Počelo je zabašurivanjem i uništavanjem dokaza, nastavilo se otvorenim ignorisanjem nužnosti hitne istrage i utvrđivanja krivice, posle čega je usledilo podsmevanje onima koji odaju poštu i pokušaji da im se nanesu telesne povrede. Sada je, čini se, zatvoren krug. Srbijanska vlast ušla je u kampanju otvorenog i licemernog sprdanja u vezi tragedije u Novom Sadu 1. novembra 2024.
U tabloidnom i bezdušnom stilu - koji su „patentirali“ još u slučaju ubistva pevačice Jelene Marjanović 2016. - radikali preobučeni u naprednjake su bezmalo od samog momenta kada se nadstrešnica novosadske železničke stanice obrušila na putnike, spinovali i skretali pažnju, ali su prethodnih dana uspeli nemoguće: da sami sebe prevaziđu u gnusnosti.
Najpre je Aleksandar Vučić danima molio da se gleda njegov nastup na TV poznatoj po rijalitijima i svakovrsnim bljuvotinama. Onda je i nastupio, ušavši u četvrtu stotinu svojih TV pojavljivanja u 2025. godini, ali je od „biće mnogo stvari koje do sad niste čuli“ bilo samo targetiranje potpuno perifernog opozicionara Miše Bačulova (inače, Novosađanina) da je više od tri sata pre rušenja nadstrešnice „unezvereno prošao“ novosadskom stanicom gledajući u telefon. Što kao činjenica nije nepoznato, sam je Bačulov to rekao, ali sada se pojavio snimak.
No, iako je Vučić u svom stilu dodao „ja verujem da on ništa nije uradio“, otvorio je vrata svojim kerberima u Skupštini Srbije da Bačulova i celu opoziciju optužuju za terorizam. Najrevnosniji je bio poslanik Nebojša Bakarec (da, isti onaj koji je javno pričao da bi se pre ubio nego ušao u SNS), „objašnjavajući“ da se moblinim telefonom
(koji je na snimku Bačulov zaista imao u rukama, poput 90 odsto danas šetajućih ulicama) može daljinski aktivirati eksploziv.
I tako je zatvoren krug bahatog i bizarnog ruganja žrtvama novosadske tragedije. Umesto odgovornih za više nego očigledan nemar i veoma moguću korupciju tokom rekonstrukcije stanice, plaćene četiri puta više od predviđene vrednosti, posle skoro godinu dana, istine željna srpska javnost je dobila nagoveštaj terorizma. Koji se, naravno, ako gledamo strogo formalno-pravno, sada i ne može dokazati sve i da ga je bilo, jer je lice mesta uništeno samo nekoliko sati posle tragedije, kada su kamionima odneti ostaci konstrukcije.
Ali, terorizma, naravno, nije bilo. Nadstrešnica novosadske železničke stanice srušila se jer je cela rekonstrukcija odrađena nestručno, jer je dodato opterećenje, jer nije vođeno računa o svrsi utega, jer je „neko“ insistirao da se radovi ubrzaju, jer nije obavljen potreban nadzor, jer zgrada nije tehnički primljena posle rekonstrukcije...
Stvari se još bolje razumeju kada se u jednačinu unesu iznos koji je plaćen za rekonstrukciju, nedostatak dokumentacije, „miniranje“ malobrojnih preostalih profesionalnih državnih organa u istrazi... Pa onda, ne direktno vezano, ali više nego indikativno - priprema zakona da se objekti za EKSPO mogu koristiti i pre tehničkog prijema, i činjenica da je pre nekoliko dana puštena u saobraćaj brza pruga do Subotice, na čijoj trasi bar pet zgrada železničkih stanica nisu dobile prelaznu ocenu da bi mogle da se stave u upotrebu.
Dobro, radikali, koji su iz vojnih uniformi ušli u odela i prozvali se naprednjacima, uvek su stavljali profit ispred ljudskih života. Ne samo tokom ratnih devedesetih, kada se „neko“ s kišobranom šetao po Palama i kada je pretio u stilu sto muslimana za jednog Srbina, već i kasnije, od Slavka Ćuruvije ili pijanstva zbog ubistva Zorana Đinđića, preko dvojice gardista i putnika helikoptera s bebom, do Vladimira Cvijana, Slobodana Tanaskovića ili Stanike Gligorijević.
I baš kao u slučaju rušenja u Savamali – o kome je priča počela od „kompletni idioti“, a završena sa „JA sam naredio“ – i u slučaju nadstrešnice krenulo je od „samo nju nismo rekonstruisali“, a posle 11 meseci opštih građanskih protesta svedena je na lukavo provučen terorizam skoro anonimnog odbornika skupštine Novog Sada, Miše Bačulova.
Suprotno od ubistva Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi, gde se dva minuta snimka - koji bi, najzad, razjasnili ko je upravljao službenim vozilom koje se zakucalo u Stanikin automobil - nikada nije pojavilo (iako ih je predsednik video, pa je rešio da poštedi javnost te strahote), u slučaju Bačulova na železničkoj stanici, snimak je tu. Doduše, ne u rukama policije ili istražnog sudije, već kod onih posve nenadležnih: predsednika države i tabloida.
