Evropa bez iluzija

Kada je Rusija napala Ukrajinu, Evropska unija je shvatila ono što je godinama odbijala da prizna. Proširenje više nije (samo) birokratski proces u kome se pažljivo štikliraju poglavlja, već pre svega pitanje bezbednosti. 

Balkan, Moldavija i Ukrajina odjednom nisu pre svega kandidati za članstvo, već prostor na kome se odlučuje hoće li Evropa zadržati poziciju političkog aktera ili će se polako svesti na geografski pojam. Jer, svaki prostor koji Evropa ostavi praznim, popuniće Moskva, Peking i svi ostali, koji Evropsku uniju ne doživljavaju kao zajednicu vrednosti, već kao geopolitičkog suparnika.

Tako je Brisel, gotovo preko noći, promenio filozofiju proširenja. Umesto starog principa "sve tek na kraju", danas nudi postepeno uključivanje u jedinstveno tržište, pristup evropskim fondovima, sistemu plaćanja, digitalnim servisima i brojnim drugim pogodnostima mnogo pre formalnog članstva.

Drugim rečima, Evropska unija je postala daleko pragmatičnija nego što je ikada bila. Samo što je pragmatizam reč koja često služi kao pristojniji naziv za politički kompromis.

I tu počinju balkanski paradoksi.

Jer, Evropska unija nikada nije bila toliko spremna da primi nove članice. I nikada kandidati nisu bili toliko nespremni da uđu u nju.

Srbija već godinama tvrdi da želi članstvo u Evropskoj uniji. U poslednje vreme, čak, predsednik države predlaže da sve zemlje kandidati postanu članice istog dana. Na prvi pogled, ideja zvuči solidarno. U stvarnosti, to je pokušaj da se sopstvena stagnacija pretvori u zajednički problem. I da se evropsko neprihvatanje da se izjednače oni koji su u integracijama odmakli i oni koji su i sve što su ranije postigli, u međuvremenu doveli u pitanje – građanima Srbije predstavi kao još jedan dokaz da nas "Evropa ne želi".

Evropska unija nikada nije obećala konvoj. Njen princip je oduvek bio regata. Svako vesla svojom brzinom.

A Srbija je poslednjih godina više vremena provela objašnjavajući zašto ne može da napreduje nego pokušavajući da stvarno napreduje. Ili, preciznije rečeno, inateći se evropskim vrednostima i politici, dokazujući svoju posebnost upravo u sferama u kojima zajedništvo predstavlja suštinu funkcionisanja jedinstvene Evrope.

Razlog, dakle, nije Brisel. Razlog je Beograd. Ne zato što Evropska unija traži nemoguće, već zato što je teško govoriti o vladavini prava i evropskim vrednostima u državi u kojoj učesnici regate na Drini bez zazora urlaju pesme koje slave ratovе devedesetih, visoki funkcioner policije javno čestita rođendan ubici premijera, a ministarka u Vladi Srbije na televiziji izjavljuje da bi, da je bila na mestu Slobodana Miloševića, "etnički očistila Kosovo". Država u kojoj su mediji pretvoreni u propagandne servise vlasti, institucije u stranačke filijale, izbori svedeni na administrativnu proceduru, država čija spoljna politika uporno pokušava da sedi na tri stolice – evropskoj, ruskoj i kineskoj, teško može ubediti bilo koga da je spremna za evropske standarde.

Takva politika možda može da traje. Ako se kockice realpolitike tako poslože, možda donese i neki plod. Ali, ne može da dovede do članstva u EU.

S druge strane, ni Brisel više nema luksuz da glumi moralnu superiornost. Pragmatičnost je u redu: ako je iole značajnija opozicija u Srbiji godinama ili neodlučna i proevropski nehrabra skupina, ili kopija vladajuće politike, ili njena radikalnija verzija, logično je da adresa za razgovor bude aktuelni stanar Andrićevog venca. Čak i kad preterana srdačnost i zatvaranje očiju kod očiglednih stvari asociraju da tu postoji i neka druga, možda neprimerena, vrsta pragmatičnosti.

Ali, pragmatičnošću se ne može opravdati koketiranje sa onima koji ne kriju da su u svakom suštinskom segmentu na dijametralno suprotnom polu od vrednosti koje zastupa Evropska unija. Taj pokušaj moralne superiornosti, uz očekivanje da će se duboko usađeni stavovi bez štapa promeniti zbog briselske šargarepe, najbolje se vide poslednjih nedelja u Crnoj Gori.

