Mladićeva civilna vojska

“Ljudima je ponovo naređeno da izađu iz kamiona. I crveni auto se takođe zaustavio, i Ratko Mladić je izašao iz kola, zajedno sa vojnicima koji su ga pratili, i gledali su kako izvode ljude iz TAM kamiona i postrojavaju ih i pogubljuju. Pošto su završili svoj posao, Ratko Mladić je seo u isti crveni auto i vratio se u pravcu gimnazije. Nastavili su da dovode ljude i da ubijaju ljude i to je potrajalo do sumraka. Iza mojih leđa bio je bager koji je kopao masovnu grobnicu”.

Tako glasi deo svedočenja čoveka koji je pukim slučajem preživeo genocid u Srebrenici. Tog istog Ratka Mladića, masovnog ubicu, generala koji je naredio silne zločine i izvršenje genocida, koji je potom nadgledao egzekuciju Bošnjaka koje su izvodili iz kamiona – ovih dana žale širom Srpskog sveta, odaju mu posmrtne počasti, zahvaljuju mu se za sve što je učinio za srpski narod i po ko zna koji put ga proglašavaju srpskim herojem.

Gnusoba opustošenja

Ministar pravde u Vladi Srbije najavljuje da će Mladić biti sahranjen uz sve vojne i državne počasti, predsednik Srbije obećava pomoć porodici oko sahrane, Aleksandar Vulin traži državnu sahranu i proglašenje dana žalosti, episkopi i sveštenici ga proglašavaju za velikana i maltene pripremaju kanonizaciju, veličaju ga razni državni, gradski i partijski funkcioneri, mediji za specijalne operacije ga kuju u zvezde i satanizuju svakog ko progovi istinu o krvoloku Bosne, navijači skandiraju ime ratnog zločinca, a takozvani ljudi se okupljaju širom Srpskog sveta kako bi pokojnom koljaču odali posmrtne počasti. Ovakvi prizori mogu se opisati samo biblijskim terminima – tama najkrajnja i gnusoba opustošenja.

Ratko Mladić je komandovao najdužom opsadom u novijoj istoriji čovečanstva. U knjizi "Sarajevo za početnike" Ozren Kebo ovako opisuje jedan uobičajeni dan pod opsadom:

"UOBIČAJENI DAN:

8,17 – djevojka na mostu, pravo u glavu. Glasa nije pustila.

9,00 – snajper ne prestaje. Tijelo djevojke još je tamo, niko mu ne može prići.

9,30 – granate po Velepekari. Ionako nema hljeba.

10,00 – granate po tramvajskoj stanici. Ionako ne rade tramvaji.

10,22 – jedan mladić trči do tijela, onaj odozgo dvaput puca na njega. Mladić se sklanja iza kontejnera i više se ne pojavljuje.

10,45 – Con Coughlin, novinar Sunday Telegrapha, na BBC-u: 'Ko je god bio u Sarajevu i vidio kako se Srbi ponašaju, poželio je vojnu intervenciju. Takvu bahatost ne može shvatiti niko ko je nije doživio'.

10,53 – mladić izviruje iza kontejnera, puzi do djevojke, obuhvata je lijevom rukom i onda, i dalje puzeći, vuče nazad. Težak prizor: krvava glava koja visi, krici ljudi koji to gledaju sa prozora, mladić koji opet nestaje iza kontejnera.

11,00 – granate, granate, granate…"

Zapravo, nije ni čitav dan, već samo nepuna prva tri sata. I tako 1.425 puta. Teško je zamisliti i ta tri sata, a kamoli ceo dan pod četničkim snajperima i granatama. O čitavoj opsadi da i ne govorim. I to je ono što slave i veličaju mladićevci, granatiranje grada i nedužnih ljudi, rušenje i satiranje, pucanje snajperom u glavu devojci, sejanje terora i užasa iz dana u dan. Zlo kao takvo, esenciju zla, njegovo totalno otelotvorenje.

‘Pustite ga da pati, ubićemo ga kasnije’

Još jedno svedočenje o Srebrenici, sa suđenja Radislavu Kerstiću: “I ja sam odveden na livadu gde su bila tela. Naredili su nam da stanemo, i stali smo. Bila je grupa srpskih vojnika tamo. Bili su u stroju i pucali su u nas iz automatskih pušaka i iz mitraljeza. Kada su otvorili vatru, bacio sam se na zemlju. Ruke su mi još bile vezane iza leđa i pao sam na stomak, licem dole. I jedan čovek mi je pao na glavu. Mislim da je on bio ubijen na mestu. I mogao sam da osetim kako njegova krv teče preko mene. Pucanje se nastavilo i onda su naredili vojnicima da pucaju u ljude pojedinačno. I mogao sam da čujem glas kako govori da ne treba da pucaju ljudima u glave, kako im se ne bi prosipali mozgovi, nego da im pucaju u leđa. Pucali su mi u leđa. Ruke su mi bile vezane na leđima, ali je metak prošao ispod mog levog pazuha, kroz moju košulju, i samo me je ogrebao. I ostao sam tamo, ležeći. Mogao sam da ih čujem kako pitaju da li je bilo ko ranjen. Rekli su da će biti previjeni. I neki ljudi su progovorili i odmah su dokrajčeni. Mogao sam da čujem kako jedan čovek doziva u pomoć. Molio ih je da ga ubiju. I jednostavno su rekli ‘Pustite ga da pati. Ubićemo ga kasnije.’”