Naoko, samo jedna od epizoda primitivnog rijalitija Srbija, u šta su radikali/naprednjaci predanim 35-godišnjim radom pretvorili državu Srbiju. No, da li je baš tako?
Sama činjenica da se toliko dugo odbija, pa čak i opstruiše, utvrđivanje odgovornosti za tragediju – a takav bi rasplet zaustavio opšte građanske proteste i značajno rasteretio prilično napetu društvenu klimu – navodi na pomisao da su optužbe koje su se javile na samom početku, tačne. Jer, kada se nešto tako očigledno krije i zabašurava, logika vodi zaključku da se u stvari krije nešto mnogo veće i da odgovornost ide do samog vrha.
Dodajmo tome i značajan rast nasilja i podela u društvu u poslednjih 11 meseci, što se skoro svakodnevno motiviše sa „medija“ u vlasništvu visokopozicioniranih članova SNS ili poslovno i na druge načine njima bliskih. Opet logičko pitanje: da li bi se odnosi u društvu zatezali do pucanja, da time nije potrebno prikriti nešto drugo?
Sa druge strane, ako pogledamo naprednjački modus operandi od samog početka, on je zasnovan na mafijaškim pravilima. „Svoji“ se čuvaju. Ne odaje se niko. I najmanja pukotina ruši celu konstrukciju. Izdaja se ne prašta.
Ako je već neko morao da bude žrtvovan zbog Savamale, da bi se na protivzakonito srušenoj privatnoj imovini (kakvogod ruglo bila) i jednoj smrti podigao nečiji privatni građevinski projekat – neka to bude periferni vođa smene u policijskoj stanici. Nastranu što se priča da je za to žrtvovanje odlično nagrađen, mnogo je veći problem što se ne zna ko su maskirani batinaši, ko im je vođa, po čijem su naređenju došli... a ti maskirani ljudi u kačketima ili pod kapuljačama pojavljuju se do dana današnjeg, uz jasnu optužbu da je njima nadležan doskorašnji generalni sekretar Vlade, Novak Nedić.
I dok je slučaj rušenja helikoptera s bebom iz Novog Pazara nekako prelako prošao s optužbom na račun iskusnog pilota da je, u stvari, bio pijan, dočim su se „ministri“ zbog čijeg se PR događaja to desilo abolirani, tragedija kod naplatne rampe u Doljevcu nije mogla tako da se „popegla“. Pa opet, i tu je „žrtvovan“ vozač Dejan Stanojević (i za njega se govori: ne bez „nagrade“), dok je zahvaljujući nedostatku dva minuta snimka nadzornih kamera, Zoran Babić – za koga se tvrdi da je imao povrede karakteristične za vozača – posle povlačenja iz politike stekao dva stana u Beogradu, apartmane u Vrnjačkoj Banji, parcele obradivog zemljišta...
Najzad, nisu li ti snimci najbolja ilustracija cirkuskog ludila u kome naprednjački režim drži Srbiju? Dva minuta s naplatne rampe ne mogu da se vide jer su „strašni“; ipak, kad mafijaš Belivuk melje ljude u ćevape, to mogu da vide svi u državi posredstvom naprednjačkih televizija s nacionalnom frekvencijom; konačno, emitovanje snimka čoveka za koga je jasno da nema nikakve veze s padom nadstrešnice (jerda ima, odavno bi bio iza rešetaka) praćeno anđeoskim oreolom nedužnosti glavnog ali neodgovornog urednika svih emitera u državi, je eto, tek – tako. Iako najavljivano danima kao nešto dosad nečuveno.
Da, moguće je da ovoliko odbijanje utvrđivanja krivice za novosadsku tragediju, u stvari, krije da linija odgovornosti ide do same glave. Dokle onda ide linija odgovornosti za beogradsku železničku stanicu u Prokopu, gde je umesto male stanične zgrade po projektu, nadzidano šest puta više kvadrata, pa sad težini neprilagođeni noseći stubovi pucaju, otvarajući pitanje koliko će dugo izdržati pod vibracijama vozova, pre nego se sve oburda? Dokle ide odgovornost za dva tunela na auto-putu ka Požegi (i dalje ka Crnoj Gori), koji se upravo sad opravljaju posle svečanog puštanja u rad, ignorisanja upozorenja struke, izigravanja zakona i utešnog instaliranja stalnog dežurstva lekara i vatrogasaca kraj tunela? Dokle ide odgovornost za veliki broj rušenja plafona u sveže rekonstruisanim objektima škola, fakulteta, bolnica i domova zdravlja u Srbiji?
Dokle ide odgovornost za činjenicu da se više niko u Srbiji ne oseća bezbednim, kako zbog građevinskih poslova pripadnika režima, tako i zbog njihovih bliskih, prijateljskih i poslovnih veza sa mafijom, i bezmalo ozakonjenog nasilja, bahatosti i samoživosti uz pomoć partijskog ili nekog drugog članstva?
Da li je baš svuda prošao nekakav Bačulov, s aplikacijom za daljinsko aktiviranje eksploziva na mobilnom?

