Srbijanski Dan mrmota

Srbijanski dan mrmota, započet rušenjem nadstrešnice novosadske železničke stanice, ušao je u 14. mesec. Od 1. novembra 2024. Srbija se budi i leže u istom. Građani zahtevaju odgovornost, kako za pad nadstrešnice, tako i za brojne nezakonite postupke posle toga; vlast odbija da se o odgovornosti uopšte i govori, praveći „kontramitinge“ i optužujući „blokadere“ za rušenje države po – to je poznati recept već 35 godina – receptu stranih (zapadnih) sila zaverenih protiv Srbije.

O sudbini 12 uhapšenih malo se zna, osim da je danas većina na slobodi. I da predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristi svaku priliku da ih opravda i istakne njihove kvalitete. A za čoveka koji ima u proseku jedno TV pojavljivanje dnevno, te su prilike zaista česte. 

Činjenica jeste da proces utvrđivanja odgovornosti tapka u mestu, opstruiran sa više adresa, što nagoni na sumnju da vrhu države i nije baš stalo da se sve to rasplete. Samo je jedna nezavisna, ad-hok komisija izašla sa zaključcima koji nesumnjivo optužuju najviše državno rukovodstvo. 

Logika, zato, navodi na pomisao da razlog za tu državnu opstrukciju može da bude samo jedan. Jer, posle tragedije u Hong Kongu ovog novembra, uhapšeno je (dosad) 27 ljudi, s optužbama za nehatno ubistvo i korupciju, i na tome insistira upravo politički vrh. Zbog rušenja mosta i pogibije u Đenovi 2018. - što su srbijanska vlast i njena propagandna sredstva koja se lažno predstavljaju kao mediji često pominjali kao opravdanje „dešava se“ – na optuženičkoj klupi se našlo 59 ljudi, a proces ima podršku iz samog vrha države. Samo u Srbiji politički i državni vrh ponaša se sasvim suprotno.

U međuvremenu, od novosadske tragedije naovamo, obrušilo se bar deset plafona u raznim sveže renoviranim objektima škola i domova zdravlja u Srbiji. Srećom, epilog je samo nekoliko lakših povreda. Otkriveno je da je i nova železnička stanica u Beogradu potencijalna opasnost, jer zbog težine četvorostruko više izgrađenih komercijalnih sadržaja u odnosu na dozvoljeno projektom – pucaju noseći stubovi nad peronima. Zapažena su i oštećenja na infrastrukturnim objektima novootvorene brze pruge ka Subotici; konstatovano i da je pruga puštena u rad, a da je većina zgrada stanica na trasi nebezbedna. I tako redom.

Možda bi se neupućeni čitalac prevario da pomisli da je neko odgovarao bar zbog nekog od tih propusta, upravo posle strašnog iskustva iz Novog Sada. Ne, niko. Umesto otklanjanja, „feleri“ se zamazuju da ne budu vidljivi. I na već pomenutoj stanici u „Prokopu“, ali i na tunelima (na političku silu u saobraćaj puštene) deonice auto-puta do Požege – gde su, dok drugi problemi nisu zaokupili javnost, instalirane stalne ekipe hitne pomoći i vatrogasaca, da zamažu oči.

Najnoviji slučaj neznanja, ošljarstva ali i moguće korupcije, desio se nedavno kod Centra izvrsnosti u Kragujevcu. Srećom, obrušavanje puta prošlo je bez žrtava, jer još nije otvoren. Navodno, započeta je istraga, ali, javnost u Srbiji je opravdano sumnjičava u pogledu njenog epiloga. Jer, u Srbiji se godinama ništa ne radi, a da nije pod direktnim učešćem ili bar kontrolom ljudi iz vladajuće stranke. U tome skoro po pravilu ima kršenja zakona, ali nikad niko nije odgovarao, sem u nekoliko slučajeva kada je zbog velikog uznemirenja javnosti bilo nužno „podmetnuti“ žrtvu – koja je za to dobro nagrađena.

Šta će se još srušiti?

