Taoci mita, sluge fantazije

Radikalski cirkus, u koji je pretvorena Skupština Srbije, u petak nije proizveo željeni efekat: delegacija Evropskog parlamenta ne samo da nije „zaobišla“ hol u kome je postavljena izložba o Jasenovcu - kako su danima nagoveštavale septičke jame koje u Srbiji nazivaju medijima - već ju je s pažnjom pogledala. 

I evropskim parlamentarcima je, naravno, bilo jasno da je u pitanju provokacija. Stalno potezanje nečega iz prošlosti, što je odavno rešeno i „presuđeno“, da bi se opravdala ili prikrila sadašnja i buduća nepočinstva, kao metod poznato je i Toninu Piculi, koji u svojoj državi ima hrvatsku verziju radikala sa veoma sličnim modus operandijem. Kao iskusan političar, svestan je i svih načina pritiska, pa čak i kad su šibicarski. Najzad, europarlamentarci znaju da su srbijanski radikali, pod umivenim imenom Srpska napredna stranka, u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u grupi Evropske narodne partije, sa hrvatskim radikalima (HDZ) ili bošnjačkom SDA, a to baca sasvim drugo svetlo na provokacije.

Slična slika delegaciju je zatekla i u Ministarstvu za evropske integracije. Tamo je, doduše odranije, postavljena izložba o „Oluji“. Ministar Nemanja Starović, primajući goste, otvoreno je rekao da je izložba postavljena prošlog avgusta, kada je „Picula uvredio ceo srpski narod objavljujući svoju sliku iz Oluje“, i da će izložba tu biti dok god je on izvestilac za Srbiju. Naravno, niko od radikala se nije potrudio da objasni šta je pogrešno u odbrani države od onih koji žele da otcepe jedan njen deo, odnosno, u onome šta je i Srbija zvanično radila u slučaju Kosova i čime se radikali ponose. Dobro, možda je, za razliku od mnogih srpskih „heroja“, problem što Picula nije izvršio ratni zločin. 

Sve je to usledilo posle ne malo komične situacije, koju su kreirale dve izjave srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića u dva dana. Najpre je rekao, raspaljujući nacionalni naboj pristalicama: „Bolje jedan dan kao soko živeti, nego sto godina kao miš se skrivati“. Koliko sutradan, međutim, suočen s događajima u svetu, i sam sklonjen od evropske delegacije, primetio je: „Mi moramo da budemo mudri, da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe“. A kada odbacimo humoristički momenat apsurda sokola pod kamenom i kontradikcije u koje Vučić sve češće pada (i što bi trebalo da zabrine i njegove pristaše, i medicinsku struku, i Ustavni sud, pa i sve građane), ostaje mučan utisak da ove dve izjave upravo definišu ukupnu radikalsku politiku kojom vode Srbiju – koju su neki uporedili sa fliperom, drugi s pogubljenošću, a treći sa šizofrenijom. Verovatno su svi pomalo u pravu. 

Uoči dolaska europarlamentaraca, u tom istom cirkusu u kome novoradikali imaju apsolutnu većinu, članovi opozicije su pokazali fotografiju Aleksandra Vučića, u srdačnom rukovanju sa osuđenim hrvatskim ratnim zločincem Tomislavom Merčepom. Kakav kontrast, u odnosu na Vučićev izraz lica prilikom susreta sa Piculom, dok je još želeo da se sretne sa njim, i dok nije izdao komandu propagandnoj mašineriji i stranačkim supozitorijama da hrvatskog socijaldemokratu nazovu ustašom. 

Oni skloni vicu i satiri u Srbiji – a takvih bar ne manjka – zaključili su da je pokazivanje fotografije Vučića i Merčepa dovelo do pregorevanja žice koja drži uši, u glavama ogromne većine radikalskih birača. Oni malo realniji i skloniji analitici, opet, svesni su katastrofalne kombinacije višedecenijskih dogmi i lagarija, i ovovremenog nekontrolisanog propagandnog aparata. Ovo prvo je užasna scenografija kojoj je cilj da zombira i od realnosti udalji čitav narod, kako bi se njime lakše manipulisalo; ono drugo je tragičan mehanizam kojim se uništavaju životi svih slobodnomislećih, koji ustvrde nešto drugačije.