Nebojša Vučinić

original

viewImage

baseImage

610x380

500x500

400x240

400x203

1250x600

1084x550

thumbnail

“Terorizam” za ruganje

Tenkovi, koji ovih dana intenzivno preoravaju ulice Novog Beograda, u pripremama za vojnu paradu povodom nedavno uspostavljenog „Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“, u stvari su idealna definicija sistema i zabluda u kojima Srbija živi zarobljena decenijama. Oni su i strah, i poštovanje. Kako je kome namenjeno. Oni su i sramota, i ponos. Kako za koga. Oni su i slepo izvršenje bez obzira na cenu, ali i brojni prateći poslovi. Za prve grob ili invalidska kolica, za one druge poprilična zarada. Oni su i srpska nesreća, i nesreća u režiji Srba. Tenkovi su, dakle, simbol onoga od čega je sve počelo. Ranih devedesetih, na njih je s beogradskih nadvožnjaka bacano cveće, kada su kretali da ruše tuđi grad ni po čemu poseban, osim po nečijoj ideji da treba da bude deo severoistočne granice svih Srba u jednoj državi; tenkovi su, međutim, prošpartali i ulicama tog istog Beograda kada je trebalo uterati strah u kosti protivnicima režima koji je provodio svesrpsku politiku – iako nisu svi koji su se tog dana tukli s policijom Balkanskog kasapina bili protiv te politike, već samo protiv njene nedovoljno efikasne realizacije. Sva je prilika da će tenkovi postati i simbol raspleta srpske skoro četiridecenijske agonije, iako je neizvesno koliko je (još) dug i čime popločan put do njega, i bez obzira što niko danas ne može ni da pretpostavi u kom će se pravcu taj rasplet kretati.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250915070928_8d229cb0b63bd849c1755e06ac6294daa012daf12cdf589409f58e337b0d4d03.jpg" data-media-id="editor_0" data-image-id="20250915070928_8d229cb0b63bd849c1755e06ac6294daa012daf12cdf589409f58e337b0d4d03" data-rendition-name="original" width="6669" height="4446" loading="lazy" alt="Srbija vojska"><figcaption>Beograd, petak, 12. septembar 2025.(Photo: Darko Vojinovic)Copyright 2025 The Associated Press. All rights reserved</figcaption></figure>  Sam taj čudni praznik jedinstva, slobode i nacionalne zastave, za koji niko živi ne zna kad je, dok ga propagandna mašinerija sistema ne „podseti“ - od početka nema miroljubivi karakter. Dok Srbima raseljenim širom sveta on ne znači ništa više osim koktela u ambasadi za odabrane, na Balkanu predstavlja jasno upozorenje da krvavi proces raspada SFRJ nije gotov, i da su razni Badinteri, bosanski Dejtoni i crnogorski referendumi tek besmislena slova na papiru zapalom u gusenice velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma. Već u samoj ovako plasiranoj ideji „jedinstva“ ima nejednakosti. Dok Srbe diljem Evrope, Amerike ili Australije upadljivo pozivaju da poštuju države u kojima žive, tek stidljivo ih „nameštajući“ da prilikom izbora glasaju za opciju za koju srbijanski režim veruje da će od nje imati više vajde, Srbe u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori sistemski i sistematski uče da to nisu njihove države, ali da će to postati kada te države ili njihovi delovi „opet“ postanu delom Srbije. One Velike. Sa sve „svim Srbima“ u njoj. „Sloboda“ je tek posebna priča. Ubacivanjem te reči u naziv praznika indirektno se sugeriše da negde slobode (za Srbe) nema, a i tamo gde je ima, ona je permanentno ugrožena. Uopšte, institut slobode u verziji velikosrpskog šovinizma i hegemonizma, teško da odgovara i definiciji slobode i etimologiji tog pojma, a posebno ne činjenicama. Ovaj se autor - kao primer - seća neke devojke iz Pljevalja, koja je pre nekoliko godina besno vratila više od 50.000 eura doktorantske stipendije, zbog (crnogorske) „vlasti koja zatire srpski narod i pravoslavlje“. Nije, međutim, objašnjeno – zašto je uopšte prihvatila toliku stipendiju od onih koji bi da je „zatru“, i kako to onaj koji „zatire“ omogućava obrazovanje i usavršavanje onima koje „zatire“? O nacionalnoj zastavi dovoljno je reći da je u Srbiji sve više ljudi koji budući pad režima vezuju s nužnošću da se promene i državni simboli. Posebno aktuelna zastava, kompromitovana najpre u ratovima devedesetih, pa onda i ovodecenijskim molovanjem i kačenjem i gde joj jeste i – mnogo češće – gde joj nije mesto, za koju sve više ljudi traži da se promeni i kao državna vrati zastava iz Sretenjskog ustava – trikolor nalik francuskom, s obrnutim redosledom boja. U međuvremenu, tenkovi prkosno riju beogradske ulice, kada već onomad nisu mogli da odu dalje od Vukovara - do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice – i pravedno kazne nezahvalne nepoštovaoce večite i biblijske srpske žrtve i ubede sve one koji su hteli da žive sami, da im je ipak bolje kao drugorazrednim građanima velike srpske države. Dim sagorelog goriva i buka koju proizvode vremešni guseničari s cevima u besmislenom kružnom kretanju centrom najveće beogradske opštine (mnogi šaljivo komentarišu da su pošli da „oslobađaju Kosovo“, ali im se pokvario desni migavac, pa vrte u krug s levim okretom) sada, međutim, treba da uvere sve one koji su prethodnih skoro 11 meseci posumnjali u snagu i sposobnost režima – da je sve pod kontrolom. Možda i da dodatno prepadnu pobunjene građane, koji ne odustaju od protesta zbog korupcije, čak i kada je režim preuzeo poslednju oružanu formaciju koja mu nije bila apsolutno lojalna: Specijalnu antiterorističku jedinicu (SAJ). Konačno, sveže ofarbana bajata sovjetska vozila, uz nešto noviteta kao čeda poslovne, rudne i gasne ljubavi, služe da uvere konzumente propagandnih sredstava (jer u Srbiji medija skoro da više i nema) da se velikosrpski projekat nastavlja bez obzira na spoljnopolitičke okolnosti i sve više onih koji su shvatili da on donosi samo nesreću. Naravno, daleko je to od idiličnog nacionalnog romantizma. Baš kao što su za tenkovima devedesetih nadirali junaci koji su domaće stanovništvo oslobađali električnih uređaja i nameštaja, sada će za tenkovima nagrnuti vazda pripravni, verni i davanju procenta naučeni „poslovni ljudi“ režima, da poprave ulice Beograda, koje su tenkovi razrovali. Nisu ih odavno renovirali, pa, sasvim sigurno godinu ili dve. A sve se plaća iz budžeta. Uvećano, dabome, za iznos duševnih bolova ovih koji toliko vole Beograd da sada od njega prave Dubai sa Aliekspresa. Primetiće neki naivan čitalac da je i za vreme Tita bilo vojnih parada. Ne ulazeći u analizu Brozovog režima – o tome je dosta rečeno, a i besmisleno je prežvakavati nešto što se završilo pre bezmalo pola veka – samo da skrenemo pažnju na dve „sitnice“. Tenkovi na Brozovim paradama imali su odgovarajuće gusenice s gumenim delovima, kako bi se sprečilo uništavanje ulica. Brozove parade nisu umesto pripadnika Vojske (vojne policije, na primer) obezbeđivale sumnjive njuške iz redova raznih privatnih obezbeđenja. Ako neko nije sam zaključio vezano za ovu drugu „sitnicu“ – to obezbeđnje vojske od sopstvenih građana se takođe plaća iz budžeta, po ko zna kolikoj ceni (čak i formalne, i nameštene, javne nabavke s tri ponuđača u Srbiji su retkost), a sam čitalac neka zaključi kolika je verovatnoća da deo sume ode u džep dobrog čoveka koji je posao „nabacio“. Činjenica da se parada, kojom se obeležava praznik, održava pet dana posle praznika, najbolje govori u prilog tvrdnje da je režimu potrebna permanentna nestabilnost, baš poput “Ćacilenda” koji se iz Pionirskog parka proširio i na bulevar ispred (nekada Savezne) Skupštine, čineći svojevrsni „Zabranjeni grad“ čak i za opozicione poslanike. Dovoljno je da silna vojska samo bude na ulicama pa da dodatno zabrine i deprimira građanstvo, već izmoždeno neizvesnošću, strahom, nestabilnošću, visokim cenama, divljanjem pripadnika vladajuće kaste, nemanjem minimuma zaštite, loše plaćenim poslovima i još mnogim stvarima zbog kojih na stotine ljudi svakodnevno zauvek napuštaju Srbiju, u dosad nezabeleženom mirnodopskom egzodusu. Najzad, upravo potezi koje vlast vuče pokazuju da u Srbiji nema i neće biti jedinstva, jer prvi Aleksandar Vučić svakodnevno deli građane na „nas“ i „njih“; da nema slobode dok god policija ili banditi u njenim unoformama skidaju gole studentkinje, razvaljuju im kolenom vilice ili čestim upadima ruše autonomiju Univerziteta; da je zastava u očima većine građana samo kompromitovana krpa iza čijeg nošenja ili molovanja dolaze samo neka šteta ili zlo. Tenkovi su po svoj prilici tu samo tačka na dugu priču s tužnim krajem, započetu još krajem osamdesetih.  <figure><img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20250915070932_cf1b1e4691c8e47d571c62d89ebc419bb353d3e236ce1df2f7e7bc012789dbd3.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="20250915070932_cf1b1e4691c8e47d571c62d89ebc419bb353d3e236ce1df2f7e7bc012789dbd3" data-rendition-name="original" width="5929" height="3953" loading="lazy" alt="Srbija vojska"><figcaption>Beograd , petak, 12. septembar 2025. (Photo: Darko Vojinovic)Copyright 2025 The Associated Press. All rights reserved</figcaption></figure>

