Srbijanski dan mrmota, započet rušenjem nadstrešnice novosadske železničke stanice, ušao je u 14. mesec. Od 1. novembra 2024. Srbija se budi i leže u istom. Građani zahtevaju odgovornost, kako za pad nadstrešnice, tako i za brojne nezakonite postupke posle toga; vlast odbija da se o odgovornosti uopšte i govori, praveći „kontramitinge“ i optužujući „blokadere“ za rušenje države po – to je poznati recept već 35 godina – receptu stranih (zapadnih) sila zaverenih protiv Srbije.
O sudbini 12 uhapšenih malo se zna, osim da je danas većina na slobodi. I da predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristi svaku priliku da ih opravda i istakne njihove kvalitete. A za čoveka koji ima u proseku jedno TV pojavljivanje dnevno, te su prilike zaista česte.&nbsp;
Činjenica jeste da proces utvrđivanja odgovornosti tapka u mestu, opstruiran sa više adresa, što nagoni na sumnju da vrhu države i nije baš stalo da se sve to rasplete. Samo je jedna nezavisna, ad-hok komisija izašla sa zaključcima koji nesumnjivo optužuju najviše državno rukovodstvo.&nbsp;
Logika, zato, navodi na pomisao da razlog za tu državnu opstrukciju može da bude samo jedan. Jer, posle tragedije u Hong Kongu ovog novembra, uhapšeno je (dosad) 27 ljudi, s optužbama za nehatno ubistvo i korupciju, i na tome insistira upravo politički vrh. Zbog rušenja mosta i pogibije u Đenovi 2018. - što su srbijanska vlast i njena propagandna sredstva koja se lažno predstavljaju kao mediji često pominjali kao opravdanje „dešava se“ – na optuženičkoj klupi se našlo 59 ljudi, a proces ima podršku iz samog vrha države. Samo u Srbiji politički i državni vrh ponaša se sasvim suprotno.
U međuvremenu, od novosadske tragedije naovamo, obrušilo se bar deset plafona u raznim sveže renoviranim objektima škola i domova zdravlja u Srbiji. Srećom, epilog je samo nekoliko lakših povreda. Otkriveno je da je i nova železnička stanica u Beogradu potencijalna opasnost, jer zbog težine četvorostruko više izgrađenih komercijalnih sadržaja u odnosu na dozvoljeno projektom – pucaju noseći stubovi nad peronima. Zapažena su i oštećenja na infrastrukturnim objektima novootvorene brze pruge ka Subotici; konstatovano i da je pruga puštena u rad, a da je većina zgrada stanica na trasi nebezbedna. I tako redom.
Možda bi se neupućeni čitalac prevario da pomisli da je neko odgovarao bar zbog nekog od tih propusta, upravo posle strašnog iskustva iz Novog Sada. Ne, niko. Umesto otklanjanja, „feleri“ se zamazuju da ne budu vidljivi. I na već pomenutoj stanici u „Prokopu“, ali i na tunelima (na političku silu u saobraćaj puštene) deonice auto-puta do Požege – gde su, dok drugi problemi nisu zaokupili javnost, instalirane stalne ekipe hitne pomoći i vatrogasaca, da zamažu oči.
Najnoviji slučaj neznanja, ošljarstva ali i moguće korupcije, desio se nedavno kod Centra izvrsnosti u Kragujevcu. Srećom, obrušavanje puta prošlo je bez žrtava, jer još nije otvoren. Navodno, započeta je istraga, ali, javnost u Srbiji je opravdano sumnjičava u pogledu njenog epiloga. Jer, u Srbiji se godinama ništa ne radi, a da nije pod direktnim učešćem ili bar kontrolom ljudi iz vladajuće stranke. U tome skoro po pravilu ima kršenja zakona, ali nikad niko nije odgovarao, sem u nekoliko slučajeva kada je zbog velikog uznemirenja javnosti bilo nužno „podmetnuti“ žrtvu – koja je za to dobro nagrađena.
<h2>Šta će se još srušiti?</h2>
I nisu samo to razlozi zbog kojih se u javnosti sve otvorenije i hrabrije uz nazive Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije upotrebljava akronim OKG (organizovana kriminalna grupa). Treba da se setimo noćnog „krečenja“ prostorija Državne lutrije u režiji naglo afirmisanog beogradskog advokata, koga ćemo kasnije još jednom pomenuti. Pa da se prisetimo slučaja Koluvija i „Jovanica“, sa silnom drogom, čiji je epilog takav da se policajci koji su sve otkrili sada proganjaju, a glavni kriminalni akter sa slobode svima smeje i „podbada“. Ili, kad smo kod slobode – kada je kum predsednika države i direktor „Elektromreže“ iz 2012, a sad „uspešni biznismen“ – moguće pijan i drogiran - slupao „meklaren“ i povredio dve osobe, što je zataškavano, a na kraju je slučaj tiho zastareo. Da dalje ne pišemo.
Znajući sve to, znajući kako se u Srbiji dobijaju poslovi – jer to više i nije tajna, znajući da se „leks specijalisi“ donose zloupotrebom skupštinske većine zarad privatnih finansijskih interesa... nekako je logično da običan narod strahuje šta će još da se obruši od onoga šta su gradili naprednjaci i ortaci u ovih 13 godina nekontrolisanog uživanja vlasti. I sve češće i glasnije ukazuje se da je prvo šta su naprednjaci srušili – država i sistem.
A i za to je primera na svakom koraku. Najnoviji je slučaj kada je ministar kulture Nikola Selaković, u svojstvu osumnjičenog, dobio poziv Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) na saslušanje zbog „Generalštaba“. U čijem je slučaju, izgleda, kraći spisak zakona koji nisu prekršeni, od onih koji jesu - sve da bi se zetu Donalda Trampa namestio posao na najatraktivnijoj lokaciji u centru Beograda. I to posao za koji je dokazano da će Srbija biti u debelom minusu, dok bi Džared Kušner ostvario ogromnu dobit.
Uglavnom, Selaković (inače, ministar pravde u vreme imenovanja tih tužilaca) se najpre nije odazvao na poziv – uz salvu uvreda na račun TOK i besprizornu kampanju iz onoga što se u Srbiji na žalost zove medijima – a onda je po završetku radnog vremena otišao u TOK, tek da bi mogao da ponovo u stilu Aleksandra Vučića izvređa tužioce kako „ne rade“, da im preti kako će „oni njih hapsiti“ i da „objasni“ kako on nije meta, već sam Vučić. Uz njega je bio već pomenuti noćni moler Državne lutrije, advokat Vladimir Đukanović, koji je – gle čuda – zastupao sve dosad za nešto optužene partijske drugove, i kojima se procesi nikad nisu završili ili se nisu završili osudom.
Stvari su se uozbiljile, a strasti splasnule, kada je TOK izdao nalog za privođenje Selakovića. Tada je očigledno procenjeno da je bolje da se odazove na poziv. Јer, ako bi SNS dopustio da ga policija privede to bi bio krah za organizaciju kojoj je modus vivendi da čuva svoje članove šta god uradili, a ako bi odbila da to učini usledio bi potpuni društveno-politički kolaps srpskog društva, jer policija ne radi posao zbog kog postoji.&nbsp;
Najzad, šteta i ne mora da bude prevelika, jer ministar može da se pozove na imunitet, a baražna vatra iz onoga što se zove medijima lako će u tom slučaju „pokriti“ glasove onih koji bi u tome pronašli krivicu. Svojevrsdnu generalnu probu imali smo ovih dana, kada je „glavnoj urednici“ veb-sajta nekad uglednih dnevnih novina iz doba SFRJ odrezana prvostepena kazna od godinu dana zabrane obavljanja te delatnosti, zbog uvrede advokata Zdenka Tomanovića. Iz svih „oružja“ udarilo je po „sudijama – blokaderima“, javilo se i Ministarstvo informisanja i telekomunikacija tvrdnjom da je „jasno i nedvosmisleno“ reč o „političkoj presudi i otetom pravosuđu“, a čak je i Sandra Božić, potpredsednica vojvođanske vlade, ispalila optužbe iz svih cevi.
No, već samim pozivom na saslušanje ozbiljno je ugrožena doskora nedodiriva naprednjačka organizacija, pa se brže-bolje pristupilo još jednom „demokratskom nasilju“ u Skupštini. Predložene su hitne izmene Zakona, kojima bi se TOK ukinuo kao „nepotreban“, zajedno sa Tužilaštvom za ratne zločine. I sve tužilačke stvari poverile podobnom tužioicu, baš kako je nedavno učinjeno u slučaju nedovoljno lojalnih policijskih jedinica.
<h2>Izborno nasilje&nbsp;</h2>
Nasilje u Skupštini nije jedino ovih dana. Bilo ga je, u svakoj mogućoj formi, na nedavno održanim lokalnim izborima u tri srpske opštine. Glasanje u Mionici, Negotinu i Sečnju više je ličilo na ratno stanje ili okupaciju, nego na demokratski proces. Ta tri mesta bila su „okupirana“ aktivistima vladajuće stranke iz cele Srbije, a oni odavno državne resurse koriste kao lične, pa su tu bila i vozila javnih preduzeća i vozila bez tablica. Iz njih su izvirivali revnosni „zupčanici sistema“ sa biračkim spiskovima, koji, jasno je, ne mogu da budu u legalnom posedu nikome sem članovima biračkih odbora.&nbsp;
Sa druge strane, članovi posmatračkih misija nisu smeli ni da izvire iz svojih vozila, od nasilnika koji su ih u tome sprečavali i fizički. Policija – sada već tradicionalno – nije reagovala, pa je većina posmatračkih misija obustavila rad usred izbornog dana. Sada bez ikakvog skrivanja, kroz ova tri mesta defilovali su banditi maskirani fantomkama, koje se policija pravila da ne vidi. Valjda im je svrha bila da podsete birače u tri opštine na tri kraja države da će kamere ono malo nezavisnih medija i posmatrači otići, a da onda ostaju na milost i nemilost bitangama svake fele. Onima koje je režim pustio s lanca pre godinu dana, kad građani nisu prihvatili objašnjenje da se padovi nadstrešnica dešavaju svuda.
Istini za volju, neki su batinaši ili oni sa spiskovima i bili „privođeni“ u maricu, kada su policajci baš bili primorani na to. Ali su se kasnije pojavili snimci s maricama koje odlaze, pa „iza ćoška“ puštaju privedene da se presele u partijska vozila koja su ih dalje sklanjala sa „mesta zločina“. Uz pritiske i ucene birača, uz „bugarski voz“ i Vučićeve optužbe da su „oni“ (to su kritičari režima, politički protivnici, ukratko, svi koji nisu pod njegovom kontrolom) imali batinaše – rezultat izbora je unapred bio jasan.&nbsp;
Primetiće neko da rezultat izbora u tri opštine, od 174 jedinice lokalne samouprave koliko ih u Srbiji ima, i nije preterano bitan, a posebno ne vredan tolikog angažovanja resursa i stvaranja atmosfere ratnog stanja. Da, to je tako u demokratskim i uređenim državama: Srbija, na žalost, već desetak godina nije demokratska i uređena, ni u najslobodnijoj interpretaciji; a od pada nadstrešnice, po svim parametrima, pokazuje se da nije zaista ni država.
Evo jedne ilustracije toj tvrdnji u prilog: odmah posle izbora izašao je formalni šef naprednjaka, doskorašnji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, da proklamuje pobedu nad „blokaderima“ i svoje zadovoljstvo. Iza njega su, očigledno namerno, bili i friško optuženi i pravosuđu nedostupni ministar kulture Selaković i jedan „student“ iz „Ćacilenda“ koji se nekoliko dana ranije „proslavio“ pretnjom klanjem jednoj poslanici republičkog parlamenta. Tek da se pokažu snaga i nedodirivost, odnosno, da se ponajviše uputi poruka svom načetom članstvu da stranka stoji iza svakog čoveka, šta god radio, i da joj niko ne može ništa.
Doduše, i naprednjaci i srpska javnost su svesni da kada se izvuče jedna cigla iz tog zida mafijaške organizovanosti – pada ceo zid postavljen na principima omerte. Čuvaju se i osvedočeni kriminalci poput Radojičića i Veselinovića, bez obzira na cenu koju država može da plati zbog toga, dok „padaju“ samo oni koji izdaju, iznevere ili budu manja šteta u zaštiti kriminalnog interesa, kao Belivuk na primer. A izgleda da je previše para i poslova u igri, čim postoji spremnost vrha SNS da stanje u društvu zateže do tanke ivice građanskog rata.
Najzad, time što vladajuća kamarila u Srbiji ne daje odgovorne ni za novosadsku tragediju, ni za čitav niz drugih nesreća, promašaja, bačenog ili zloupotrebljenog novca i drugih krivičnih dela – za mnoge analitičare predstavlja najbolji dokaz da odgovornost za sve ide do samog vrha Srbije, odnosno - do braće Vučić.

