Država od mitova

U sistemu koji svaku ideju građanske države i njenih granica doživljava kao poraz, deluje logično da se kao prvi na nišanu nađu oni koji ne podržavaju taj narativ, ili mu se direktno suprotstavljaju.

Generacijama već, srpsko društvo svoju sudbinu zaključava u ulogu žrtve. Arhi—patnja, kao rezultat arhi—stradalništva, obeležava istoriju, ali služi i kao moralna paradigma za budućnost. Svaki iskorak iz tog šablona ravan je izdaji nacije i njenih interesa. 

Tome su podlegli i studenti. Tako je kao svojevrsna najava minulog okupljanja na Slaviji 23. maja, nekoliko dana ranije lansiran njihov “Memorandum o Kosovu”. U zemlji zatrpanoj tragedijama, kriminalom, i urušavanjem institucija, studenti su za prvo programsko izjašnjenje odabrali upravo Kosovo — večitu temu pogodnu za emocionalnu mobilizaciju i političku manipulaciju.

Sam skup je, takođe, protekao uz prisutnu srednjevekovnu ikonografiju. Brojnost i poruke učesnika jasno su ga razlikovale od verskog okupljanja u državnoj režiji održanog nekoliko dana ranije. Ali po nekim zastavama i porukama skoro da su se dva skupa mogla pomešati. Tako su se među studentima, uz već tradicionalnog “loknastog Isusa” i “ne damo Kosovo”, našli i Drugi svetski rat, žrtve, NDH i Jasenovac. Narodnog jedinstva radi, sjedinile su se budućnost i prošlost u emocionalni haos i nacionalni mulj, koji, ponovo, ne nudi rešenja — već samo novu kukumavku.

Pitanje je, doduše, koliko sve to treba da bude iznenađenje. Jer, studenti su samo deca svojih roditelja i omladina jedne nacionalizmom i drskim istorijskim falsifikatima zadojene sredine. Gde kao da desetinama godina traje takmičenje ko će fantastičniju priču da izmisli i utne je u istoriju koja, kao i većini naroda na prostorima Balkana, ima poprilično rupa.

Taj fenomen odlično je objasnila Sandra Stanković, ugledni arheolog iz Velike Britanije:

“Istorija nije glina, koju svaka generacija može oblikovati po sopstvenom nahođenju. Činjenice ne biraju stranu, ne povinuju se trenutnim interesima. Danas, mnogi, konstruišu sopstvenu verziju prošlosti, zanemarujući naučnu metodologiju i autentične izvore zarad političkih poena.

Istorija koja se izmišlja da bi služila sadašnjosti prestaje da bude nauka i postaje manipulacija. Vratimo se dokumentima i istini — jer činjenice su nepobitne, bez obzira na to koliko su nekome neprijatne”.

Generacijama ponavljana mantra, međutim, zauzela je mesto i u svesti i u genomu, pa je činjenice sada odatle teško mogu isterati, bar ne bez velikih lomova i zameranja. Simbioza države i crkve u Srbiji, taj uspešan projekat vladanja slabo obrazovanim i često priglupim masama, uverljivo manipuliše emocijama i karakterima. Ako nemamo (baš) slavnu prošlost, izmislićemo je. Ako nemamo (baš) istorijske izvore, imamo narodno pesništvo. U kome ni prisustvo elemenata naučne fantastike ne škodi, a i ne dovodi dotle da iko u masi posumnja u verodostojnost izvora.

Kada je u Aprilskom ratu 1941. izgorela Narodna biblioteka u Beogradu, nestali su i brojni retki spisi, bliži izvornim događajima od kasnijih tumačenja koja su ih zamenila. Time je otvoren dodatni prostor da istoriju, tamo gde nedostaju činjenice, popunjavaju mitovi, proizvoljna tumačenja i političke potrebe.

A tamo gde nema jasnih odgovora, brzo nastupaju teorije zavere. Tako je i uništenje Biblioteke vremenom postalo deo nacionalne mitologije: manje kao pitanje istorijske odgovornosti (zašto nije iseljena; zašto nije gašena kad je samo tinjala), a više kao dokaz večitog stradanja i tuđe mržnje prema Srbima (nemačka „namera“ da zatre srpsko sećanje).

Dramatičnija verzija gotovo uvek pobedi racionalnu. Jer društva koja identitet grade na kolektivnoj žrtvi teško odolevaju pričama u kojima su istovremeno i heroji i mete istorije.

Pitanje je, doduše, kako bi restauracija srpskog ranog srednjeg veka uopšte izgledala i da su dokumenti ostali. Jer je većina njih nastala od desetak do nekoliko stotina godina posle kraha te države. Ali, svakako da ne bi bilo previše prostora za razne kreacije, mada bi teško bilo izbeći tetovaže Žarka Lauševića kako ubija Ljubu Tadića — scena iz filma “Boj na Kosovu”, u kojoj istorijski nepotvrđeni Miloš Obilić istorijski nepotvrđeno ubija osmanskog sultana Murata.

Boj na Kosovu (1389.), iako tek tužni epilog kraha srpske srednjevekovne države, postao je, dakle, mitski događaj kojim sve počinje i sve se završava — i u nacionalnoj povesti, pesmi, priči i u svakoj drugoj motivaciji. Tome su okrenuti školski programi, time nas zasipaju mediji, to je sve češće začin čak i svadbe ili sahrane, Kosovo je sanjani i nedostižni ideal. Prava propast srpske države, bitka na Marici (1371.), jednostavno nije bila toliko slavna i glamurozna, da odgovara veličanstvenoj prošlosti nebeskog naroda. 