KREČENJE ISTORIJE

S pravom su neki građani Srbije postavili pitanje: ako ima prizora iz Jasenovca, zašto nema iz logora Nedićeve Srbije, koja je revnosno punila i Jasenovac, i Staro Sajmište, i Banjicu, i „Topovske šupe“, i „Crveni krst“, i kamion „dušegupku“, i jame u Jajincima? Možda zato što su u ovim slučajevima na poslovima „satiranja srpskog naroda“ bili angažovani Srbi? A to je onda onaj deo istorije koji, ako ne može da se „prekreči“ pastelnim tonovima, može da se prebriše.

Nikako da svesti dođe da ono šta uspeva na domaćem terenu, ne „radi“ kod stranaca, koji nisu izloženi svakodnevnom ispiranju mozga. Šefica misije EP, Marta Temido, na kraju posete Beogradu rekla je da su dobili zabrinjavajuće izveštaje o represiji i pritiscima, da će inicirati istragu i da će se vratiti u Beograd. Politički, dakle, Vučić je već u živom blatu. A pošto je u njegovom umu posle novosadske tragedije pobedila sirova radikalština, on se u tom blatu radikalski koprca i tone još dublje. Zato je reakcija posmatrača epilog koji se i očekivao, pa je činjenicu da se srušio i četvrti stub spoljne politike Srbije bolje prikriti nekakvom pričom da „ustaše“ nisu htele da gledaju slike „epskog stradanja Srba“. 

Možda će neko pronaći i paralelu između etiketiranja svih protivnika srbijanskog predsednika i njegove stranke, i etiketiranja protivnika velikosrpskih hergemonističkih ideja usmerenih na okolne države, čiji su oni inspiratori i organizatori. Odnosno, možda će ko primetiti da su u vizuri povampirenog četništva udruženog sa u srbijanskom društvu vekovima dominantnim motivom - srebroljubljem, svi koji se usprotive javašluku, krađi i ošljarstvu, podjednako kao oni koji dignu glas protiv hegemonije, prisvajanja i osvajanja - ustaše. Da, pomalo perverzno za ratne saveznike, da četnici optužuju ustaše (i obrnuto, preko Drine), ali ko se još seća i ko želi da se seća onoga od pre više od 80 godina...

Zaista, to selektivno sećanje obeležje je srpskog društva i naroda još  od epskih narodnih pesama u kojima su stvarni osmanski vazali proglašeni za mitske anti-osmanske junake, pa do novokomponovanih poskočica kojima se veličaju ratni zločinci i ubice na izvitoperenoj nazovi-verskoj manifestaciji. Od pre početka raspada SFRJ to se izdiže na nivo nacionalne mantre, i u „koaliciji“ sa lažima, izmišljenom istorijom i najneverovatnijim konstrukcijama zauzima svest većine namerne da obnovi nekdašnju slavu, kolikogod da je slava izmišljena.

Nedavno je umrla žena koja je na internetu zabavljala ljude toliko neverovatnim pričama o Srbima i veličini, da dan danas mnogi nisu sigurni da se nije samo dobro zavitlavala. A onda je neko primetio da su univerziteti u Srbiji puni nekih „Jovanki Jolić“ sa doktorskom disertacijom.

Tako se, sa znatnim primesama praznoverja koje crkva ne sprečava, već – često – indirektno podržava, te jeftinom para-kulturom i kvazi-medijskim promovisanjem nasilja, bezakonja i nemorala, gradi ličnost svakog pojedinca. Zato je danas prosečan građanin Srbije mentalno eutaniziran, kulturno obezglavljen, duhovno obogaljen i kao rezultat svega - emotivno neuravnotežen.