Nebojša Vučinić

original

viewImage

baseImage

610x380

500x500

400x240

400x203

1250x600

1084x550

thumbnail

Srbijanski Dan mrmota

„Quod ab initio vitiosum est, non producit effectum“ – zapisali su još starorimski pravnici. Veliki Valtazar Bogišić, tvorac crnogorskog „Opšteg imovinskog zakonika“, jedinog građansko-pravnog propisa na ovim prostorima koji nije prost prevod odgovarajućeg dokumenta neke velike sile, latinsku je sentencu formulisao u svima razumljivo „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“.&nbsp;
Grbo se rodio i pokušaj Srbije da ima more. Ako ne računamo situaciju da je prvo more pobeglo od Srbije još mnogo pre njenog nastanka – Panonsko more – naredni pokušaj Srbije da ima more zbio se u vreme cara Dušana. Velika ranosrednjovekovna država obuhvatala je skoro ceo Balkan s odgovarajućom morskom vodom, i bila naseljena mnogim narodima, među kojima su tadašnji Srbi (Raščani) bili među najmalobrojnijim. Ta je država propala posle kratkog trajanja u praksi, ali je ostala da živi u šovinističkim mozgovima velikodržavnih ambicija do danas.
Opet nešto moramo da ne-računamo. Dok je Srbija bila Smederevski sandžak Osmanskog carstva, imala je more. Ne jedno, već nekoliko mora. Ali, ni jedno nije bilo srpsko, već Sultanovo. Kao i Srbi. Pa se to ne računa; najzad, ni jedan nedovoljno slavan period srpske istorije ne sme u istoriji ni da prenoći, kamo li da ostane i da se „računa“.
Tričavih pet vekova kasnije, Srbija je opet pokušala da ima more. Osmansko carstvo se raspadalo, posle samo nešto više od 600 godina postojanja (srpsko je trajalo čak devet godina!), pa je svaka balkanska državica poskočila da otrgne koje parče. Srbija se dokopala Drača, i imala more celih četiri meseca: od kraja novembra 1912, do aprila 1913. &nbsp;
A onda, pet godina kasnije, more se ukazalo kao realna šansa. Formirana je Kraljevina SHS, u koje su Kraljevina Crna Gora (ne baš svojom voljom) i Država Slovenaca, Hrvata i Srba (današnje – skoro - Slovenija, Hrvatska i BiH) unele i more. Ali, avaj: ti koji su uneli more u zajedničku državu držali su da je to ulog jednak srpskim planinama i rekama – dakle, zajednički – dok je za drugu stranu sve to bio zasluženi ratni plen. I tako su Srbi imali more, kao što su imali i sve ostale priznate i nepriznate narode od početka kljakave kraljevine, skoro 22 godine. Ko zna šta bi bilo, da velika tragedija svetskog rata nije rasparčala i tu, unutrašnjim mržnjama i nezadovoljstvom onih koji su bili pasivni subjekti srpskog posedovanja, već nagriženu državu.
Naredni pokušaj da more bude zajedničko takođe se završio katastrofom: Srbima su more „oteli“ oni koji i izlaze na more, i čije je i bilo to more uneto u zajedničku državu, tad bratstvo-jedinstvenu SFRJ. Pokušalo se devedesetih da se spasi što se spasiti može, da se zadrže bar „srpski Dubrovnik“ i „srpska Crna Gora“, sa sve pripadajućom slanom vodom, ali avaj: ni Hrvati ni Crnogorci se s time nikako nisu slagali. Onda je proklete 2006. zakucan poslednji ekser u kovčeg prirodnog hegemonističkog prava Srba: „otcepila“ se Crna Gora.
I upravo je u vreme uspešnog crnogorskog referenduma za obnovu državne nezavisnosti Aleksandar Vučić, tada još revnosni Šešeljev radikal, poručio da je crnogorska nezavisnost samo privremena. Što će reći, i da je period Srbije bez mora privremeno stanje.
Od momenta kada je postao potpredsednik srpske vlade, pa do dana današnjeg, Vučić je pozivao građane Srbije da ne letuju na „hrvatskom moru“. Crnogorsko more nije pominjao, a ovih smo dana saznali i zbog čega.
„Lakše bismo odgovorili da imamo more. Zato nemamo more, zato su odvojili Crnu Goru od Srbije, zato Pašiću nisu dali izlaz na more, iako se borio svim srcem“, rekao je Vučić za nešto što se zove medijem u Srbiji.
Dakle, tradicionalna belosvetska zavera protiv Srbije u svim epohama postojanja Planete je dala efekta. Posle onolikih klipova u točkove, ubacivali su nam i klipove u peraja, a od srpskog naroda je i ta istina skrivana. Eh, da Srbija ima more, gde bi joj kraj bio?&nbsp;
Ne bi bilo ni korupcije, ni rasprodaje prirodnih resursa, ni nerešenih ubistava političkih protivnika; ne bi bilo ni rušenja nadstrešnice, ni izbegavanja odgovornosti za to; ne bi se kršio zakon da bi se omogućilo rušenje „Jugoslavije“ ili „Generalštaba“; ne bi se zidali najveći zagađivači u plodnoj ravnici Vojvodine, dočim bi tamošnji veliki gradovi zasigurno imali pitku vodu; ne bi se noću rušilo u Savamali, ne bi niko tražio dva minuta snimka s naplatne rampe, niko ne bi pitao da li je zaista bio pijan pilot srušenog helikoptera; ne bi kriminalci mleli ljude, ne bi „navijači“ divljali, ne bi maskirane barabe „menjale“ policiju u uniformama...&nbsp;
Da ima mora, mislite da bi se osetilo što su nekompetentni duduci i vlasnici pečenjara uništili sistem Elektroprivrede Srbije? Eh, da je mora, ne bi Kinezi u njihovim proizvodnim otrovima zagađenoj Istočnoj Srbiji imali, maltene, svoju državu. Da ima mora, ne bi Kinezi i Rusi iznosili srpsko zlato i druge rude uz simboličnu nadoknadu. Uz more, kako bi Rusi držali špijunski centar u Nišu i kako bi dirigovali srpskim „političarima“ kao pačjom školom? Da ima mora, „Ćacilend“ bi mogao da se baškari i na plaži. Sve to, i još svašta. Samo zbog nemanja mora.
Čak je i onaj kanal Moravom do Egeja ostao negde u brojnim radikalskim planovima kojih je toliko bilo da su, jamačno, neki prosto zaboravljani, a kako bi tek Srbija odgovorila da bar do mora može Moravom. Odgovor bi, ima li mesta sumnji, bio moćan.&nbsp;
I da ne pominjemo Kosovo, tu rak-ranu srpske stvarnosti od Nikolaja Velimirovića naovamo, Kosovo kojeg je Srbija istorijski „imala“ još kraće nego more, ali ga sada zasigurno nema – zato što nema more. Dobro, ima Matiju Bećkovića, i to je nešto.
Na more, koje su im zlikovci uzeli, Srbi, dabome, imaju svako pravo. Kao i na Crnu Goru koja je, kao što je opštepoznato, srpska država, a Crnogorci ne postoje, i svako ko drugačije kaže je Milogorac i kopile iz Titovog Jajca. Poznata je ta doktrina iz „Načertanijem“ zagađenog srpskog uma, koja, opet, postaje sve glasnija kako ovovremena, aktuelna, živuća država Srbija zbog svoje nesposobne i zapadnoazijskim bezbednosnim službama instruisane vlasti doživi kakav politički poraz.
Ruku na srce, imaju Srbi pravo i na grčko more, što zbog Krfa i Soluna, što zbog pokojnog jagodinskog siledžije Palme koji je dobio „srpsko parče“ plaže za „plićak – kolo“ u Paraliji. Muka je, međutim, što je Grčka em daleko, em vojno i politički kudikamo moćnija, pa bi ćar pojeo vajdu. Ne računamo nedavno na društvenim mrežama lansiranu tezu da Srbija, iz nepoznatih razloga, ima pravo na – recimo, autor nije tačno zapamtio - četvrtinu Krita: fantazije u stilu Deretića ipak nisu postale zvanični stav Beograda. Još.
Više je nego zanimljiva ta potreba da se umesto u stvarnosti živi u kompleksima i izmišljenoj istoriji upodobljenoj da opravda svako bivše i buduće nepočinstvo. Nesrećni zbog onog što nemaju i što nije njihovo, zanemaruju ono šta imaju i šta propada jer je tuđe slađe. Ali, to je već stvar one grane medicine koja se bavi psihičkim zdravljem, i, u nekim slučajevima, krivičnog prava.
Ono o čemu može jedan medijski tekst da raspravlja je pitanje niza političkih i ekonomskih neuspeha današnje srbijanske vlasti, koji se maskiraju aktuelizovanjem davno sklonjenih pitanja iz prošlosti ili buđenjem tek zakopanih aveti balkanskih mržnji i sukoba. Nemoć Srbije da se uobroči u sopstveni guber i dvorište, koje u mnogim njenim delovima danas zvrji avetinjski prazno, problem je za komšije koje „imaju more“ ili već nešto što vazda nezasitim radikalima treba. Ali, čini se još više, to je problem za samu Srbiju, koja odbija i izbegava napredak i sreću, jureći rep sopstvenih fantazija i slobodnom rukom pisanih hegemonističkih noćnih polucija.
„Nihil est in intellectu, quod antea non fuerit in sensu“, napisao je odavno Džon Lok. „Nema ničega u intelektu što pre toga nije bilo u čulima“. I možda baš to pokazuje problem s intelektom, ne samo u današnjoj Srbiji već i u nekim drugim državama uspostavljenim na ovom zlosrećnom parčetu Raja – jer im kroz čula nije prošla istina i stvarnost, već frustracijama pogurana izmišljotina, što neverovatnija to za primaoca stvarnija.
Tako i ova priča o moru: mora da prođe kroz čula, kakva-takva, da bi mogla da bude predstavljena kao noćna mora i razlog nekih budućih neuspeha. Ali, noćne more se često završe enurezom. Mislite o tome, Vrhovni komandante.