U državi koja formalno prednjači u eurointegracijama, evropski zvaničnici bez previše nelagode razgovaraju, osmehuju se i nazdravljaju Andriji Mandiću. Istom onom političaru čija je politička biografija godinama bila primer svega onoga što je Evropska unija kritikovala na Zapadnom Balkanu.

Da li je Mandić postao evropski demokrata? Naravno da nije. Da li se promenio? Samo težak naivac bi u to poverovao.

Isto bi se moglo reći za mnoge druge, koji sad na raznim nivoima vrše vlast u proevropskoj Crnoj Gori. Nisu se promenili.

Promenila se Evropa. Odnosno, promenila je prioritete. Suočena sa izazovom nužnosti da se u praksi pokaže da je ideja evropskog proširenja još živa, i povampirenjem proruskih snaga u većini država nekadašnjeg Varšavskog pakta, pristala je – po sopstvenoj proceni – na manje zlo. Manje zlo samo iz vizure interesa Brisela, dabome, jer interes kandidata za EU ne leži u koketiranju sa onima koji sanjaju državu ruskog ili bar beloruskog tipa.

To je stara evropska škola pragmatizma, istorija je uvek dobar podsetnik. Problem je što pragmatizam ponekad veoma liči na zaborav. Tako se dolazi do novog paradoksa. Evropska unija od zemalja kandidata traži suočavanje sa prošlošću, a istovremeno je spremna da zatvara oči pred lažiranjem i revizijom istorije, nacionalističkim konstrukcijama, pa čak i potezima koji proizvode nove etničke podele – sve dok to ne ugrožava strateške interese.

Dakle, dok god parlamentarna većina u Podgorici usvaja zakone neophodne za zatvaranje pregovaračkih poglavlja i ne dovodi u pitanje članstvo u NATO i evropski kurs države, Brisel će mnogo toga biti spreman da ne vidi. Istorijski revizionizam. Političke biografije. Ideološke metamorfoze. Nacionalističke i segregacione ispade. 

Ili, najzad, "podvođenje" države stranim državama ili bizarne akcije "otpriznavanja" priznanja Kosova, na opštinskoj ravni. Kako je moguće da to ne "bode oči", kada je dijametralno suprotno svakoj evropskoj vrednosti? 

To nije idealizam. To je, reći će, realpolitika. Međutim, realpolitika nikada nije bila isto što i amnestija.

Crna Gora danas zaista jeste najbliža članstvu. Ali upravo zato sebi najmanje sme da dozvoli političke egzibicije koje će nekoj članici Evropske unije poslužiti kao izgovor za blokadu. Usvajanje rezolucije o Jasenovcu, otvaranje starih istorijskih sporova, neprestana zaoštravanja sa Zagrebom koja ostavljaju utisak svesne provokacije, i nerešena bilateralna pitanja nisu više samo regionalne svađe. Na samom kraju pristupnog procesa oni mogu postati pravo veta.

A pravo veta je poslednja lekcija evropske politike.

U Evropskoj uniji ne postoje mali i veliki. Postoje samo ravnopravni.

I zato će, ako proceni da su njeni interesi ugroženi, Hrvatska bez mnogo emocija iskoristiti mehanizme koje joj evropski ugovori daju. To neće biti nepravda. To će biti politika.

Upravo zašto što EU nije ni dobrotvorno društvo ni romantična politička ideja. Ona je savez država, koje svoje interese brane veoma racionalno.

Zato je najveća zabluda na Balkanu uverenje da je budućnost u Evropskoj uniji pre svega pitanje dobre volje Brisela. Nije.

Brisel je, posle napada Rusije na Ukrajinu, spremniji nego ikada da otvori vrata. Problem je što mnogi kandidati i dalje stoje na pragu ubeđujući Evropu da ona treba da promeni pravila, umesto da sami promene sebe.

A to je jedina reforma koju Brisel, koliko god bio moćan, ne može da uradi umesto njih.

Evropa je možda odustala od iluzije da može promeniti Balkan. Ostalo je samo pitanje da li je Balkan spreman da promeni sebe.