I nisu samo to razlozi zbog kojih se u javnosti sve otvorenije i hrabrije uz nazive Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije upotrebljava akronim OKG (organizovana kriminalna grupa). Treba da se setimo noćnog „krečenja“ prostorija Državne lutrije u režiji naglo afirmisanog beogradskog advokata, koga ćemo kasnije još jednom pomenuti. Pa da se prisetimo slučaja Koluvija i „Jovanica“, sa silnom drogom, čiji je epilog takav da se policajci koji su sve otkrili sada proganjaju, a glavni kriminalni akter sa slobode svima smeje i „podbada“. Ili, kad smo kod slobode – kada je kum predsednika države i direktor „Elektromreže“ iz 2012, a sad „uspešni biznismen“ – moguće pijan i drogiran - slupao „meklaren“ i povredio dve osobe, što je zataškavano, a na kraju je slučaj tiho zastareo. Da dalje ne pišemo.

Znajući sve to, znajući kako se u Srbiji dobijaju poslovi – jer to više i nije tajna, znajući da se „leks specijalisi“ donose zloupotrebom skupštinske većine zarad privatnih finansijskih interesa... nekako je logično da običan narod strahuje šta će još da se obruši od onoga šta su gradili naprednjaci i ortaci u ovih 13 godina nekontrolisanog uživanja vlasti. I sve češće i glasnije ukazuje se da je prvo šta su naprednjaci srušili – država i sistem.

A i za to je primera na svakom koraku. Najnoviji je slučaj kada je ministar kulture Nikola Selaković, u svojstvu osumnjičenog, dobio poziv Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) na saslušanje zbog „Generalštaba“. U čijem je slučaju, izgleda, kraći spisak zakona koji nisu prekršeni, od onih koji jesu - sve da bi se zetu Donalda Trampa namestio posao na najatraktivnijoj lokaciji u centru Beograda. I to posao za koji je dokazano da će Srbija biti u debelom minusu, dok bi Džared Kušner ostvario ogromnu dobit.

Uglavnom, Selaković (inače, ministar pravde u vreme imenovanja tih tužilaca) se najpre nije odazvao na poziv – uz salvu uvreda na račun TOK i besprizornu kampanju iz onoga što se u Srbiji na žalost zove medijima – a onda je po završetku radnog vremena otišao u TOK, tek da bi mogao da ponovo u stilu Aleksandra Vučića izvređa tužioce kako „ne rade“, da im preti kako će „oni njih hapsiti“ i da „objasni“ kako on nije meta, već sam Vučić. Uz njega je bio već pomenuti noćni moler Državne lutrije, advokat Vladimir Đukanović, koji je – gle čuda – zastupao sve dosad za nešto optužene partijske drugove, i kojima se procesi nikad nisu završili ili se nisu završili osudom.

Stvari su se uozbiljile, a strasti splasnule, kada je TOK izdao nalog za privođenje Selakovića. Tada je očigledno procenjeno da je bolje da se odazove na poziv. Јer, ako bi SNS dopustio da ga policija privede to bi bio krah za organizaciju kojoj je modus vivendi da čuva svoje članove šta god uradili, a ako bi odbila da to učini usledio bi potpuni društveno-politički kolaps srpskog društva, jer policija ne radi posao zbog kog postoji. 

Najzad, šteta i ne mora da bude prevelika, jer ministar može da se pozove na imunitet, a baražna vatra iz onoga što se zove medijima lako će u tom slučaju „pokriti“ glasove onih koji bi u tome pronašli krivicu. Svojevrsdnu generalnu probu imali smo ovih dana, kada je „glavnoj urednici“ veb-sajta nekad uglednih dnevnih novina iz doba SFRJ odrezana prvostepena kazna od godinu dana zabrane obavljanja te delatnosti, zbog uvrede advokata Zdenka Tomanovića. Iz svih „oružja“ udarilo je po „sudijama – blokaderima“, javilo se i Ministarstvo informisanja i telekomunikacija tvrdnjom da je „jasno i nedvosmisleno“ reč o „političkoj presudi i otetom pravosuđu“, a čak je i Sandra Božić, potpredsednica vojvođanske vlade, ispalila optužbe iz svih cevi.

No, već samim pozivom na saslušanje ozbiljno je ugrožena doskora nedodiriva naprednjačka organizacija, pa se brže-bolje pristupilo još jednom „demokratskom nasilju“ u Skupštini. Predložene su hitne izmene Zakona, kojima bi se TOK ukinuo kao „nepotreban“, zajedno sa Tužilaštvom za ratne zločine. I sve tužilačke stvari poverile podobnom tužioicu, baš kako je nedavno učinjeno u slučaju nedovoljno lojalnih policijskih jedinica.