More i noćne more

Reakcija zaista pravih navijača, koji nijesu skupina za realizaciju određenih politika, crnogorskih navijača, je bila na svom mjestu i u pravom momentu i na najbolji mogući način odgovorila na provokacije, sve drugo bi bilo pogrešno – rekao je u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, pravnik i novinar Nebojša Vučinić.
Utakmicu Crna Gora – Hrvatska, osim dobre igre i sportskog i fer ponašanja igrača obje reprezentacije, obilježile su i poruke hrvatskih navijača – ubij Srbina i za dom spremni.
Nije siguran, kaže Vučinić, da su to navijači, jer su prestali to da budu početkom devedesetih godina prošlog vijeka, kada su, kako kaže, iskorišteni u političke svrhe.
– Od tada su sredstvo realizacije nekih politika, nažalost onih pravih navijača kojih je sve manje na sportskim borilištima, iako sport u stvari i postoji zbog njih. Meni to prilično zaista liči na devedesete kada je sve počelo i ja se još sjećam onih scena sa Maksimira, pamtim to i mnogo, mnogo sličnih scena sa drugih sportskih borilišta na prostorima bivše Jugoslavije. Po meni to nijesu navijači, oni su samo skupine ljudi koji predstavljaju sredstvo realizacije određenih politika – rekao je Vučinić.
Kaže da mu je žao što su utakmice između reprezentacija država koje su nekad dijelile istu državu proglašene utakmicama visokog rizika, ali ako su postojala operativna saznanja, dodaje on, da može doći do incidenata, onda je policija zatajila jer su hrvatski navijači napadnuti noć prije utakmice.
Ističe da su brojni komentatori i analitičari iz Hrvatske oduševljeni crnogorskim navijačima, dok se veliki broj njegovih prijatelja iz Hrvatske, kako kaže, stidi zbog postupka hrvatskih navijača.
– Nijesu oni to slučajno uradili, jer kad su u pitanju dvije skupine tih mangupa sa tribina, rado koristim onu Krležinu sentencu koju ne bih ponavljao u programu jer sadrži termine koji nijesu za program, ali reakcija zaista pravih navijača je bila na svom mjestu i u pravom momentu i na najbolji mogući način odgovorila na provokacije, sve drugo bi bilo pogrešno – zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DBOQwqvF4c8E&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Portal ETV

Vučinić: Današnji navijači su obično sredstvo realizacije nekih politika

Moral je čudna kategorija: rastegljiv je po željama, različito se tumači u zavisnosti s koje ste strane (ne)moralne činidbe, i vrlo prilagodljiv individualnim potrebama.&nbsp;
Teško ćete naići na nekog ko će za sebe reći da je nemoralan. Najveći kriminalci i ubice nose najveće verske simbole i tetovirani su njima, jer moral izjednačavaju sa religijskim zakonima. Prijateljice noći sebe smatraju moralnima, jer ne lažu i ne varaju: kod njih je koliko para, toliko „muzike“. Idealni vernik sebe doživljava visokomoralnim jer redovno odlazi u crkvu i ljubi popu ruku, iako tuče ženu, zanemaruje roditelje, podvaljuje „duhovnom ocu“ – kumu, a možda i odlazi u krevet sa kumom. I tako redom.
Moral je, po školskoj definiciji, „skup pravila ponašanja, principa i vrednosti koji su prihvaćeni u određenoj društvenoj grupi ili od strane pojedinca“. Aristotel kaže: „Onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ili zver ili bog“. Ti su časovi, međutim, bar na prostorima Zapadnog Balkana, ili preskočeni ili su ostali na teorijskom delu.
Uoči godišnjice novosadske tragedije, predsednik Srbije se skrušeno izvinio u još jednom od nebrojenih TV-obraćanja. Neuobičajeno – proglašen je i Dan žalosti, godinu dana posle tragedije. To, na primer, nije učinjeno za godišnjicu tragedija u „Ribnikaru“, Duboni i Orašju, iako je u tim zločinima bilo više žrtava. Cinici će reći da su naprednjaci sa svime ostalim u Srbiji, uspeli da unište, obesmisle i opogane i institut dana žalosti.
No, ako je u izvinjenju Aleksandra Vučića uopšte bilo iskrenosti, ako to nije bio samo pokušaj podizanja rejtinga, već neki tračak ljudskosti iz crne radikalske duše, trajalo je taman koliko i čitanje sa telepromptera. Jer, njegovu ličnu monstruoznost saopštenu uoči skupa povodom godišnjice tragedije, rečima „šta je to u subotu (1. novembra, prim. aut.) u Novom Sadu, je l’ neka utakmica“ odmah posle „izvinjenja“ smenila je monstruoznost njegovih pristalica na dugme.
Očajna majka mladića koji je stradao pod betonom novosadske nadstrešnice, neznajući ni posle godinu dana ko je odgovoran za smrt njenog deteta i još 15 drugih ljudi, odlučila se za štrajk glađu pred Skupštinom Srbije. Ali, avaj: pred Dijanom Hrkom i njenim suzama isprečilo se najveće nehigijensko naselje u Evropi dopunjeno poslušnim članovima srbijanske vladajuće partije. I pojačano jakim ozvučenjem.
Ima stara ruska poslovica: „Ko nema stida, ne brine ga sramota“. Baš tako su bestidnici iz političke organizacije koju sve češće i domaća javnost i svetski uglednici izjednačavaju sa mafijaškom, beskrupulozne interesdžije neopterećene sramotom, na suze i bol jedne očajne majke odgovorili glasnom muzikom, veseljem i igrom.&nbsp;
Činjenica da je svirala i četnička „Morem plovi jedna mala barka“ (još jedna u nizu revizionističkih halucinacija), sa stihom „pošla majka da potraži sina“, posebno je zabolela ne samo Dijanu Hrka, već svakog s imalo empatije. Dijani su, uz te stihove, iz „Ćacilenda“ pokazivali i srednji prst. A to je, setićemo se, bio „simbol“ kojim su naprdnjaci odgovorili na crvenu šaku s početka protesta.
&nbsp;ČISTO ZLO
&nbsp;Za deo horde iz nehigijenskog šatorskog naselja možda postoji objašnjenje: najzad, među stanovnicima „Ćacilenda“ su zahvaljujući društvenim mrežama detektovane desetine ozbiljnih kriminalaca, pa i oni s više od 15 godina robije zbog ubistava. Od tog izopačenog psihičkog sklopa, od dvonožaca bez ikakvih moralnih uzusa, ništa drugačije se ne može ni očekivati. Možda samo nešto još gore.
Ono šta, međutim, pokazuje grupisanje režima u nužnosti da se sačuvaju mafijaške i korupcionaške privilegije su – zaposleni iz lokalne uprave i javnih preduzeća, koji su došli kao pojačanje „Ćacilendu“. Neke naoko neprimetne majke, neke mile kuvarice iz osnovnih škola, neke ljubazne službenice, opštinski radnici... transformisani u zveri. Urlaju „pošla majka da potraži sina“ ženi koja je skupila hrabrost da ispriča i kako je izgledao njen susret s uništenim, smrvljenim telom svog deteta, prilikom identifikacije. Nešto stravično za pročitati i čuti, nezamislivo kako je za videti i doživeti.
To nije politika. Nije zaštita stranke i privilegija. To nije ni nemoral. To je čisto, nepatvoreno zlo. To su jednostavno zli, izopačeni ljudi.&nbsp;
Uostalom, već u prvom narednom TV nastupu, kod Milomira Marića (sada na TV Prva, jer TV „Hepi“ odnedavno nije dovoljno lojalna), Vučić je za protest i štrajk Dijane Hrka optužio ambasadu SAD. To je već omiljeni radikalski manevar, u momentima kada se podrška nezaustavivo krnji i među lojalistima.
I nije to prvi put poslednjih godina da deo stanovnika Srbije pokazuje da izopačenost nema donju granicu.
Nije bilo tako davno kada su proglasili za pijanicu pilota helikoptera s bebom, koji se srušio zbog potrebe frustriranih političara da se slikaju i promovišu, i svi iz helikoptera poginuli. Čudila se Srbija kako to kolege stradalog radnika „Krušika“ pljuju i vređaju njegovu porodicu koja je samo tražila da se utvrdi odgovornost za pogibiju, a u toj je fabrici svako malo neka nesreća i skoro svaki zaposleni s glavom u torbi.
Ili, da se zapitamo, otkud onoliki muškarci koji podržavaju seksualnog predatora Jutku, koji im je pipao, štipao i na mnogo gore načine spopadao žene, sestre i ćerke, a protiv jedine žene koja je digla glas zbog toga? Najzad, u moru sličnih primera, da završimo pitanjem kakvi su to ljudi koji se automobilom zalete u kolonu mladih koji protestuju, a predsednik države, „najbolji student prava ikad“, smatra da je to u redu jer vozači imaju pravo da voze ulicom.
I kada se to tako pobrojano sagleda, postaje jasno da je Srbiji kudikamo manji problem što su joj uništeni pravosudni sistem i policija, koji poodavno služe samo održavanju režima, od toga što je uništen moral. Što više nema razlikovanja dobrog i lošeg. Što je skoro opštepihvaćeno uverenje da je sve dopušteno, ako je u ličnu korist.
&nbsp;UNIŠTENI LJUDI
&nbsp;Kako se srpsko društvo više polarizuje i kako postaje jasno da režim još nije bivši, a njegovi prvoborci već u bukagijama samo zato što je pobunjeni narod i dalje bezglav i nedovoljno artikulisan – otimačina ono malo neotetog se intenzivira. Najnovija je vest da su se čak i suvlasnici opskurnog i malotiražnog tabloida „Srpski telegraf“ Milan Lađević i Saša Milovanović „ogrebali“ za atraktivnu građevinsku parcelu u Rakovici, plativši je 1.300.000 eura. Pare za taj „biznis poduhvat“ sigurno nisu zaradili od prodaje novina, a nije poznato da su se bavili bilo kojim drugim poslom.
Od ove je važnija vest da Vlada Srbije ignoriše čak i sudske postupke povedene zbog zloupotreba oko srušene zgrade Generalštaba, i prostora kojim Vučić namerava da preko Džareda Kušnera „kupi“ Donalda Trampa. Kako bi se sve ubrzalo, i bez javne rasprave, Leks specijalis se našao pred poslanicima Skupštine u kojoj SNS sa saveznicima ima većinu – u nedelju.
Baš uoči saopštavanja odluke Vlade Švedske da obustavi deo finansijske pomoći državnim institucijama Srbije i sredstva preusmeri na jačanje civilnog društva, jer je „razvoj u Srbiji išao u pogrešnom pravcu – od rastuće korupcije do nepoštovanja principa vladavine prava“.
Već je opšte mesto činjenica da će Srbiji biti potrebne bar tri generacije da se oporavi od produžene vlasti udruženog zločinačkog poduhvata, od 1988. do danas. Problem je dublji od uništene države, privrede, institucija... Uništeni su ljudi. Fantazijama, izmišljenom istorijom, izgubljenim moralnim vrednostima i hegemonizmom zatrovane su i te generacije od kojih se sada očekuje da popravljaju Srbiju.&nbsp;
Najzad, uoči 1. novembra, uboden je i glogov kolac u srce poslednje kulturne manifestacije u Srbiji koja je koliko-toliko preživljavala naprednjačku potrebu da sve opogane i unište. Posle FEST-a, BEMUS-a, Narodnog pozorišta, BITEF-a, Nišvila, Gitarijade u Zaječaru... uništen je Sajam knjiga. Kultnu manifestaciju u regionu su zbog odbijanja da se termin održavanja pomeri da ne zahvata 1. novembar bojkotovali mnogi izdavači, a ostali su uprkos pretnjama odlučili da zatvore štandove na taj dan.
Dobro, ne svi. Bio je otvoren štand koji je izlagao haškog osuđenika Vojislava Šešelja i njegova (ne)dela. Neki vele da je propast Sajma upravo počela kada se na njemu pojavio Šešelj, kome su onda masovno pritrčavala deca da se fotografišu. Tešio se i pisac ovih redova da deca trče i da se slikaju sa majmunima u zoološkom vrtu... dok ta ista deca nisu počela da troprstare, zakukavaju o Kosovu i ispredaju bajke Milića od Mačve o prapotopskom poreklu nebeskog naroda. To bi, svakako, mogao da bude prilog tvrdnji da su i buduće generacije, koje bi trebalo da leče Srbiju, moralno upropašćene.
Do „vojvode“ s pečatom državne bezbednosti ove godine dopuzali su i lideri velikosrpske iredente iz Crne Gore. Neki su to šaljivo prokomentarisali rečima da su do amorfne mase prišli ljigavci, pa se očekuje hemijska reakcija. Snishodljivo poklonjenje Kneževića, Dajkovića i još nekih pokazalo je da nemoral i izopačenost nisu vezani za današnju Srbiju, već za hegemonističku fantaziju „Srpski svet“, koja još živi samo u mašti ortodoksnih šovinista i prilici da se predsednik Srbije još koji put džabe napije na istoimenoj vinskoj manifestaciji.