Tenkovi koji zatvaraju krug

Tri meseca studentskog protesta u Srbiji do sada su donela mnogo, i ništa.
U ovoj konstataciji - uprkos mogućem drugačijem utisku na prvo čitanje - nema greške, kontradikcije, slučajnosti, a ni neobičnosti. Ne samo zato što smo, još od početka raspada bivše Jugoslavije, naučili da na ovim prostorima ništa nezamislivo nije i neostvarivo. Ovaj stav, pre svega, nameću logika i činjenice.
Studenti su, zaista, današnjoj Srbiji doneli mnogo. Najpre, nadu da država i narod nisu potpuno i nepovratno utopljeni u besmislu materijalnog i duhovnog siromaštva, svakodnevnoj borbi za preživeti dan, krahu ljudskosti i civilizacije, nepoštovanju i unižavanju obrazovanja i kulture, verskim lagarijama i političkim i istorijskim mitovima. Doneli su, nesumnjivo, i osmeh i kulturu u komunikaciji, za koje je takođe izgledalo da su zauvek nestali. Tu su i iznova pronađena hrabrost da se zauzme i (od)brani stav, izrazi revolt zbog uništenih institucija društva, države i morala, i označe odgovorni za to. Pomogli su, najzad, da značajan broj doskora depresivno ravnodušnog stanovništva izađe iz zone komfora i suoči se sa sveukupnom bedom sopstvenog življenja.
Studentski je bunt učinio i da svaka zverka pokaže svoj trag. Počev od sitnih opštinskih funkcionera, koji srpskoj omladini u svojevrsnim mitskim, euforičnim marševima po ciči zimi (prvo ka Novom Sadu, pa Kragujevcu) odbijaju da otvore opštinske hale da prespavaju, preko partijskih činovnika koji nisu prezali ni da ponižavaju žrtve novosadske i drugih tragedija, da bi se dodvorili predsedniku, kao i mnogih estradnih, sportskih i nekih kulturnih ličnosti, pa do "spavača" za koje niko dosad nije znao da su sa "mračne strane". 
Nasuprot tome, efekat studentskog protesta na političke aktere i sistem funkcionisanja vladajuće garniture do sad je praktično nikakav. Da, postoje ponude za nekakve pregovore, malo-malo se čuju poruke vlastodržaca da su "zahtevi studenata ispunjeni", pušteno je nekoliko priloga na državnoj TV, sada su počela i hapšenja s optužbama za razne slučajeve korupcije, ali... Ali, ponude za pregovore pokazuju da vladajuća garnitura uopšte ne razume, ili ne želi da razume, suštinu studentskih zahteva. Priče o "ispunjenim zahtevima" već su prežvakane, budući da iza svakog "ispunili smo" dolazi neko "e sad smo zaista ispunili", a studenti odgovore "niste". Prilozi na RTS su odmah dočekani "prigovorima" vladajuće stranke da to nije profesonalno, pa zaustavljeni. Hapšenja su tek priča za sebe, jer još ni u jednom slučaju nije započeo rasplet pred pravosudnim organima. A modus vivendi vladajuće organizacije se ne menja.
<h2>TERALI VUKA...</h2>
Ono šta je činjenica - i to se, takođe, može upisati kao "plus" studentskog bunta - SNS/SPS ekipa je isterana na čistinu. Ili, studenti teraju vuka, ali su isterali zečeve. Sada je, valjda, svakome jasno i kakvi su ljudi u pitanju, i šta su im motivi. Dok predsednik države, i pre bilo kakve sudske presude, tvrdi da su za novosadsku tragediju krivi propusti u renoviranju (dakle, struka), a negira ili minimalizuje koruptivni element koji bi direktno optužio sam vrh njegove stranke - a možda i njega i članove njegove porodice - biznis sa koruptivnim karakteristikama ne prestaje. Osim onoga što "mora", a to je istraga pada nadstrešnice, i to bez finansijskog dela, ne preduzima se nikakva istraga u drugim slučajevima u kojima su često akteri isti oni koji su bili uključeni u "rekonstrukciju" novosadske železničke stanice.
Ipak, i javnost i analitičari neskriveno govore da su i sadašnja hapšenja u svojoj suštini farsa. Bilo da služe Aleksandru Vučiću da se na pragmatično populistički način ratosilja nezajažljivih ili nedovoljno zahvalnih učesnika udruženog poduhvata, bilo da uz pomoć "pogodnih karaktera" spremnih da se žrtvuju za "skromnu nadoknadu" i kreiraju fasadu lažne borbe protiv korupcije. Analitičari ih javno označavaju kao "ribolovačka hapšenja": uloviš, poljubiš i pustiš. Dodatno sumnju izaziva i činjenica da su skoncentrisana samo na "struku", i na neke "sporedne igrače". Nema onih za koje je više puta rečeno da su vršili politički uticaj, kao što nema ni onih koji bi odgovarali za drugi, i bitniji segment - korupciju.
Mnoga od ovih hapšenja, najzad, mogla su da se realizuju i pre nekoliko godina. Setićemo se samo ekstremnih primera. Smenjena je tužiteljka koja je pre dve godine naredila hapšenja i istragu malverzacija u Elektroprivredi Srbije zbog štete nanete ovom javnom preduzeću u mnogostruko višem iznosu nego što se tereti njegov sad uhapšeni bivši direktor - a ni optužbe protiv njega ne obuhvataju najbizarnije delove njegovog direktorovanja i blato koje je uporno odbijalo da izgori u termoelektrani. Suđenje vlasniku najveće plantaže marihuane u Evropi - pretvorilo se u progon revnosnih policajaca koji su to otkrili, a oslobođeni vlasnik podsmeva se javnosti i tuži novinare. I tako redom, do primera kada je možda najbogatiji čovek u Srbiji uhapšen uza svu političku halabuku, a onda posle oslobađajuće presude, od dobijene odštete koju je naplatio od države, kupio od iste te države Sava Centar, renovirao ga i još mu preteklo.
To su samo neki od primera, zbog kojih niko u Srbiji danas ne veruje modernom Baronu Minhauzenu. Najzad, njegovi napadi na studente, ukupnu akademsku zajednicu, građane u protestu, svakog ko se na bilo koji način manifestuje kao njegov neistomišljenik - ne prestaju. I ako uspe, čini se - krajnim naporom, da se predstavi kao iskren i dobronameran, već sledeći javni nastup, sa sve vokabularom nedostojnim pijane kafanske rasprave, a ne mesta šefa države - sve to baci u vodu. 
<h2>IZVLAČENJE "ZA UŠI"</h2>
U stvari, ukupna politička karijera Aleksandra Vučića govori u prilog tvrdnje da mu treba verovati samo kada obeća osvetu. Sujetan, surevnjiv, zlopamtilo - on nikada nije ni pokušao da se predstavi kao primer pozitivnog političkog vođe. Naprotiv, on jedino dobro pliva u atmosferi podeljenosti, straha, duhovne bede, laži, agresije, proizvodnje spoljnih i unutrašnjih neprijatelja i dogme.
On se, sasvim sigurno, i dalje oseća relativno bezbedno, iako je uzdrman. Jer, sa jedne strane, studentski protest ne prestaje, naprotiv, usložava se i pomaže da se u sve većem broju gradova, ustanova, preduzeća i zanimanja pobedi strah. Sa druge, studentski glas ne prati odgovarajuća politička artikulacija, i to ne samo zato što je opozicija u Srbiji već odavno usitnjena i kompromitovana, pa Vučić i dalje može da se razbacuje obećanjima koja nikad neće ispuniti, a članovi njegove organizacije bahato ubadaju prst u oko i porodicama žrtava tragedija i celoj onoj "drugoj Srbiji" koju su proglasili za svog krvnog neprijatelja. Najzad, još ima poverenja u dosad dokazane metode BIA, da će ubacivanjem verskih, proruskih i kosovsko-nedavačkih elemenata kompromitovati i podeliti studentski bunt.
Da, bilo je nekoliko slučajeva kada su u malim sredinama nezadovoljni građani upadali u opštinske zgrade i lokalne SNS funkcionere izvlačili "za uši". Nije to mnogo potreslo Vučića, pre svega zato što su i njegovi saradnici, sem nekolicine najbližih, za njega suštinski nebitna i potrošna roba. Ali će zasigurno to dobro zapamtiti, i ako ikako bude u prilici, osvetiti se za ono što je doživeo kao napad na samog sebe.
Upravo svesni takvog epiloga i u sopstvenom slučaju, studenti znaju da ne treba da staju s protestom, odnosno, da "pumpaju", kako glasi odnedavno usvojen poklič bunta.
Stvari bi mogle da se promene u naredne dve-tri nedelje, kada se očekuje i stupanje na snagu sankcija Naftnoj industriji Srbije, i masovni štrajk osnovnih i srednjih škola, i veliki skup studenata u Nišu, i ono šta se pominje samo kao želja pojedinih krugova - velika akcija u Beogradu u prvoj polovini marta. Jer uprkos tome što poboljšanje vremenskih uslova ide na ruku protestu, opšte je uverenje da neki veliki korak mora da se preduzme pre letnjih ferija.
U tome bi značajno moglo da pomogne upravo činjenica da svi akteri događaja ovih meseci u Srbiji znaju - da ne smeju da se povuku.

Ribolovačka hapšenja i tragovi drugih zvjerki

'Snajper turisti' i 'vikend četnici': Ko su bili stranci na srpskim položajima oko Sarajeva?