NESTAJU ISTINSKE VREDNOSTI

Nedavno je pisac i nekadašnji ambasador, Svetislav Basara, u svojoj kolumni, na primeru čestih slučajeva kad vozač udari automobilom pešaka, pa pobegne iako može da očekuje da će biti uhvaćen, dao preciznu karakterološku definiciju „srpskog roda“: nespremnost da se prihvati odgovornost za postupke, nada da će se dogoditi nemoguće i užasavajuća bezosećajnost. U novijoj istoriji, to možemo, recimo, uporediti sa neprihvatanjem odgovornosti za Srebrenicu ili Sarajevo, nadom da će Rusi izaći na Dunav i vratiti Kosovo, te gaženjem i opravdavanjem gaženja studenata ili ponižavanjem majke deteta stradalog pod novosadskom nadstrešnicom.

Da, na ovom mestu ima smisla primetiti da Basara opisuje oblik infantilnosti i emocionalne nezrelosti. Oni su bezmalo idealno uklopljeni u mitove i fantazije o sopstvenoj veličini i značaju za civilizaciju, ali i ono što se već odomaćeno naziva „Kalimero sindrom“.

A taj sindrom je genijalno jednostavno opisao sjajni kotorski muzičar Kristijan Đuranović, reagujući na već papagajska ponavljanja lidera stranaka crnogorskih Srba o ugroženosti: „Oni slobodu doživljavaju samo u formatu srpstva kao dominantnog sistema života, politike i religije. Sve ostalo za njih je robija“. Ova se definicija, međutim, može slobodno proširiti diljem „Srpskog sveta“, kako fizičkog tako i mentalnog. Interesantno je da je to prvi primetio Svetozar Pribićević, vođa prečanskih Srba posle ujedinjenja u KSHS, iako su kreatori paralelne istorije njegovu izjavu o plaćanju krvi sa Cera i Kajmakčalana kasnije pripisali hrvatskom poslaniku, kako bi opravdali zločin Puniše Račića.

Ako se izuzme činjenica pogubnosti ideje da se istorija menja i prilagođava dnevnim potrebama, te da upravo takav pristup uništava samo biće naroda, najveće žrtve potrebe da se pojedinac, grupa ili ceo narod prikažu boljim nego što jesu, u stvari su istinske srpske veličine i vrednosti. Nikada jedan Milutin Milanković nije dostigao slavu izmišljenog Obilića. Niti se o delu Mihajla Pupina toliko pričalo, kao o potpunoj laži, da je Vojislav Tankosić išamarao Vinstona Čerčila u Beogradu. Paja Jovanović ili Branko Miljković ostadoše zauvek u senci Marka Kraljevića „junaka“ i Vuka Brankovića „izdajnika“. 

Najzad, evo još nekoliko primera koji pokazuju svu tragediju redigovanja istorije. Uzalud što su svi u školi čitali Mažuranićevu „Smrt Smail-age Čengića“, izgleda da je lepše da veruju da je „Za krst časni i slobodu zlatnu“ izrekao srpski knez Lazar. Istorija veli da je Pećka patrijaršija 1557. obnovljena pod Rustem-pašom Opukovićem kao Velikim vezirom, ali je romantičnije verovati da je to bilo za mandata Mehmed-paše Sokolovića. Ili ono čuveno „Vojnici, neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem“ iz odbrane Beograda 1915. – koje se nekritički prenosi kao epski govor majora Dragutina Gavrilovića, a ono je u stvari romantizovani zapis Đorđa Roša objavljen 1931.

Tako su i škola, i znanje, i kultura ustuknuli pred dnevnopolitičkim potrebama. Povest jednog naroda - nekad slavna, nekad ne, ali istinita, životna, najzad: suštinska karakteristika tog naroda - posustala je pred fantamozgarijama i maštovitim kreacijama dostojnim dobrog romana, ali ne i nauke. A narod, zatupljen fantastičnim pričama i dramatičnim kreacijama usred sopstvene materijalne i duhovne nemaštine i nemoći, više ne zna ni šta je istina, i ne pita mnogo za milione i milijarde koji volšebno izleću iz državne kase. 

Nego poput deteta, širom otvorenih očiju, čeka svoju novu bajku pred spavanje.