Od izvinjenja do uništenja

Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana treba da se liši istine, da bi druga strana svoje laži i zablude mogla da proglasi za istinu?
Kakvo je to pomirenje, kada se očekuje da se jedna strana odrekne antifašizma, da bi biološki ili ideološki naslednici fašizma mogli da uživaju u paralelnoj realnosti samoobmane i aboliciji svojih predaka i njihovih zločina?
Kakvo je to pomirenje, po čijim se “pravilima” ima zaboraviti izdaja i prodaja države i nacije, zarad konvalidiranja zločina, izdaje, pravnog nasilja i gubljenja državno-pravne samostalnosti, o čemu su i stvarnost i istorija odavno dali ocenu?
Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana mora da pristane da bude sluga, da bi druga strana mogla da i dalje bude sluga? I kada je podaništvo postalo vrlina, da bi uopšte moglo da bude tema pomirenja?
Kakvo je to pomirenje, koje od prvih traži da se svaki junak, vojskovođa, pisac, pesnik, slikar, pevač, sportista, novinar… zaboravi ili zanemari, da bi ustupio mesto u pamćenju nekim opskurnim likovima bez ikakvih ličnih i profesionalnih kvaliteta i dostignuća, s jedinim “kvalitetom” – da su drugi?
Kakvo je to pomirenje, dođavola, kad jedna strana mora da prihvati stalno poništavanje i unižavanje države, a druga ne želi i ne prihvata da se odrekne ničega destruktivnog, antievropskog, podaničkog?
Kakvo je to pomirenje, da se ljudskost, saosećanje, kajanje, realnost, dobronamernost, humanost, dobrosusedstvo… jedne strane mora poništiti, da bi kompleksi, mitomanija, frustracije, integrisano zlo ili genetska izopačenost druge strane mogli da budu spokojni?
Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana mora da prihvati uništavanje spomenika onih koji su državu gradili, razvijali i spašavali, i svih uspomena na njih, da bi druga strana mogla nesmetano da diže spomenike zločincima, ubicama, uništiteljima države i drugih Naroda i izmišlja njihovu slavu i “svetost”?
Kakvo je to pomirenje, zaboga, ako prva strana mora da bespogovorno prihvati da joj druga otme sve šta želi, a ono šta ne želi, da uništi, opogani ili denuncira?
Kakvo je to pomirenje, po čijim pravilima jedna strana treba da ćuti i trpi bahate, nedozrele, frustracijama gonjene poteze druge strane, koja, opet, može da divlja bez kontrole, uništava državu, privredu, resurse, poredak i čini sve da država bude pripojena drugoj ili bar pod njenim starateljstvom?
Kakvo je to pomirenje, kad jedna strana mora da prihvati da su moralni i fizički patuljci u stvari visokoetični i prečasni dvometraši, kako svoje istaknute “prvake” vidi ili predstavlja zaslepljena druga strana?
Kakvo je to pomirenje, u kome jedna strana ne sme ni da kritikuje drugu, dok druga i može i treba da proganja i kinji prvu, bez obzira na zakon i pravdu?
Kakvo je to pomirenje, u kome ubica postaje jednak ubijenom, u kome silovatelj biva izjednačen sa humanistom, u kome se jednako slave zločinac i heroj, u kome moral, plemenitost, čast, principijelnost, vrlina… dolaze na istu ravan sa moralnim nihilizmom i etičkim relativizmom?
Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana treba da prihvati da je verske vođe druge strane negiraju, vređaju, ponižavaju, odbacuju, a državu koja im je zajednička tretiraju tek kao privremeno otuđeni deo druge države – čemu sve druga strana tercira?
Kakvo je to pomirenje, gde laž, izdaja, zabluda, frizirana istorija, nasilje, bezobrazluk, bahatost, primitivizam… moraju da budu prihvaćeni, jer to onda drugoj strani otvara mogućnost za ostvarenje njenih (u najvećem broju nečasnih) ciljeva?
Kakvo je to pomirenje, koje od pobednika traži da priznaju poraz, da bi poraženi mogli da se proglase za pobednika?

Pomirenje, i po babu i po stričevima

To što Specijalno državno tužilaštvo želi da sasluša novinare u sklopu njihove posljednje akcije opasno zadire u slobodu medija i samu suštinu demokratije, ocijenili su pravnici u razgovoru za Televiziju E.
<h2>Upiti bez odgovora</h2>
Brojni su upiti Televizije E ostali bez odgovora Specijalnog državnog tužilaštva, kao i drugih tužilačkih organa, na pitanja od javnog interesa. No, čini se da samo jedan medij može doći do brzih odgovora, pa čak i do tužilačkih spisa. Međutim, ukoliko se, kako je i u prirodi novinarskog posla, dođe do informacija koje kompromituju vlast, otkrivaju zloupotrebe institucija, to se, prema novim tumačenjima, može kvalifikovati kao narušavanje ustavnog uređenja. Zato će, kako je kazao portparol Specijalnog tužilaštva Vukas Radonjić za, dakako, Vijesti – urednici nekih medija biti saslušani, kao svjedoci. 
- Ja ću pobrojati najuobičajnija djela iz te grupe. Na primjer, ubistvo najviših državnih predstavnika, pozivanje na njihovo ubistvo, terorizam, sabotaža, sprječavanje službenog lica u vršenju službene radnje, veleizdaja, odavanje službene tajne. To su krivična djela koja mogu dovesti do poremećaja ustavnog uređenja. Ovo što imamo u ovoj naredbi za sprovođenje istrage nema nikakve veze sa tim što tužilaštvo tvrdi. Ne treba da budete advokat, sudija ili pravnik da bi zaključili, prostom logikom, da ta tvrdnja tužilaštva, da je to napad na ustavno uređenje nema nikakvu podlogu - rekao je za Televiziju E advokat Aleksandar Olenik.
No, da podloge za saslušanje novinara ima - smatra ministarka koja bi trebalo da ih štiti, a čije su partijske kolege često na meti kritika zbog zloupotreba u sektoru bezbjednosti.
- Čula sam i to da je portparol kazao da će i neki urednici biti saslušani ili vlasnici medija, mislim da je svako dužan da svjedoči. Opet kažem, u naredbi se nalaze opasna krivična djela koja treba istražiti, svako je dužan da svjedoči i prema tome ja zaista mislim da se radi o jednom pravnom postupku koji će svakako izazvati veliku pažnju. Da li će biti saslušani neki novinari to samo po sebi ne znači neki ogroman pritisak i ljekari svjedoče kada postoji sumnja na eventualnu ljekarsku grešku... - rekla je ministarka kulture i medija Tamara Vujović.
 Samo poređenje dovoljno govori da joj je medicina, ipak, bliža oblast. Ono što bi ministarka trebalo da zna je da Zakonik o krivičnom postupku jasno propisuje da su među licima koja ne mogu biti saslušana kao svjedoci i novinari, ukoliko bi svojim iskazom povrijedili profesionalnu tajnu. Od te dužnosti novinara može osloboditi isključivo izvor informacije. Međutim, crnogorsko društvo rizikuje da izgubi i pretenzije da bude demokratsko, upozorava profesor i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava.
- Postoje ozbiljne pravne indicije, da se radi o svojevrsnom pritisku na određene medije i na uopšte demokratsko kritičko mišljenje, jer je osnovna funkcija medija u demorkatskom društvu - demokratska kritika vlasti - ocijenio je Nebojša Vučinić, profesor prava i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
<h2>Cilj da se ništa ne zna, još manje objavi</h2>
Jedna od poruka koja se problematizuje je i pitanje da li je majka potpredsjednika Vlade Alekse Bečića vlasnica zemlje u Bečićima. Ispostavlja se da bi od gradnje apartmana na toj parceli mogla zaraditi milione. 
- To i jeste cilj, da niti šta znate, a još manje da bilo šta od toga objavite. Razvijena sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava, ali i domaćih u Srbiji i Crnoj Gori, da su javne ličnosti obavezne da daju više informacija, da moraju da trpe više kritika. To se prostire i na članove njihovih porodica, tako da ni majka gospodina Bečića nema nikakvih izuzetaka, a prema tome i svi ostali. Ali je suština da se ubuduće novinarima pokaže kako će proći ako se budu bavili svojim poslom - rekao je Olenik.
Sagovornici TV E ocjenjuju da se sve dešava u trenutku kada partije vlasti imaju unutrašnje probleme, naročito u resorima koje kontrolišu. Vidljiva je, navode, i nervoza zbog nerasvijetljenih mafijaških ubistava ili slučaja „Tunel“, u kojem su svi optuženi oslobođeni.
- Ali i zbog situacije u Srbiji. Oni su svi, prema mom mišljenju, koji vrše vlast, produžnica Vučićeve vlasti, a on je u slobodnom padu u Srbiji. Kada se ovih nekoliko činjenica prosto stavi u isti kontekst, kontekst realnosti života u Crnoj Gori, onda je bilo potrebno, brže bolje - pod jedan, pažnju cjelokupne crnogorske javnosti fokusirati na drugu stranu i pod dva poslati poruku da nema više slobodnih medija. Da više ne smijete da komunicirate sa novinarima, jer ako komunicirate sa novinarima ili novinari sa političarima, nevladinim sektorom, biznismenima, ako tražite informacije, da ste samim tim dio organizovane kriminalne grupe. Jer samo ako spriječe Crnogorke i Crnogorce da čuju, da znaju, da pitaju - mogu da ostanu na vlasti - rekao je Olenik.
Sve, kaže Olenik, liči na pokušaj da se slučaj prikaže kao “državni udar” i da je riječ o opsanom presedanu i zamjeni teza. 
Pravo javnosti da zna ne smije biti tretirano kao prijetnja, već kao temelj slobodnog i odgovornog sistema - zaključuju sagovornici Televizije E.