Nova epizoda MASTER podkasta „Evropska praksa za razvoj sporta u Crnoj Gori“, koju možete pogledati i na Televiziji E u petak od 15:05 sati, stavlja fokus na priče šampiona i šampionki, promociju zdravih navika i načine na koje sport može da doprinese održivom razvoju zajednice.
Podkast donosi i evropske primjere dobre prakse, otvara prostor za iskrene razgovore i odgovore na pitanje – kako graditi sportsku kulturu koja jača pojedinca i društvo.
Gosti Katarine Radović, moderatorke su Filip Radović, paraolimpijski stonoteniser, i Anđela Berišaj, reprezentativka Crne Gore u tekvondou.
Njihove priče donose inspiraciju svima koji žele da prevazilaze izazove, kako na terenu tako i u životu, kao i izazove na putu ka vrhunskim rezultatima.
Projekat „Evropska praksa za razvoj sporta u Crnoj Gori“ podržan je od strane Ministarstva sporta i mladih putem konkursa Sport za sve – svi za sport.

Novi MASTER podkast „Evropska praksa za razvoj sporta u Crnoj Gori“ premijerno na TV E

Za svih 35 prekršajno procesuiranih od strane policije zbog učešća na protestnom skupu ispred Vile Gorica, obezbijeđena je besplatna pravna pomoć - saopšteno je iz Strategije za evropsku i građansku Crnu Goru (STEGA).
Protest je organizovanom povodom sramne dodjele Trinaestojulske nagrade negatoru crnogorske drzave, nacije i kulture Bećiru Vukoviću.
- Svi procesuirani građani mogu nam se obratiti za dodatne informacije ili koordinaciju sa advokatom putem naših zvaničnih kanala komunikacije - dodali su u saopštenju.&nbsp;

STEGA: Obezbijeđena besplatna pravna pomoć za svih 35 procesuiranih

Baraninu Lazaru Vuleviću (50), koji se sumnjiči za dvostruko ubistvo u Nikšiću nakon saslušanja kod sudije za istrage određen je pritvor do 30 dana.
Njemu je pritvor određen zbog opasnosti od bjekstva i jer postoje okolnosti koje ukazuju da će ponoviti djelo.
Vulević se tereti da je nožem ubio muškarca M.P. (74) i ženu M.V. (41). Tijela je policija je pronašla u iznajmljenom stanu ženske osobe u ulici Peka Pavlovića, u blizini Sportsko-ribolovnog društva Nikšić.&nbsp;
Vuleviću se osim dvostrukog ubistva stavlja na teret i nedozvoljeno držanje oružja.

Vuleviću pritvor do 30 dana da ne bi pobjegao i ponovio djelo

Poslednjih godina – konkretno, od početka ruske genocidne agresije na Ukrajinu - Srbija ne samo da stagnira u eurointegracijama, Srbija se brzinom svetlosti udaljava od Evrope i od civilizacije. Stiče se utisak da je rapidan pad dostignutih standarda u svim oblastima ključnim za pridruživanje, a da u nekim oblastima još nije ni maklo sa početnih, iovako niskih, pozicija.
Neki analitičari to objašnjavaju jednostavnom činjenicom: evropski standardi su dijametralno suprotni od trenutno važećih srbijanskih standarda vladanja i “privređivanja”, u kojima dominiraju nasilje, arbitrarnost, netransparentnost i korupcija. Zvanična Srbija, pride, inadžijski uporno odbija da se usaglasi sa spoljnom politikom zajednice čiji član – bar zvanično – želi da postane, posebno kada je odnos prema agresorskoj Rusiji u pitanju.&nbsp;
Štaviše, odnos prema Moskvi je ponizan, snishodljiv, u nekim segmentima – poput ovog sa aktuelnom krizom oko sankcija NIS-u – i robovski. Dok se političari lukavo, ali ni za kog ubedljivo, zaklanjaju iza “bratstva” ili “principijelnosti”, Crkva Srbije se javno i otvoreno ponaša kao da nije autokefalna, već tek podružnica “majke crkve” u Rusiji. A to, s obzirom na uticaj koji Crkva ima na politički i opštedruštveni segment u Srbiji, nije nimalo bezazleno.
Iako nikad zvanično nije osporena proklamovana politika eurointegracija, javna je tajna da su neki istaknuti članovi srbijanskog režima ako ne na platnom, ono bar na “ljubavnom” spisku Kremlja. Formalno radi balansa sa proevropskim snagama, zbog čuvena “četiri stuba spoljne politike”, u svakoj srbijanskoj vladi nalazi se bar po nekoliko ortodoksnih rusofila, koji se otvoreno i bez stida prikazuju lojalnijim Moskvi nego svojoj državi.&nbsp;
Rezultat svega toga je da je Srbija, koja je po evropskim agendama trebalo da bude motor ukupnog pridruživanja Zapadnog Balkana, sada na začelju “liste čekanja” koja podrazumeva i još nekoliko istočnoevropskih država. Da ostavimo po strani razmatranje da li je iz evropske vizure uopšte bilo realno očekivanje da Srbija bude “lokomotiva” – sada je ta zabluda u Briselu shvaćena, prihvaćena i agenda izmenjena.&nbsp;
Srbija se danas u Briselu dominantno vidi kao slepi poslušnik Moskve, a srpske evropske ambicije tek kao ambicije prema evropskim pretpristupnim fondovima. Izlišno je i pomenuti da je to dobro za druge aspirante – posebno za Crnu Goru i Albaniju, čiji se proevropski trud najzad prihvata, a još više se prihvata njihov geopolitički položaj i značaj za sprečavanje širenja ruskog uticaja. Izlišno je reći i koliko je to loše za samu Srbiju, koju sada Zapad percepira ne samo kao ključnu figuru raspada jugoslovenske federacije, već i kao slepog izvršioca patoloških potreba i osvajačkih ambicija Kremlja, za izazivanje nestabilnosti u Evropi.
U takvom odnosu snaga, predsednik Srbije lansirao je ideju o “grupnom” ulasku svih zemalja Zapadnog Balkana u EU.
Već neko vreme, Srbija prema Briselu vodi kampanju udvaranja i ubeđivanja. Udvaranje je nedavno “ispalo” iz igre zbog nekontrolisanih otrovnih izjava Aleksandra Vučića o evropskim predstavnicima, dok ubeđivanje traje po istom sistemu po kome se ubeđuje narod u Srbiji: nije istina ono šta vi vidite, već ono šta mi kažemo.
A uprkos izostanku usklađivanja sa spoljnom politikom Unije – pre svega, u domenu sankcija Rusiji – i davanju srpskih ”papira” građanima RF koji drugačije ne bi mogli da uđu u zemlje Unije, srpski predstavnici danonoćno ponavljaju da je Srbija uradila sve, da želi u EU, da nije fer što Evropa ne želi Srbiju ili je stavlja pred svršen čin… Nasuprot tome su još neke činjenice: REM, ideja o gašenju Tužilaštva za organizovani criminal, lokalni izbori – a to su stvari preko kojih Evropa više ne prelazi, ma kakvi da su bili razlozi zbog kojih je to činila ranije.&nbsp;
Teško je i zamisliti da bi bilo ko u Uniji, makar i pod utiskom skromne nadoknade koja bi mu iz Beograda legla na račun, mogao sada da se “upeca” na takav predlog. Jer, to bi ispravnu ideju Evrope – da one po kriterijumima najbliže članstvu “isforsira”, kako bi “povukli” ostale kandidate, a Rusiju izbacili iz igre – svelo na nagrađivanje najgorih i zastoj u eurointegracijama za sve, dok oni s najmanje pomaka ne ispune uslove.&nbsp;
S obzirom da kod nekih i ne postoji posebna želja da ispune uslove, a kod drugih je mnogo otvorenih pitanja same državne organizacije odnosno nerešenih odnosa sa susedima koji su u EU – jasno je da bi teorijsko usvajanje Vučićeve ideje zakovalo celi Zapadni Balkan kao sivu zonu van EU i dalo dodatni motiv i energiju Rusiji da tu učvršćuje svoje pozicije. A to je direktno suprotno interesima EU.
Očigledno je i najnaivnijima, stoga, da ovaj Vučićev “kremljo mortale” nije plod istinske želje da ceo ovaj prostor uđe u organizaciju kojoj geografski svakako pripada, a morao bi da pripada i vrednosno i civilizacijski. Ne. "Predlog" je u stvari namera da se i oni koji su uprkos velikom trudu današnje Rusije i svim velikosrpskim podmetanjima blizu EU - ukoče. Jer, hegemonija "Srpskog sveta" je bolest identična hegemoniji "Ruskog mira": ne donosi nikome ništa dobro, napredno i kvalitetno, samo zarazi i uništi i one koji požele ili pokušaju da se izvuku.

