacijama kada prekine prijateljstvo, Bik se tačno sjeća kako se osjećao u tom trenutku kada mu je učinjena nepravda. U stanju je da rekonstruiše čitav scenario događaja – ko je bio prisutan, kako su ljudi izgledali, svaki detalj. Zbog toga riječ – izvini – teško prelazi preko usana osobe rođene u znaku Bika – rekao je Gogić.
Bikom, dodao je, vlada planeta Venera, koja je zadužena za ljepotu, hedonizam i uživanje u lijepim stvarima, ali i za samopoštovanje.
– Bik je znak koji izuzetno cijeni svoje kvalitete i ima snažno razvijen osjećaj lične vrijednosti. Kada želite da vidite koliko neko voli i poštuje sebe, to se najbolje vidi kroz poziciju Venere u natalnoj karti – istakao je Gogić.
Prema njegovim riječima, Venera upravlja grlom, glasnicama, štitnom žlijezdom i donjim dijelom usana, pa Mjesec u znaku Bika često daje dobre radijske voditelje i osobe sa prijatnom bojom glasa. Takođe, naglašena Venera je česta kod dobrih pjevača.
– Kod osoba rođenih u ovom znaku zdravstveni problemi često su vezani za ove djelove tijela. U mlađim godinama to su upale krajnika, zbog čega se nerijetko mora ukloniti jedan krajnik. U tridesetim i četrdesetim godinama, posebno kod žena, javljaju se problemi sa štitnom žlijezdom, jer hormoni često ne funkcionišu pravilno – zaključio je Gogić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DjZqoysyNkeo&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Tag: nebojsa-vucinic