Amra Tahirović

Pravnici: Saslušavanje novinara opasno zadire u slobodu medija i suštinu demokratije

Crnogorsko društvo ulazi u tešku fazu političkog i pravnog razvoja. Tako aktivnosti Specijalnog državnog tužilaštva (SDT) ukazuju da postoje ozbiljne pravne indicije da se radi o pritisku na određene medije i na demokratsko kritičko mišljenje. To je u razgovoru za Televiziju E, kazao profesor prava i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu Nebojša Vučinić.
On ukazuje da, bez obzira na cjelokupan politički, pravni i moralni kontekst, crnogorski sudovi i sudije imaju kredibilitet da izvedu stvari na čistac.&nbsp;
- Osnovna funkcija medija u demokratskom društvu je demokratska kritika vlasti. Nećemo da se koristimo njihovom metodologijom pa da presuđujemo prije suđenja, da posebno dovodimo u pitanje pretpostavku nevinosti koja je u Crnoj Gori nažalost dovedena do apsurda, ali kažem postoje veoma ozbiljne i političke, pravne i društvene indicije da je ovdje u pitanju određeni pritisak i da se tužilaštvo i određeni organi koriste kao poluga vlasti za obračun sa neistomišljenicima, ali bez ikakvog prejudiciranja - rekao je Vučinić.
Govoreći o privođenjima prethodnih dana, kaže da je sva spektakularna predstava sračunata da pridobije javno mnijenje za nešto za što se, cijeni on, ne može tek tako lako pridobiti.
- U svim situacijama gdje ima puno buke i spektakla - ima malo suštine i malo sadržine. Zbog svega toga je doziranje informacija, biranje podobnih medija, privilegovanih koji će objaviti što se radi, o čemu se radi, za sve to, najblaže rečeno, postoje indicije da je veoma sumnjivo, da se radi o nekoj vrsti političkog pritiska u kontekstu disciplinovanja političkih neistomišljenika, bilo pojedinaca, bilo medija - istakao je Vučinić.
Strahuje da crnogorsko društvo gubi i pretenzije da bude demokratsko, &nbsp;jer kako podsjeća, u svakoj presudi Evropskog suda je sadržan pasus iz člana 10 o slobodi slobodnog mišljenja i izražavanja, slobodi medija.
- Svrha medija je demokratska kritika vlasti, ne kritika radi kritike, nego težnja da se vlast natjera da radi u skladu sa opštim interesima i interesima većine građana u jednom društvu. U tom kontekstu ni to nije ništa novo, bilo je takvih pokušaja, uvijek te autoritarne, nedemokratske strukture, čak i u nekim formalno demokratskim sistemima nastoje da postave medije i kritičko mišljenje pod svoju kontrolu. Očigledno je da su procijenili da u ovoj situaciji, a vrlo je složena situacija i politička i pravna, moralna, ekonomska, kako god hoćete u Crnoj Gori, da treba malo disciplinovati medije, pojedine novinare, pojedine intelektualce koji slobodno kritički iznose svoje mišljenje u odnosu na ovu našu pravno političku zbilji - naglasio je Vučinić.
Na pitanje koliko su česti slučajevi da novinari i mediji traže preko Evropskog suda za ljudska prava zaštitu, bivši sudija tog suda kaže da postoji indicija da u aktuelnom slučaju ima dosta materijala za žalbu sudu u Strazburu.&nbsp;
- Morate proći odgovarajuće procedure crnogorskog pravosudnog sistema, sve do Ustavnog suda, pa onda ići. Bilo je slučajeva, ne toliko mnogo, iako po članu 10 i slobodi izražavanja mišljenja ima dosta presuda, ali nije bilo baš previše slučajeva kada su vlasti institucionalizovano napadale pojedine medije, ali bilo je pojedinih slučajeva i protiv Mađarske, bilo je protiv Češke, protiv Slovačke, bilo je čini mi se i protiv Švajcarske, gdje su mediji tužbama protiv tih država nastoji da očuvaju svoju nezavisnost i svoj integritet, i da onu osnovnu funkciju koju mediji vrše, a to je demokratska kritika vlasti - rekao je Vučinić.
Smatra i da je krajnja opcija opcija koju targetirani mediji i novinari mogu da iskoriste Sud za ljudska prava u Strazburu, ali dodaje da se nada da do toga neće doći.
- Mislim da će oni kroz nezavisne i pravične postupke izvesti na čistac ove stvari i ukazati da li je neko kriv ili nije. U slučajevima kao porodica Krstović postoji jaka indikacija u prilog teze koju sam pomenuo na početku - da pravo na pretpostavku nevinosti ne funkcioniše, jedan temeljni pravni princip koji je rezultat vjekovnih revolucija u Evropi, jednostavno ne funkcioniše u Crnoj Gori. Kažem da imam povjerenja u sudove i nadam se da će sudovi dovesti stvari do kraja - zaključio je Vučinić.

Vučinić: Postoje ozbiljne pravne indicije da se radi o pritiscima na određene medije i demokratsko kritičko mišljenje

U Informativnoj emisiji 24 sata na Televiziji E, u 19 sati, pogledajte:
- Raskrinkavanje naredbe SDT-a
- Nije prvi put da su na meti vlasti slobodni mediji i intelektualci 
 
- Targetiranje medija od strane SDT-a urednici komentarišu kao politički proces. 
 
- Policija privela državljane Turske u Budvi nakon što su pokušali otmicu &nbsp; 
 
- Visoke cijene predstavljaju problem za kupce i prodavce, potrošačka korpa je 2,075 eura, a prosječna zarada duplo manja
Gost emisije je profesor prava i bivši sudija suda u Strazburu Nebojša Vučinić.
Informativnu emisiju večeras vodi Vladan Šturanović.

Informativna emisija 24 sata: Gost Nebojša Vučinić

Srpska agentura već zauzela svoje pozicije u Crnoj Gori i da je posljednja prilika koja je nagovještavala da nešto može da se promijeni do sada bilo imenovanje Sava Kentere za šefa ANB-a u Crnoj Gori - rekao je gostujući u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, diplomirani pravnik i novinar Nebojša Vučinić.
Hapšenje lica pred parlamentarne izbore u Moldaviji i Srbiji je značajno da svijet sada vidi, ako do sada nije, spregu vlasti Srbije i Rusije u destabilizaciji demokratskih procesa kako na Balkanu, tako i u bivšim zemljama SSSR-a.
Treba se radovati, kaže Vučinić, što su u Moldaviji na parlamentarnim izborima pobijedile proevropske snage, uprkos svim naporima koje je, kako kaže, Rusija uložila da rezultati budu drugačiji.
- Prilično sam siguran da će Rusija nastaviti da na bilo koji mogući način da se upliće u Moldavske unutrašnje stvari, ona jednostavno Moldaviju doživljava kao svoje neko suvereno pravo, kao dio svog ,, ruskog sveta” i neće tako lako odustati od Moldavije, kao od nekih drugih sovjetskih republika - rekao je Vučinić.&nbsp;
Izjava predsjednika Srbije na East Riveru, podsjeća Vučinić, da Srbija neće biti poligon za obučavanje stranih agentura nagovještava mogućnost da za neke stvari nije znao.
- Ja sam prilično siguran da Rusija u svom djelovanju radi u nekoliko slojeva, da prosto ništa ne prepušta slučaju i da se jednostavno ne uzda u jednu garnituru, odnosno u jedan krug ljudi. Tako da je moguće da je cijeli proces obuke moldavskih opozicionara, ili kako da ih nazovem, organizovan mimo znanja Vučića, što ne znači da službe bezbjednosti u Srbiji to nijesu znale” - istakao je Vučinić.
Otkrivanje regrutnog centra u Srbiji neće uticati, smatra Vučinić, da smanjenja srpske agenture u Crnoj Gori.&nbsp;
- Plašim se da je srpska agentura već zauzela svoje pozicije u Crnoj Gori i da je posljednja prilika koja je nagovještavala da nešto može da se promijeni do sada bilo imenovanje Sava Kentere za šefa ANB-a u Crnoj Gori, posle toga plašim se da je sve prilično šuplje i da srpska agentura vršlja Crnom Gorom na isti način na koji ruska agentura vršlja po Srbiji - zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DzQMTebQw4ng&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Vučinić: Srpska agentura vršlja Crnom Gorom na isti način na koji ruska agentura vršlja po Srbiji

Ponuda Aleksandra Vučića, izneta u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija - da Srbija bude mesto za dijalog svim zaraćenim stranama u svetu, na "domaćem terenu" zazvučala je u najmanju ruku licemerno i bezobrazno.
Baš kao i ona, uzgred dodata, ali s podjednakom slikom anđela – da je aktuelna vlast spremna na dijalog sa opozicijom i studentima (ili: “pobunjenim građanima”) zarad prevazilaženja problema u Srbiji.
Što bi stari ljudi rekli – ko ga ne zna, skupo bi ga platio.
Na žalost, ili na sreću baš zbog ovakvih Tito-gandijevskih travestitija, upoznali smo ga odlično.
Čovek koji dobrih 13 godina ne razgovara sa političkim oponentima u Srbiji, ako ne računamo svakodnevno prozivanje i vređanje odsutnih sagovornika - u zgradi na Ist Riveru pretvorio se u Majku Terezu, s očiglednom idejom da malobrojnim usnulim slušaocima u sali i vrlo budnim "urednicima" srbijanskih propagandnih sredstava ponudi štivo pogodno da prve nasmeje, a potonje inspiriše za niz nadahnutih radova na temu Vrhovnog komandanta koji je nadmašio Broza.
Smerno poput onih kaluđerica iz jeftinih erotskih filmova prikazivanih po beogradskim bioskopima krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, čovek koji 11 meseci - tokom kojih je sve što ima mozga u državi Srbiji ustalo protiv njega - odbija dijalog (onaj ozbiljan, usmeren na rešavanje očigledno velikih problema), sa govornice UN ponudio je upravo dijalog, u svojoj novoj ulozi svetskog mirotvorca.
Treba li boljih dokaza kolikog je kapaciteta to mirotvorac - posle ol-inkluziv slanja kriminalaca na košarkaško prvenstvo, kako bi i fizičkom silom ako pretnje ne pomognu, ubedili navijače indisponirane srbijanske reprezentacije da ne skandiraju protiv Vučića? Ili, šta bolje govori o mirotvorstvu i spremnosti na dijalog, od slanja Milana Radoičića, “kontroverznog biznismena”, bivšeg potpredsednika Srpske liste na Kosovu i čoveka sa Interpolove poternice odgovornog za smrt četvoro ljudi u Banjskoj - da preti ljudima u Kosjeriću? Zar nije mirotvorac onaj koji podbunjuje i plaća Srbe u dve suverene države, da izazivanju nestabilnost za konačni račun i potrebe jedne nekad velike sile, pa makar se i Srbija na kraju ogrebala za parče mora?
Najzad, da bi bilo ikakvog dijaloga, mora da postoji bar minimum uzajamnog uvažavanja dve strane. Aleksandar Vučić je taj koji u zemlji čiji je predsednik deli ljude na "nas" i "njih", uz revnosno "čašćenje" ovih drugih epitetima od kojih bi se stideo svaki beogradski uličar koji drži do sebe. On je osvetoljubiv i zlopamtilo. On je zao i sklon ponižavanju svih, pa i sopstvenih najbližih saradnika. A mehanizam sitnih duša, kriminalaca, nekvalifikovanih dvonožaca i moralnog šljama, čije konce drži u rukama, odgovoran je za sitne pakosti tipa otpuštanja s posla, neupisivanja deteta u vrtić, odbijanja zdravstvene nege i slično. Prava ličnost i prave okolnosti za dijalog, zar ne?
No, za razliku od potencijalnog dijaloga u međunarodnim odnosima, deluje da za dijalogom u Srbiji - onako kako ga Vučić doživljava i u kom ga je smislu i pomenuo pred grupom mazohista u Generalnoj skupštini – ne bi bilo potrebe, samo ako bi se zakoni doslovno primenjivali, a istražni organi i tužilaštvo najzad završili svoj posao u slučaju "Nadstrešnica". Pa onda redom, u brojnim drugim slučajevima, aferama i skandalima kojih je, kako svane koji novi dan, sve više.
Da, dijalog je jedna od ključnih komponenti demokratije i stabilnosti, ali bi on u Srbiji bio i lakše sprovodiv i normalniji, kada bi se Vučić držao ustavnih ovlašćenja predsednika države; kada bi se Ustav i zakoni striktno primenjivali i na sve druge oblasti života i institucije kojima predsednik Srbije i horde njemu vernih Orka manipulišu ne bi li održali političku vlast, a zahvaljujući njoj i ekonomski status.
Kako voditi dijalog, i konačno - o čemu, kada se u Srbiji raspada sve čega su se dohvatili da grade ili rekonstruišu članovi i simpatizeri SNS; kako, kada se svakodnevno na “medijima” čereči i razapinje svako ko se usudi da digne glas ili kritikuje neki potez onoga koji sve zna i u sve se razume, i njegove bratije čiji bi pozitivni rezultati u vođenju države za ovih 13 godina teško mogli da zauzmu papir formata A4?
Najzad, u idealnim uslovima, sam dijalog bi bio tek kurtoazni demokratski alat dostojan razvijenih civilizacija, kada bi se država (to sam ja) čvrsto, odgovorno i uporno držala proklamovanog evropskog kursa i najzad otarasila kancerogenog, otrovnog i silovanju sklonog “brata” sa zapada Azije.
Ali, zaludu.&nbsp;
Iako još ima onih koji ne vide drastičnu razliku između Vučićevih slatkih reči u Evropi i gorkih dela u Srbiji - makar na to bili potaknuti i kakvom finansijskom ili biznis napojnicom - prava priroda čoveka na čelu srbijanskog režima i celog aparata koji mu je pod nogama, sve je jasnija, čak i najuzdržanijima.&nbsp;
Taj snishodljivi, skoro ponizni mirotvorac jednom rukom namešta naočare, dok drugom razgoreva već upaljeni fitilj.&nbsp;
Naravno, Vučić je imao svoju priliku da se zaista manifestuje kao promenjen čovek. Da se – ako ne zaborave, onda bar potisnu u drugi plan – i Glina, i opsada Sarajeva, i bombardovanje 1999, da obuče majicu “oprostite mi moju ružnu prošlost” i dobije dovoljno daha i prostora da pokaže da može da bude i konstruktivan, i stvaralac, i razuman, i pomirljiv.
Imao je priliku i prokockao ju je, 2012.&nbsp;
Probao je, nije išlo. Možda nije imao snage, možda je bio bez podrške, možda je, najzad, đavo bio jači od te slabašne duše izranjavane frustracijama. Od te propuštene prilike, gledali smo samo koprcanje i lagani pad, sve do današnjeg Vučića “na fabričkim podešavanjima” – što je ubedljivo najgori mogući epilog za Srbiju, prilično loše za region i apsolutno neprihvatljivo za Evropu.