Zaista, ne zvuči lepo pred ogledalom veličine činjenica da su moćnu i dobro naoružanu srpsku vojsku porazile daleko malobrojnije Osmanlije, poklavši na spavanju pijane i nadmene silne vitezove. Opet, junački i gordo izgleda bitka u kojoj su stradala dva cara — čak iako je jedan od njih bio samo knez, do juče tek posilni (“stavilac”) staroga cara, čijeg je sina, poslednjeg srpskog cara, izdao upravo nekoliko godina pre te bitke.

Ali, pored toliko veličanstvenosti, ko mari za neke sitne činjenice? Koga briga što je krivac za poraz i potonji osmanski vazal u narodnoj poeziji proglašen za heroja, dok je stvarnom heroju prišivena titula izdajnika? Ako su iz krvi srpskih vitezova porasli onoliki crveni makovi, centar i mesto rođenja srpske države ima da bude Kosovo, jer istorijska istina – da je to Ras – nije ni približno glamurozna i podobna za pumpanje nacionalnog ega.

No, da se pumpa samo nacionalni ego, ni po’ jada. Pumpa se nacionalistički ego, a to je kudikamo opasnije. Laž i fantazija uvećavaju se geometrijskom progresijom, i istim intenzitetom istiskuju istinu i razum. Onda se na toj novoj “istini” grade položaj i prava superiornog naroda i prirodnog hegemona. I opravdanja za svako nepočinstvo. Jer narod koji sebe trajno vidi kao žrtvu lako počne da veruje da mu je sve dozvoljeno.

Posle kraha Miloševićevog ratnog zamaha s kraja osamdesetih i tokom devedesetih, nacionalistički diskurs u Srbiji se ponovo normalizuje. U Srbiji Aleksandra Vučića, doduše, s nešto smanjenim obimom uticaja u odnosu na doktrinu iz vremena raspada SFRJ. Baš zahvaljujući sumanutoj Miloševićevoj politici, na kojoj je Vučić gradio svoj vrednosni i moralni sistem, sada su bar neke države bivše SFRJ bezbedne. One ostale države u svetu gde ima Srba su, naravno, bezbedne u oba slučaja, jer nacionalizam i šovinizam staju tamo gde prestaje njihova nadmoć u sili i tehnici. Sadašnji nacionalizam ograničen je na neposrednu okolinu i unutrašnje potrebe.

Samostalni umetnik Aleksandar Bobić taj fenomen je jednom prilikom, možda pregrubo, ovako objasnio: 

“Kao u nacizmu, svetosavlje je eksplikacija rasizma, resurs podređivanja masa i lažna nužnost. Kada veruješ da sve mora imati razlog, onda sve mora biti podložno računu, kategorizaciji i opravdanju, te ga moraš kontrolisati. U “srpskom svetu” i među Srbima ništa ne izmiče fašizmu.”

Upravo imamo primere da je, povodom dvadesete godišnjice petnaest godina zakasnele obnove crnogorske državnosti, iz vrha srbijanske vlasti i njoj poslušnih septičkih jama, kolokvijalno nazvanih “mediji”, ispaljena nova salva ratnohuškačkog materijala s infantilnim tezama o izdaji. Zaključno s opskurnim filmom “Referendum — priča o izmišljenoj slobodi”, čiji se scenarista i naručilac sam javio iz Kine.

U srbijanskom javnom prostoru uobičajeno se čuje teza da je Crna Gora “srpska država”, da su Crnogorci “izmišljena nacija”, da je crnogorski jezik politički konstrukt, a crnogorska crkva tek nevladina organizacija. Dobar deo političke elite, akademske zajednice i verskih struktura takvu retoriku ne samo da toleriše, već je aktivno promoviše. Time se sistematski podrivaju suverenitet i identitet susedne države, uz istovremeno deklarativno zalaganje za regionalnu stabilnost. Na kraju se sa uvreda, ponižavanja i nepriznavanja postojanja, prešlo na naredni korak i udarac na samo srce Crne Gore, Cetinje. Simbol i bastion odbrane upravo onoga što se sa nacionalističkih pozicija napada.

Naravno, tu istinski dobrog odgovora nema. Jer u današnjoj Srbiji je javni prostor naštelovan na konflikt, sa svakim ko se na bilo koji način suprotstavi dominantnom narativu. Spolja ili iznutra, svejedno. Pukim ignorisanjem ponuđene blagodeti velikosrpske hegemonije, ili otvorenim otporom takvim idejama — opet, svejedno. Sudovi najčešće ne rade po zakonu, principima prava i pravdi, pa je iluzorno očekivati zaštitu. Politika je svedena na nerazumno siledžijstvo tako da ni od diplomatije nema vajde. Iako umnogome otrežnjeni, zapadni saveznici i dalje radije prave kompromise, verujući da nekako u svoje okrilje ipak mogu da uvuku evropsku državu čije srce dominantno kuca za neku azijsku despotiju.

Najzad, konflikt je postao osnovni mehanizam opstanka takvog sistema. Bez stalno proizvedene ugroženosti, bez neprijatelja i istorijskih rana koje nikada ne smeju da zarastu, čitava konstrukcija ostala bi bez smisla. Zato se prošlost neprekidno vraća u sadašnjost — ne kao opomena, već kao političko gorivo.

Srbija danas ne živi od svoje budućnosti i za nju. Ona politički preživljava od reciklirane prošlosti. Od mitova, rana, kostiju, izdaja i večitih neprijatelja.

A društvo koje uporno odbija činjenice, na kraju počne da odbija i samu stvarnost.

Tada više nije pitanje ko upravlja državom — već da li država uopšte postoji u vremenu u kojem se nalazi.