Vučićev “kremljo mortale”

Poslanik Demokratske narodne partije (DNP) Milan Knežević je, tokom današnje skupštinske rasprave o Prijedlogu zakona o saradnji Crne Gore sa dijasporom, otvorio pitanje statusa građana Crne Gore koji žive u Srbiji, navodeći primjer sopstvenog sina.
On je pitao ministra dijaspore Mirsada Azemovića da li je njegov sin dijaspora u Crnoj Gori jer je rođen u Beogradu.
- Moje dijete je rođeno u Beogradu. Oba roditelja su mu crnogorski državljani, ali samo zato što je rođeno u Beogradu, ne može da dobije crnogorsku ličnu kartu i crnogorska dokumenta. I kad pitam za svoga sina, pitam za desetine i desetine hiljada građana Crne Gore, koji trenutno žive u Srbiji i koji imaju isti status kao moj sin. Potrebno mi je da znam je li moj sin dijaspora u Crnoj Gori, iz ugla Ministarstva dijaspore, odnosno iz ugla naših zakona. I jesu li ovi ljudi koji žive u Srbiji dijaspora?Jesu li oni Kurdi, jesu li oni neko pleme koje luta Evropom i Azijom, tražeći mjesto za život, ili su građani Crne Gore kojih se Crna Gora odrekla iz prostog razloga što se dominantno i nacionalno izjašnjavaju kao Srbi - pitao je Knežević.
Ne samo što nemaju pravo glasa, nego, isitče Knežević, nemaju pravo na dvojno državljanstvo, dodajući da nije bilo sluha ni za model plave karte.
- Šta su oni nama u Srbiji? Toliko ih ima da ja mogu iz punih usta da kažem da je Beograd glavni grad Crne Gore. I gledam ovih dana utrkivanje, ko će prije da odgovori ili ko će prije da pljune po Aleksandru Vučiću. Nema potrebe da branim Aleksandra Vučića ovdje, ali bih volio da se tako reagovalo kada je ovdje hrvatski ministar Gordan Grlić Radman tražio brod Jadran, kada je tražio 17 miliona odštete za logor Morinj, gdje niko nije stradao, kada je tražio da priznamo da smo bili agresori u građanskom ratu ili kada su ovdje skandirali "Ubij, zakolji da Srbin ne postoji". Tada je trebalo pokazati petlju i reći Grlić Radmanu ovo što se sada govori Srbiji i što se govori Vučiću - naglasio je Knežević.
Reagovao je poslanik Demokratske partije socijalista (DPS) Oskar Huter koji je podsjetio Kneževića da je Ustavom Crne Gore propisano da je glavni grad Crne Gore Podgorica, a da je predsjednik Crne Gore Jakov Milatović, a ne Aleksandar Vučić.
- A Botun je u Crnoj Gori - poručio je Huter.