Mirotvorac s upaljenim fitiljom

Uspješna crnogorska sportistkinja Andrea Berišaj, koja je osvojila bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u tekvondou za seniore, kao i bronzanu medalju na Svjetskom prvenstvu U-21, održanom u Keniji, nagrađena je vaučerom vrijednosti od pet hiljada eura, navedeno je u saopštenju.&nbsp;
Njoj je vaučer uručio predsjednik Opštine Tuzi Lindon Đeljaj&nbsp;
- Čestitamo i želimo ti puno uspjeha na tvom sportskom putu i u životu. Djevojke poput tebe čine ponosnim cijeli naš narod - naveli su iz Opštine Tuzi.&nbsp;

Andrea Berišaj nagrađena vaučerom od pet hiljada eura

Iako piloti uglavnom imaju redovne destinacije ka kojima svakodnevno lete, najviše se raduju atraktivnim prilazima iznad mora. Pilotu Milošu Radonjić, koji je povodom Međunarodnog dana civilnog vazduhoplovstva gostovao na Televiziji E, posebno je privlačno slijetanje na tivatski aerodrom i slijetanje u domovinu.
 
- Što se mene tiče, najviše volim prelete iznad Crne Gore i slijetanje u svoju domovinu. Ja bih rekao da je Tivat jedan od najljepših prilaza na koji sam ja slijetao- kazao je Radonjić, koji se osvrnuo i na značaj avijacije u svijetu. 

Smatra da svijet postaje svakog dana svjesniji koliko je važna avijacija za cjelokupno djelovanje u industriji, ekonomiji, brojni su aspekti.&nbsp;
- Mislim da je svjesna politička elita i države koje vode svoje ekonomije, zato što vidimo da su sada brojna ulaganja u infrastrukturu aerodroma, u avijaciju avio-kompanija- kazao je on. 

Sagovornik TV E osvrnuo se i na negativne vijesti iz vazduhoplovstva, koje – kod dijela građana – izazivaju strah od letjenja. 

- Mislim da ljudi uglavnom slušaju neke negativne vijesti. Recimo, kolika su kašnjenja, o avionskim nesrećama ili cijenama karata, a ne o onim sistemskim vrijednostima avijacije. Podsjetiću samo na jedan period, a to je period covida-19. Prisjetimo se koliki je značaj avijacija imala za donošenje vakcina i brojnih drugih aktivnosti - zamislimo kako bi to funkcionisalo da nemamo razvijenu avijaciju- kazao je Radonjić. 

Sagovornik TV E bio je i pilot jedrilice Miloš Zvicer, koji se prisjetio prvog leta. 

- Taj prvi, uvodni let, gdje letite sa nastavnikom koji obavlja sve vaše operacije - koje vi, kao budući pilot, morate da radite, vi gledate i pitate se: da li ja to znam, da li ja to mogu? I imate želju da to što prije naučite. I, onda - kad vas puste na taj samostalni let, kad se vi okrenete i vidite da nema nikog pored ili iza vas, kažete: uspio sam. Ja letim sam i ostavariću svoj san. Ja sam na tom prvom samostalnom letu pjevao od sreće- kazao je, kroz smijeh, Zvicer. 

Zvicer se saglasio sa Radonjićem kad je riječ o značaju avijacije, dodajući da je ona svijetu donijela treću dimenziju.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DwknqqcbzeIg&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Radonjić: Najviše volim prelete preko Crne Gore i slijetanje u domovinu

Predsjednica Kosova Vjosa Osmani oglasila se povodom godišnjice svrgavanja s vlasti Bashara Al-Assada u Siriji te je poslala poruku narodu ove zemlje kao i njegovom predsjedniku Ahmedu al-Sharaai.
U videoporuci koja traje nešto duže od dvije minute, Osmani je rekla kako ovaj dan za Sirijce predstavlja ponovno rođenje nade.
- Sa dubokim poštovanjem obraćam vam se danas u ime naroda i institucija Republike Kosovo dok obilježavate ovu historijsku prvu godišnjicu vašeg oslobođenja. Ovo je dan koji simbolizuje ne samo povratak slobode, već i ponovno rođenje nade naroda - rekla je Osmani.
Osvrnula se i na zajedničke poveznice Kosova i Sirije.
- Obje naše zemlje, Kosovo i Sirija, upoznale su najmračnije stranice potlačivanja, nepravde, i nezamislive patnje, ali smo također znali šta znači ustati, pretvoriti bol u svrhu i snagu - poručila je.
Međusobnim priznanjem zemalja, ističe Osmani, počinje nova era odnosa Sirije i Kosova.
- Ovo priznanje je moralna veza između dva naroda koji razumiju cijenu slobode i vrijednost stajanja rame uz rame za pravedniji svijet. Od Prištine do Damaska, naša srca kucaju kao jedno, za slobodu, za dostojanstvo i za trajno prijateljstvo - zaključila je predsjednica Kosova Vjosa Osmani.

Vjosa Osmani i neočekivana poruka upućena narodu Sirije: "Od Prištine do Damaska naša srca kucaju kao jedno"

Tajland je izveo vazdušne napade na susjednu Kambodžu 8. decembra, saopštila je tajlandska vojska, dok su obje strane razmijenile optužbe za posljednje izbijanje sukoba na spornom graničnom području, u kojem je poginuo jedan tajlandski vojnik.
Nakon što su kambodžanske trupe otvorile vatru na tajlandske snage u ponedjeljak ujutro u provinciji Ubon Ratčatani "vojska je primila izvještaje da su tajlandski vojnici napadnuti podrškom vatrenog oružja, što je rezultiralo smrću jednog vojnika i ranjavanjem četvorice", rekao je portparol tajlandske vojske Vintai Suvare u saopštenju.
Vintai je dodao da je Tajland počeo "upotrebu aviona za gađanje vojnih ciljeva u nekoliko područja" kako bi suzbio napade kambodžanskih snaga.
Portparolka Ministarstva odbrane Kambodže Mali Sočeata izjavila je da su tajlandske snage pokrenule napad na kambodžanske trupe u pograničnim provincijama Preah Viear i Odar Meançej u ponedjeljak ujutro, optužujući Tajland "da je pucao iz tenkova na hram Tamone Tom" i na područja blizu hrama Preah Viear.
Dodala je da Kambodža nije uzvratila na ove napade.
Portparol administracije provincije Odar Meançej Met Mespekdi rekao je da su prijavljene pucnjave u područjima hramova Tamone Tom i Ta Krabei, dodajući da "određeni broj stanovnika koji žive blizu granice napušta svoje domove".
Tajlandska vojska je saopštila da je oko 35.000 ljudi u Tajlandu evakuisano iz područja duž granice s Kambodžom od ponovnog izbijanja sukoba.
Tajlandska vojska takođe je optužila kambodžanske snage da su ispalile rakete na područja naseljena civilima u provinciji Buri Ram, dodajući da nije bilo prijavljenih žrtava.
Obje strane su izvijestile o sukobima i u nedjelju, dok je tajlandska vojska prijavila ranjavanje dvojice vojnika.
Pet dana borbi između Tajlanda i Kambodže ovog ljeta ostavilo je 43 mrtvih i oko 300.000 raseljenih prije nego što je primirje stupilo na snagu.
Primirje je dijelom dogovoreno uz posredovanje Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Malezije.
U oktobru je američki predsjednik Donald Tramp potpisao zajedničku naknadnu deklaraciju između Tajlanda i Kambodže, promovirajući nove trgovinske sporazume s ove dvije države nakon što su se složile da produže primirje.
Međutim, Tajland je suspendovao sporazum prošlog mjeseca, nakon sumnjivog eksplozivnog incidenta s minom koji je ranio nekoliko vojnika.
Nakon toga, obje strane su razmijenile optužbe za nove sukobe.
Sporovi između dvije države fokusirani su na višedecenijski spor oko granica nacrtanih tokom kolonijalne vladavine Francuske u regionu, pri čemu obje zemlje tvrde da im pripada nekoliko hramova duž granične linije.