Izborno nasilje

 Nasilje u Skupštini nije jedino ovih dana. Bilo ga je, u svakoj mogućoj formi, na nedavno održanim lokalnim izborima u tri srpske opštine. Glasanje u Mionici, Negotinu i Sečnju više je ličilo na ratno stanje ili okupaciju, nego na demokratski proces. Ta tri mesta bila su „okupirana“ aktivistima vladajuće stranke iz cele Srbije, a oni odavno državne resurse koriste kao lične, pa su tu bila i vozila javnih preduzeća i vozila bez tablica. Iz njih su izvirivali revnosni „zupčanici sistema“ sa biračkim spiskovima, koji, jasno je, ne mogu da budu u legalnom posedu nikome sem članovima biračkih odbora. 

Sa druge strane, članovi posmatračkih misija nisu smeli ni da izvire iz svojih vozila, od nasilnika koji su ih u tome sprečavali i fizički. Policija – sada već tradicionalno – nije reagovala, pa je većina posmatračkih misija obustavila rad usred izbornog dana. Sada bez ikakvog skrivanja, kroz ova tri mesta defilovali su banditi maskirani fantomkama, koje se policija pravila da ne vidi. Valjda im je svrha bila da podsete birače u tri opštine na tri kraja države da će kamere ono malo nezavisnih medija i posmatrači otići, a da onda ostaju na milost i nemilost bitangama svake fele. Onima koje je režim pustio s lanca pre godinu dana, kad građani nisu prihvatili objašnjenje da se padovi nadstrešnica dešavaju svuda.

Istini za volju, neki su batinaši ili oni sa spiskovima i bili „privođeni“ u maricu, kada su policajci baš bili primorani na to. Ali su se kasnije pojavili snimci s maricama koje odlaze, pa „iza ćoška“ puštaju privedene da se presele u partijska vozila koja su ih dalje sklanjala sa „mesta zločina“. Uz pritiske i ucene birača, uz „bugarski voz“ i Vučićeve optužbe da su „oni“ (to su kritičari režima, politički protivnici, ukratko, svi koji nisu pod njegovom kontrolom) imali batinaše – rezultat izbora je unapred bio jasan. 

Primetiće neko da rezultat izbora u tri opštine, od 174 jedinice lokalne samouprave koliko ih u Srbiji ima, i nije preterano bitan, a posebno ne vredan tolikog angažovanja resursa i stvaranja atmosfere ratnog stanja. Da, to je tako u demokratskim i uređenim državama: Srbija, na žalost, već desetak godina nije demokratska i uređena, ni u najslobodnijoj interpretaciji; a od pada nadstrešnice, po svim parametrima, pokazuje se da nije zaista ni država.

Evo jedne ilustracije toj tvrdnji u prilog: odmah posle izbora izašao je formalni šef naprednjaka, doskorašnji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, da proklamuje pobedu nad „blokaderima“ i svoje zadovoljstvo. Iza njega su, očigledno namerno, bili i friško optuženi i pravosuđu nedostupni ministar kulture Selaković i jedan „student“ iz „Ćacilenda“ koji se nekoliko dana ranije „proslavio“ pretnjom klanjem jednoj poslanici republičkog parlamenta. Tek da se pokažu snaga i nedodirivost, odnosno, da se ponajviše uputi poruka svom načetom članstvu da stranka stoji iza svakog čoveka, šta god radio, i da joj niko ne može ništa.

Doduše, i naprednjaci i srpska javnost su svesni da kada se izvuče jedna cigla iz tog zida mafijaške organizovanosti – pada ceo zid postavljen na principima omerte. Čuvaju se i osvedočeni kriminalci poput Radojičića i Veselinovića, bez obzira na cenu koju država može da plati zbog toga, dok „padaju“ samo oni koji izdaju, iznevere ili budu manja šteta u zaštiti kriminalnog interesa, kao Belivuk na primer. A izgleda da je previše para i poslova u igri, čim postoji spremnost vrha SNS da stanje u društvu zateže do tanke ivice građanskog rata.

Najzad, time što vladajuća kamarila u Srbiji ne daje odgovorne ni za novosadsku tragediju, ni za čitav niz drugih nesreća, promašaja, bačenog ili zloupotrebljenog novca i drugih krivičnih dela – za mnoge analitičare predstavlja najbolji dokaz da odgovornost za sve ide do samog vrha Srbije, odnosno - do braće Vučić.