Knežević: Iz punih usta mogu da kažem da je Beograd glavni grad Crne Gore; Huter: Podgorica je glavni grad, a predsjednik nije Vučić već Milatović

Nakon što je Portal ETV 8. decembra objavio informaciju da je predsjednik Opštine Pljevlja Dario Vraneš na poziv Udruženja Pljevljaka u Sarajevu bio gost na svečanoj večeri ove organizacije, a što je odbio da komentariše predsjednik te asocijacije Alen Sulejmanović, odnosno nije odgovorio na naše pitanje koji je bio motiv da uputi poziv Vranešu, juče se oglasio na društvenoj mreži Fejsbuk, s objašnjenjem da je poziv upućen Opštini „kao instituciji“, a ne lično Vranešu. <div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 67.5144%; padding-top: 120px;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?app=1&url=https%3A%2F%2Fetv.me%2Fpolitika%2Fvideo-dario-u-sarajevu&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen></iframe></div></div></div> Portal ETV objavio je informaciju nakon što nam se obratilo više Pljevljaka, ogorčeni Vranešovim prisustvom na svečanoj večeri, zbog njegove nacionalističke, šovinističke politike koju propagira, a dostavljen nam je i snimak sa tog druženja. - Udruženje Pljevljaka u Sarajevu postoji više od trideset godina i okuplja ljude rođene u Pljevljima koji danas žive u Sarajevu, kao i naše sugrađane koji su porijeklom iz Pljevalja. Naš cilj je isključivo njegovanje tradicije i međusobnih veza. Kao i svih ovih godina, Udruženje je uputilo službeni, protokolarni poziv Opštini Pljevlja kao instituciji, iz čijeg se budžeta rad Udruženja djelimično finansira, a što je ustaljena praksa duga tri decenije. Taj poziv nije ličan i ne zavisi od toga ko obavlja funkciju predsjednika opštine niti predsjednika Udruženja. Predsjednik Opštine Pljevlja je prisustvovao isključivo na osnovu institucionalnog poziva, a ne mog ličnog – objasnio je Sulejmanović na stranici Udruženja na društvenoj mreži Fejsbuk.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/2025121113120_1029f1ea80d1190e731bfbd3bc03aba5bd8e9cf84d8c5507c4afb4a777a07db9.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="2025121113120_1029f1ea80d1190e731bfbd3bc03aba5bd8e9cf84d8c5507c4afb4a777a07db9" data-rendition-name="original" width="728" height="1599" loading="lazy" alt="Objava Alena Sulejmanovića"> <figcaption>Objava Alena Sulejmanovića(Photo: Fejsbuk - stop kadar)</figcaption> </figure>  Poručio je da Udruženje i on lično ne podržavaju „bilo čije uvrijedljive izjave ili postupke“.&nbsp; - U potpunosti se ograđujem od svih ranijih izjava i stavova predsjednika Opštine Pljevlja, posebno onih koji vrijeđaju bilo koju zajednicu, narod kojem pripadam i koji su u suprotnosti sa svim mojim ubjeđenjima. Takvi stavovi nikada nisu predstavljali mene, Udruženje niti vrijednosti koje njegujemo – saopštio je Sulejmanović. Dolazak predsjednika Opštine Pljevlja u Sarajevo i njegovo prisustvo na „Večeri Pljevljaka“, kako je napisao, smatra „mogućom najavom promjene njegovih političkih stavova i željom da konačno bude predsjednik i predstavnik svih građana Pljevalja, bez obzira na naciju i vjeru“. Da je prisusutvovao svečanoj večeri u Sarajevu na društvenoj mređi Instagram pohvalio se sam Vraneš objavom 6. decembra. Objavio je fotografiju i napisao da je u Sarajevu na poziv Sulejmanovića. A na snimku sa svečane večere, koji je Portalu ETV dostavio čitalac, vidi se Vraneš kako uživa u stihovima pjesme „Niđe nebo nije plavo kao iznad Crne Gore“. <div class="embed-block"><div style="max-width: 56vh;"><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 177.7778%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fshorts%2Fi0FdfoDF7eM&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div> Da je zvanicama bilo neobično prisustvo Vraneša, kako smo objavili, potvrđuje i komentar koji se čuje na snimku: „Dario u Sarajevu“. Vraneš je, podsjetili smo u tekstu 8. decembra, prije nešto duže od pet godina, preciznije 30. avgusta 2020. kada je bio zapošljen kao ljekar u Službi hitne pomoći u Pljevljima, automobilom sa prijateljima kroz Pljevlja pratio autobus koji je stigao iz Bosne i Hercegovine, koji su snimali mobilnim telefonom, a na snimku se čuje uzrujani glas: „Dolaze Turci“. - Evo me ispred autobusa sam, autobus iz Sarajeva pun Turaka doš'o, evo ga snimamo – čuje se, pored ostalog, na snimku, nakon odvratnih psovki, kao i komentar: „Svi su plaćeni, Muslimani“... Aktuelni predsjednik Opštine Pljevlja nikada nije negirao da je tog izbornog dana „lovio glasače“ po Pljevljima, odnosno kao aktivista koalicije „Za budućnost Crne Gore“, zastrašivao Pljevljake koji žive i rade u Bosni i Hercegovini, a imaju ovđe pravo glasa. Podsjetili smo da Vraneš predano radi na urušavanju multietničkog, multikulturnog, multinacionalnog karaktera ovoga grada. Promoviše zločinački četnički pokret koji je 1943. godine počinio jeziv masakr u Pljevljima, kada su klali i muslimanske bebe u kolijevkama.&nbsp; Opštinskim novcem, novcem građanki i građana Pljevalja nedavno je finansirao knjigu koja veliča četnički fašistički pokret „Vitezovi Karađorđeve zvijezde JVUO 1941 – 1945“...&nbsp; Od nedavno u kabinetu ima i minijaturu biste četničkog vođe, zločinca Draže Mihailovića. Na Instagramu je imao i objave praćene pjesmom „Sprem'te se, sprem'te četnici“, a u jednom televizijskom gostovanju kazao je da su Pljevlja grad „Srba pravoslavaca, Srba katolika i Srba muslimana“...

Sulejmanović: Vraneš nije pozvan lično, njegov dolazak moguća najava promjene političkih stavova

Demokratska partija socijalista (DPS) organizovala je u Herceg Novom skup za, kako su saopštili, slobodarsku, antifašističku, građansku, evropsku i modernu Crnu Goru.
Riječ je o trećem od četiri stranačka okupljanja koje je predsjednik najjače opozicione stranke Danijel Živković najavio sredinom septembra u državnom parlamentu, navodeći kako se „za građansku Crnu Goru neće boriti samo na institucionalan način“.
<div class="embed-block"><div style="max-width: 56vh;"><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 177.7778%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutube.com%2Fshorts%2Fe-2HTB0TNCM%3Ffeature%3Dshare&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Tag: o-smatracnica-nebojse-vucinica