Tajland izvodi vazdušne napade na Kambodžu nakon sukoba na granici

Ljudi se mogu prevariti na dva načina. Prvi je da vjeruju u ono što nije istina. Drugi je da odbijaju prihvatiti istinu. (Seren Kjerkegor) Ne znam da li ste čuli najnoviji vic? Naime, na nesreću gradonačelnik Pljevalja je izjavio da on iznosi istorijske činjenice, a da mi, koji smo po njemu „separatisti“ falsifikujemo istoriju i krivotvorimo je. Iako je notorna istorijska činjenica da, sem Srbije, nijedna zemlja nije smatrala tzv. Podgoričku skupštinu ni legalnom, niti legitimnom, Dario Vraneš, kako je ime gradonačelnika Pljevalja, izvuče američkog predsjednika Vudroa Vilsona kao nekoga ko je zvanično priznao odluke tzv. Podgoričke skupštine. Što bi rekli - đe ga nađe? Upravo je Vilson oduglovačio sa priznanjem novostvorene države KSHS zbog protivljenja na način kako je obavljeno „ujedinjenje“ Crne Gore sa Srbijom. <h2>NEČASNA I ŠPORKA RABOTA</h2> A evo malo pikanterije. Suočen sa energičnim stavom francuske vlade, kao i stavovima Engleske i Italije, kralj Nikola je odustao od namjere da otputuje u Crnu Goru, ali je izrazio želju, da dobije izvjesne garancije savezničkih vlada za sebe. Taj je zahtjev prihvaćen, pa mu je francuska vlada saopštila da će francuske trupe, kada uđu u Crnu Goru, poštovati legalne vlasti kralja Nikole, a da će vojne vlasti, koje okupiraju zemlju, upravljati u ime kraljevo. Kralj se plašio da bi Srbi i njihove pristalice mogli da koriste bijedu u zemlji i odsustvo viđenijih ljudi, koji su svi internirani, što bi bilo spriječeno njegovim prisustvom u zemlji, zato je i želio da tamo otputuje. Francuski premijer Poenkare je na kraljevo pismo već 24. novembra odgovorio: „...Prisustvo savezničkih trupa, pomoć koju će pružiti stanovnicima doprinijeće nesumnjivo da se ubrza taj trenutak koji Vaše Veličanstvo od srca želi. Čim on bude došao, vlada Republike će biti srećna, Gospodaru, da olakša Vaš povratak“. Tog istog dana, 24. oktobra 1918. godine, kada je Poenkare pisao navedene riječi, počela je da zasjeda tzv. Podgorička skupština, koja će - ne bez žmurenja Francuske na nasilje srpske vojske i nelegalne izbore - donijeti odluku o detronizaciji kralja Nikole i ujedinjenju Crne Gore i Srbije. Eto toliko Dario, o pokvarenosti i nečasnosti, koju promovišete kao vrijednosni sistem uz fakinsku i prećutnu saglasnost prvog čovjeka Vlade Crne Gore, kojem ne smeta što Dario u ime naaaaaroda proglašava imena mostova imenima zlikovaca Crne Gore. Što zna seljo što su seoska posla, a što je temelj svake države? Kako to može znati čovjek koji ne zna što je ponos i da je laž nečasna i šporka rabota?! Ne znam da li je ime Daria Vraneša u mladosti prouzrokovalo određenu vrstu kompleksa i potrebe da se „opere“ da je „pravovjeran“ time što će biti „veći Papa od Pape“, ali njegovo ponašanje i izjave poodavno traže adekvatan odgovor države ili makar onih koji ga održavaju na vlasti u Pljevljima. Erik Hobsbaum konstatuje da „istorija prestaje da bude od koristi baš u trenutku kada nam je najpotrebnija“. Dario Vraneš je pravi primjer pretvaranja istorije u „proizvodnju maka za heroinske zavisnike“, što bi rekao jedan poznati sociolog. Po principu koji definiše Orvel u djelu „Kultura sjećanja“, „ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost“, Dario se dao u dilovanje laži, trujući praznoglavost i neznavenost.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20251206201232_7c1275014ef7ea1818f706e4057e0a92bacaa218507186b55be4ce201c2533da.png" data-media-id="editor_0" data-image-id="20251206201232_7c1275014ef7ea1818f706e4057e0a92bacaa218507186b55be4ce201c2533da" data-rendition-name="original" width="671" height="387" loading="lazy" alt="Vudrou Vilson"><figcaption>Vudrou Vilson</figcaption></figure>  Osnovni instituti socijalizacije (porodica, škola, masovni mediji, državni autoriteti, sistem obrazovanja, političke partije, vjerske zajednice itd.) su ti koji prenose informacije o prošlosti i promovišu zajedništvo u budućnosti. Ukoliko ne postoje izgrađene institucije ili ukoliko ne rade valjano svoj posao, tada imamo neintegrisanu političku zajednicu, unutrašnje suprotstavljenosti i nemogućnost ostvarenja pojedinačnih i zajedničkih interesa unutar ili uz pomoć te zajednice. Za svaku kolektivnu identifikaciju su potrebni masovni mediji (štampa, televizija, film...) i sistem obrazovanja koji doprinose idealizaciji, očuvanju i širenju identiteta, homogenizaciji, ali i podstiču pojedince da kao politički subjekti učestvuju u procesima zaštite i promocije javnog interesa, što, prema Jirgenu Habermasu, pretpostavlja građanski identitet. <h2> REVIZIJA ISTORIJE</h2> Prećerano bi bilo reći da je sadašnja vlast u Crnoj Gori, kao rezultat promjene na parlamentarnim izborima 30. avgusta 2020, isključivo mjera lošeg rada prethodne vlasti. Da bi jedna vlast uspješno gradila društvo koje bi poistovjetilo sopstveni interes sa interesom države u kojoj stiču egzistenciju, ona bi morala imati suvereni uticaj na građane putem obrazovnog, medijskog i naučnog sistema, bez značajnijeg upliva sa strane, koji bi obesmišljavao te napore. Umjesto da suvereno vlada svojim prostorom, Crna Gora više liči na zemlju otvorenu na epidemije izvana tuđeg virusa identiteta, bez obrazovnih i naučnih kapaciteta koji bi se učinkovito suprotstavili takvoj vrsti zaraze, jer je očito da su i sami većinom žrtve te zaraze. Istina je da su „predavgustovske“ vlasti malo vodile računa o svim oblastima koje utiču na odnos građana prema državi u kojoj žive, njenoj prošlosti, baštini, jednom riječju posebnosti koja je izrodila njeno milenijumsko trajanje i u svijetu sveopšti imidž slobodarske tradicije. Posebno je začuđujuća naivnost u odnosu na značaj i uticaj crkve, obzirom na sklonost njenih pacijenata na nekritičko prihvatanje magle koju im prodaju i njenu političku, imperijalnu ulogu u sprezi sa matičnom državom, koju ne skrivaju ni oni, ni političke „elite“ zemlje iz koje dolaze. Osoba čije ime bih rado preskočio, u jednom političkom talk show reče da najmanje jedna trećina sadašnje vlasti pripada ideologiji devedesetih prošlog vijeka, koji baštine ideologiju četničke „homogene Srbije“ i „herojstva“ Ratka Mladića i Radovana Karadžića. „Malo je kume“, što bi rekao jedan od aktera kultnog filma „Lepa sela lepo gore“. Nažalost, u sadašnjim vlastima, isključujući možda Bošnjake u dijelu lažne povijesti, posebno iz vremena od prije 85 godina, većina svoj novoantikomunizam, kojim mnogi peru svoje SKJ biografije, dokazuju revizijom istorije i proglašavanjem saradnika fašista antifašistima. Za takvo nešto njima su uvijek dovoljne bapske priče, dok su im istorijski dokazi uvijek komunistički falsifikati, bez obzira što su njihovi izvori autentični arhivi okupatorskih vojski, poznatih po preciznosti vođenja dokumentacije iz svojih ratnih pohoda. Ne bih se još jednom bavio Pavlom Đurišićem, već sam dovoljno naveo italijanskih izvora o ugovorima koje je sačinjavao sa italijanskom brigadom Venecija i njenim komandantom, hapšenjem od strane Njemaca, razlozima za to, načinom kako se obreo kod Hermana Nojbahera, specijalnog Hitlerovog izaslanika za Balkan, njegovim dogovorom sa Nojbaherom da dobije od Njemaca naoružanje za 5.000 boraca, o Hitlerovom gvozdenom krstu koji je dobio za zasluge za saradnju sa fašističkim okupatorom, o saradnji sa Sekulom Drljevićem i prevarom kojom je izigrao dogovor sa ustašama iz NDH, zbog čega je platio glavom. Pisao sam o njegovim žrtvama iz 1943: Musić M. Begiji (rođena 1943), Šljivo M. Hajriji (1943), Šljuka Š. Emi (1943), Moćević J. Simbuli, (1943) Moćević M. Đuzidi (1943), Čorbo L. Latifi (1943), Musić S. Hajru (1943), Mašović A. Elmasi (1943), Kelemiš J. Rašidu (1943), Sijamić R. Zumri (1943), Mašović DŽ. Hazbiji (1943), Šatara M. Nuri (1943), Hekalo M. Muradifu (1943)... svi zaklani u kolijevkama! FRANCUSKI MEDIJI Zaista mi je smiješno da jedan električar, sa imidžom sijalice, kojeg su nakardni sistem izbora i politička nedoraslost crnogorskog naroda, doveli na mjesto ministra, bivši član SKJ, pokušava da relativizuje činjenice u vezi Pavla Đurišića. Umjesto da se radikalno obračunaju sa revizijom istorije od strane Crkve Srbije, oni slijede njihovu naopaku ideologiju, vjerujući da je glas crkve glas boga. Ako postoji crkva koja je antiteza hrišćanske doktrine, to je Crkva Srbije. Kao da treba biti teološki genije da bi se shvatilo da je svetosavlje jeretičko učenje, potpuno suprotno hrišćanskoj dogmi i jevanđeljima.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20251206201232_b4843c6415e6e4c8e61d9f3b91861064797409b12f2d864e4e60bb7f7e0b2218.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="20251206201232_b4843c6415e6e4c8e61d9f3b91861064797409b12f2d864e4e60bb7f7e0b2218" data-rendition-name="original" width="4410" height="2934" loading="lazy" alt="Francuzi kralju Nikoli"><figcaption>Francuzi kralju Nikoli</figcaption></figure>  Završićemo opet francuskim medijima: „Časopis Annainac des Nationalitės, broj 18,19, od 20. septembra 1918. pod naslovom La vraie Yougoslavie, donosi članak sa potpisom Un Yougoslave: Krupne izmjene je donio veliki rat svima, naročito na jugu Evrope. I Srbija i Crna Gora u svojim ratnim proklamacijama od 1914. istakle su kao glavni cilj oslobođenje svih Jugoslovena. Međutim, jula 1917. srpska vlada objavila je tzv. Krfsku deklaraciju, kojom ište ujedinjenje svega jugoslovenstva pod Karađorđevićima, dakle monarhiju, i to bez prethodnog pristanka cijelog naroda. Zbog toga je krfski pakt izazvao otpor u velikom dijelu nove demokratije jugoslovenske, kako u Evropi, tako i u Americi. Usljed toga je jugoslovenska demokratija uskratila svoj pristanak na krfski pakt, kome je glavni cilj proširenje države Srbije i izlazak na more. Jugoslovenska demokratija ima, međutim, mnogo širi vidokrug. Srbija i Crna Gora jesu tek jedna trećina cijelog Južnog Slovenstva. Usljed toga je nastao nesporazum među Jugoslovenima i, naročito, borba protiv Crne Gore, koja počinje bivati opasna po budućnost Jugoslavije. Otud se pojavila među samim Jugoslovenima. Otud se pojavila ideja federalizma kao jedina koja će moći donijeti sile“. Isti časopis, u svom 20-tom broju od 15. oktobra, u članku pod nazivom Les intrignes et La vėrite A propos du Montenegro, donosi, ukratko, cio istorijat kampanje koja se od 1903. sistematski vodi protiv crnogorske države. „Dva su sredstva upotrebljavana: štampa i teror (bombe, zavjere). Otkako se crnogorska vlada nalazi na tuđem zemljištu udarilo se u klevetanje i intrige. Po svaku cijenu valjalo je Crnu Goru predstaviti kao reakcionarnu, u unutrašnjoj, a kao antinacionalnu u spoljnoj politici. Djela crnogorske vlade dokazuju, međutim, sve obratno! Neprijatelji Crne Gore pokazali su najveći bijes baš onda kad je Kralj Nikola dao zemlji Ustav na široko demokratskoj osnovi. Vidi se da njima nije stalo do unutrašnje politike crnogorske, nego do - nečega sasvim drugog! Što se tiče spoljne politike klevetnici kleveću mada je Kralj Nikola 1912. prvi oglasio rat Turskoj, i mada je 1914. prvi oglasio rat Austriji i pritekao Srbiji u pomoć! 'Izdao je' vele 'Saveznike 1915'. Međutim crnogorska vojska spasla je srbijansku vojsku od konačne propasti, jer je osigurala odstupnicu. Crnogorci su vazda spremni sve odnosne dokaze podnijeti istražnoj međunarodnoj komisiji na uvid i presudu, jer znaju da se nemaju česa bojati od pravednog suda. Ne, ne, cijelom klevetanju je bila cilj to, da se uništi jedan konkurent koji smeta imperijalizmu izvjesnih vlasnika balkanskih. Kad bi odnosna dokumenta iznijela na javnost, to bi bila jedna crna stranica među svijetlim stranicama ovoga rata“.

Istorija kao mak za heroinske zavisnike

Prije nešto duže od pet godina, preciznije 30. avgusta 2020. tadašnji uposlenik Službe hitne pomoći u Pljevljima, ljekar Dario Vraneš automobilom je sa prijateljima kroz Pljevlja pratio autobus koji je stigao iz Bosne i Hercegovine, snimali su ga mobilnim telefonom, a uzrujani glas na snimku vikao: „Dolaze Turci“.
- Evo me ispred autobusa sam, autobus iz Sarajeva pun Turaka doš'o, evo ga snimamo – čuje se, pored ostalog, na snimku, nakon odvratnih psovki.
<div class="embed-block"><div style="max-width: 56vh;"><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 177.7778%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutube.com%2Fshorts%2FlL6VqAoFPd8&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
Čuje se i komentar: „Svi su plaćeni, Muslimani“...
Vraneš nikada nije negirao da je tog izbornog dana „lovio glasače“ po Pljevljima, odnosno kao aktivista koalicije „Za budućnost Crne Gore“, zastrašivao Pljevljake koji žive i rade u Bosni i Hercegovini, a imaju ovđe pravo glasa.
Već skoro tri godine Dario Vraneš je predsjednik pljevaljske opštine. Predano radi na urušavanju multietničkog, multikulturnog, multinacionalnog karaktera ovoga grada. Promoviše zločinački četnički pokret koji je 1943. godine počinio jeziv masakr u Pljevljima, kada su klali i muslimanske bebe u kolijevkama.
Dario Vraneš je opštinskim novcem, novcem građanki i građana Pljevalja finansirao knjigu koja veliča četnički fašistički pokret „Vitezovi Karađorđeve zvijezde JVUO 1941 – 1945“...
Predsjednik Opštine Pljevlja od nedavno u kabinetu ima i minijaturu biste četničkog vođe, zločinca Draže Mihailovića.
Na društvenoj mreži Instagram imao je i objave praćene pjesmom „Sprem'te se, sprem'te četnici“...
U jednom televizijskom gostovanju kazao je da su Pljevlja grad „Srba pravoslavaca, Srba katolika i Srba muslimana“...
Na poziv predsjednika Udruženja Pljevljaka u Sarajevu Alena Sulejmanovića predsjednik Opštine Pljevlja Dario Vraneš prisustvovao je tradicionalnoj manifestaciji Veče Pljevljaka u Sarajevu. Javnost je o tome, direktno sa večere, 6. decembra, objavom na mreži Instagram, izvijestio Vraneš.
Turke, u objavi, nije pominjao.
Na snimku sa svečane večere, koji je Portalu ETV dostavio čitalac, vidi se Vraneš kako uživa u stihovima pjesme „Niđe nebo nije plavo kao iznad Crne Gore“.
<div class="embed-block"><div style="max-width: 56vh;"><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 177.7778%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutube.com%2Fshorts%2Fi0FdfoDF7eM%3Ffeature%3Dshare&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
Od domaćina skupa Alena Sulejmanovića pokušali smo da saznamo koji je bio motiv da uputi poziv Vranešu da bude gost na večeri Pljevljaka koji žive u Sarajevu, ali smo ostali bez odgovora.
Da je zvanicama bilo neobično prisustvo Vraneša potvrđuje i komentar koji se čuje na snimku: „Dario u Sarajevu“.

VIDEO: „Dario u Sarajevu“

Nakon više od deset mjeseci svakodnevnih protesta na Kruševom Ždrijelu, građani Cetinja odlučili su da privremeno obustave blokade saobraćaja na dijelu magistralnog puta Cetinje–Podgorica. Kako je za Antenu M kazala majka i baba žrtava masakra na Medovini, Vesna Pejović, tu odluku su donijeli iz korektnosti prema v.d. direktoru Uprave policije Lazaru Šćepanoviću, koji je, kako dodaje, napravio prvi korak.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 48%; padding-top: 120px;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&amp;url=https%3A%2F%2Fetv.me%2Fdrustvo%2Fprivremeno-obustavljene-blokade-na-krusevom-zdrijelu-nasa-mala-pobjeda-tek-korak-ka-onome-sto-ce-se-desiti-kroz-sudske-i-druge-procese&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div>
 
- Gospodin Lazar Šćepanović je izašao u susret i mi znamo da on nije mogao ništa više da učini osim onog što je u njegovoj nadležnosti. Sada pratimo usvajanje Markovog i Mašanovog zakona i kako će ići proces suđenja, koje je u toku. 25. decembra imamo sad opet ročište u vezi sa neoduzimanjem oružja nepomenika. Brđanina i Adžića nećemo izostaviti odgovornosti jer se ide predaleko i ići ćemo do kraja. Da zna Crna Gora da ih je, osim Borilovića, i država ubila. Ako bude se to i dalje zabušavalo ili ako suđenje ne bude onako kako treba, ako svi ne budu zatvorom sankcionisani, mi nećemo odustati. Ako može čovjek da ubere pet metara drva i da se zatvori, može i taj koji je oružje dao i napravio se masakr - poručila je Pejović.
Pejović kaže da će ih sjutra primiti i šef delegacije EU u Crnoj Gori Johan Satler.
Razumije, dodaje, i nezadovoljstvo građana zbog blokada saobraćaja, ali naglašava da će to biti jedini način da se postigne pravda i obezbijedi bezbjednost za sve građane Crne Gore.
- Iako se svi bune, iako se svi ljute, mi moramo do pravde nekako doći. Ja ne tražim ništa. Ako sam ja mogla da se izborim i izmučim s ovim mojim mukama i da stojim na Kruševom Ždrijelu deset mjeseci, moraće nešto da urade zbog bezbjednosti drugih, zbog druge djece, zbog bezbjednosti drugog naroda. U ovoj pravnoj državi se mora primjenjivati zakon - zaključila je Pejović.

Pejović: Sjutra će nas primiti Satler, ako se bude zabušavalo i ne bude zatvorskih kazni - nećemo odustati

Predsjednik Opštine Berane Đole Lutovac u razgovoru za portal ETV govori o važnim temama: &nbsp;životu građana i odlazak mladih, dugu opštine i finansijskoj disciplini, značaju auto-puta, situaciji oko spomenika ratnom zločincu Pavlu Đurišiću, sudbini Autobuske stanice, ali govori i o kapitalnim projektima koji mijenjaju urbanu sliku grada. <h2>Stabilizacija tržišta rada i povratak mladih</h2> Portal ETV: Kako danas žive građani Berana? Da li napuštaju grad ili ostaju na svojim ognjištima? Koliko je trenutno nezaposlenih? LUTOVAC: Građani Berana žive u sredini koja se ubrzano mijenja. Posljednjih godinu dana bilježimo stabilizaciju tržišta rada i smanjenje broja nezaposlenih, prije svega zahvaljujući novim projektima, investicijama i rastu privatnog sektora. Istina je da dio mladih odlazi radi školovanja i profesionalnog napretka, ali jednako tako vidimo i povratak ljudi koji žele da rade i žive u Beranama. Naš posao je da stvorimo uslove da se ovdje ostaje — kroz bolju infrastrukturu, stabilne servise i otvaranje novih radnih mjesta.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2024111615114_0b4b946a0992ebb65b53bb129c6aac1b7e0542a1494f97d6add27630125e6950.webp" data-media-id="editor_0" data-image-id="2024111615114_0b4b946a0992ebb65b53bb129c6aac1b7e0542a1494f97d6add27630125e6950" data-rendition-name="original" width="768" height="512" loading="lazy" alt="Berane"> <figcaption>Berane(Photo: Montenegro Tourist Service)</figcaption> </figure>  <h2>Auto-put otvara novu razvojnu fazu</h2> Portal ETV: Šta će Beranama donijeti izgradnja dionice auto-puta? Da li to otvara vrata daljem razvoju i na koji način? LUTOVAC: Auto-put je strateška šansa. Saobraćajno povezivanje znači bržu komunikaciju sa Podgoricom, aerodromima i tržištima, što je preduslov za razvoj privrede, turizma i logistike. Veća dostupnost čini Berane atraktivnijim investitorima, a građanima pruža bolje uslove za život. To je početak jedne nove razvojne faze našeg grada. <h2>Finansijska disciplina i stabilno poslovanje</h2> Portal ETV: Koliki je dug Opštine Berane? Prema kome postoji dug i kako se on servisira? LUTOVAC: Opština Berane redovno izvršava sve obaveze i servisira postojeće dugove u skladu sa zakonom i usvojenom dinamikom. Prioritet nam je finansijska stabilnost i uredno poslovanje, zbog čega smo strogo disciplinovani kada je u pitanju javna potrošnja. Dugovanja iz ranijih godina uglavnom se odnose na poreze i doprinose, a tekuće obaveze se izmiruju redovno. Dug je ostao na nivou sa početka godine — malo iznad 18 miliona eura — a očekujemo zakonsko rješenje koje će omogućiti njegovo osjetno smanjenje. Takođe, uvećali smo imovinu Opštine za više od milion eura. <h2>Opština nema veze sa spomenikom Đurišiću</h2> Portal ETV: Berane su nedavno postale epicentar dešavanja zbog spomenika ratnom zločincu Pavlu Đurišiću. Kako se tumači takva epizoda i da li ste Vi odgovorni za nemile događaje koji su uslijedili? LUTOVAC: Opština Berane je institucija koja poštuje zakon i Ustav Crne Gore. Svi događaji koji su se desili bili su van institucionalnog okvira, a lokalna uprava nije bila involvirana u aktivnosti te vrste. Naša pozicija je jasna: grad mora ostati prostor stabilnosti, suživota i razvoja. Fokusirani smo na projekte i na kvalitetan život građana, a ne na teme koje dijele društvo.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250807120840_e432c094d6b32870edabbda085a59f08bb5ce2ef11061743b6616a577420fa81.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="20250807120840_e432c094d6b32870edabbda085a59f08bb5ce2ef11061743b6616a577420fa81" data-rendition-name="original" width="960" height="600" loading="lazy" alt="Pavle Đurišić"> <figcaption>Spomenik Pavlu Đurišiću(Photo: Pobjeda)</figcaption> </figure>  <h2>Autobuska stanica ostaje na istoj lokaciji — slijedi rekonstrukcija</h2> Portal ETV: Najavili ste rješavanje problema Autobuske stanice. Šta je do sada urađeno? LUTOVAC: Opština Berane je već preduzela niz konkretnih aktivnosti. U toku je izrada dokumentacije za osnivanje opštinskog preduzeća koje će upravljati stanicom. Izvršeno je statičko ispitivanje prenosačkog dijela objekta, koje je pokazalo da konstrukcija nije stabilna, pa je taj dio uklonjen. Trenutno se izrađuje projektna dokumentacija za njegovu rekonstrukciju. Sprovode se sve neophodne administrativne procedure, a donijeta je odluka da Autobuska stanica ostaje na postojećoj lokaciji, uz faznu sanaciju i unapređenje prostora. <h2>Kapitalni projekti</h2> Portal ETV: Na kojim razvojnim projektima radite? Šta novo planirate za građane? LUTOVAC: Opština Berane realizuje i priprema čitav niz kapitalnih projekata koji će unaprijediti saobraćaj, komunalnu infrastrukturu i kvalitet života građana. <h3>Veliki projekti za 2026. godinu:</h3> <ul> <li>Rekonstrukcija Luške ulice – 5,5 miliona eura</li> <li>Izgradnja gradske pijace – 5 miliona eura</li> <li>Rekonstrukcija magistralnog puta kroz Budimlju – preko 1 milion eura</li> <li>Izgradnja ulice koja povezuje zaobilaznicu i IDEA market – iz kapitalnog budžeta Opštine</li> </ul> Radovi planirani i započeti u 2025. godini: <ul> <li>Nastavak izgradnje obilaznice i regulacija rijeke Makve – 3,5 miliona eura</li> <li>Dapsićko–Polički vodovod i vodovod Zagrad – oko 1 milion eura</li> </ul> U pripremi: <ul> <li>javna garaža,</li> <li>rekonstrukcija ulica u Novom naselju,</li> <li>nove investicije za koje se priprema projektno-tehnička dokumentacija.</li> </ul> Sve ove aktivnosti dio su šire strategije modernizacije grada, a cilj je da građane Berana u narednom periodu obradujemo novim, vidljivim i kvalitetnim rezultatima.

Tag: nebojsa-vucinic