Tako izgleda delovanje junačke Mladićeve vojske, tako su srpski heroji ubijali i dokrajčivali ranjene u julu 1995. godine, ovakvi zločini su upravo glavni razlog zvog kojeg Mladića veličaju državne i paradržavne strukture, navijači i intelektualci, političari i analitičari, sav taj zločinački, krvnički talog društva koji kod nas već decenijama uživa status elite. Mladić je imao celu Vojsku Republike Srpske pod sobom, ali Mladić i dan-danas ima svoju civilnu vojsku, sačinjenu od nebrojenih funkcionera, novinara, pisaca, akademika, vladika, uglednika, vojsku koja od njega pravi mit, istovremeno glorifikujući i poričući njegove nebrojene zločine.

Urezani krst

Ovako je govorila Nusreta Sivac koja je pre rata bila sudija u Prijedoru, da bi potom završila u logoru Omarska: “Stražari su obično pili jako puno. Tukli. Imala sam priliku jako često u toj sobi, u kojoj sam provodila noći sa ostalim ženama, u jednoj je sobi bilo 18 žena, u drugoj 18, zaticati te sprave za mučenje ljudi. Kada bi došli naveče iz restorana u te sobe da provedemo tu noć, sobe su bile krvave, pod je sav bio od krvi, zidovi su bili krvavi, bili su tragovi odjeće pocijepane od udaraca. Dva puta smo predavali upravi logora te sprave koje smo zatekli, to su bili željezni predmeti, drveni predmeti, palice, nekakve kugle željezne. I u toku dana kada bi sišle u restoran da dijelimo taj obrok, čule bi strašne krike tih ljudi koje gore ispituju, koji vape za pomoć, plaču, vrište, lomljenje. Tako bi onda stražari pojačali muziku u restoranu da bi mi što manje čuli te krike zatočenika. (...) Uvijek kada pričam o tom svom iskustvu, ne mogu zaboraviti jedan trenutak kada je došao jedan pijani stražar sa kokardom i kada je jednoj mojoj koleginici urezao krst na licu. To je bila jedna starija žena, vrlo ugledna žena, ona je samo mirno sjedila, preživjela je tada, ali poslije su je odveli i do danas nije nigdje pronađena, ni u jednoj masovnoj grobnici”.

Taj krst urezan kamom u lice – to je simbol jedine religije koju mladićevci poštuju. Nemaju oni nikakve veze sa hrišćanstvom, pravoslavljem, to su poklonici kulta smrti i ubistva, taj krvavi krst je jedino u šta veruju, jedino čemu se klanjaju. Tim zlikovačkim znakom se osenjuju, u njegovoj senci provode svoje mučne živote, zagorčavajući život svima oko sebe. Kad ne mogu da organizuju konc-logore, masovna silovanja, pokolje, ubistva, etnička čišćenja i genocid, usled nepovoljnih istorijskih okolnosti za zločince – oni veličaju ubice koje su činile takve gnusobe.

Naravno, ne veličaju obične ubice, već samo one koji su ubijali u ime srpstva, nacije, Velike Srbije, etnički čiste države. U ime projekta čiji je izvođač bio Ratko Mladić, a koji je osmišljen u intelektualnim krugovima, u akademiji, u udruženju književnika, u crkvi, u lobanjama u kojima se trajno nastanio mrkli mrak kao jedini njihov sadržaj. I posle smrti krvoloka Mladića, nastavljaju svoj krvavi posao, nastavljaju sa poslednjom fazom genocida, koja više nije poricanje – nego glorifikovanje zločina.

Na kostima nevinih

Svedočenje jednog čoveka koji je preživeo pokolj na Korićanskim stijenama: “Kad smo došli na Korićanske stijene, na onu provaliju, autobus je stao. Tu je pala komanda: Izlazi jedan po jedan! Iz našeg autobusa je izašao Darko Mrđa prvi, a ja za njim. U provaliji ima leševa koliko hoćeš i ne možeš disati od smrada. Haljina ima svukuda. Rečeno nam je da stanemo u kolonu dva po dva. Naređeno nam je da napravimo tri koraka naprijed i, kad smo to uradili, prvi red muškaraca je bio na samoj provaliji. Rekli su nam da kleknemo i izvadimo novac i satove. Mladić kraj mene imao je zlatni prsten koji nije mogao skinuti. Tada neki vojnik reče da mu odsijeku prst, što oni zaista i učiniše. Kad su sve pregledali i pokupili šta je u koga bilo, rekli su: ‘Po kratkom postupku, pali!’ Njih je bilo jedno sedam do osam iza nas. Stajao sam u drugom redu i odmah se bacio u provaliju, bez razmišljanja. Metak me okrznuo na glavi, ali to nije bilo opasno. Uhvatio sam se za jedno drvo i sakrio pod panj. Tu je bila stara trava koja je narasla preko tog drveta tako da je izgledala kao neko sklonište. Čuje se kako pucaju, plač i jauci. Ljude koji nisu pali u provaliju gurali su nogama. Nakon što sam čuo da neko govori da ispod litice visi čovjek, pomislio sam da su mene ugledali. Došao je neki sa puškom i počeo pucati. Vidim, nije me pogodio, skakao bih dole dalje, ali ne mogu – visoko! Odozdo se samo čuje plač, jeka, pomažu: ‘Brate, pomozi’ (...). Tada su otišli na drugu stranu i pucali. Vratiše se nakon sat i počeše ponovo da bacaju bombe i pucaju po leševima.”

Istorija Mladićevog ratovanja sačinjena je isključivo od ovakvih epizoda, od pokolja, streljanja, klanja, mučenja nedužnih civila. Tako je ratovao taj srpski heroj, veliki vojskovođa koji je preuzeo ceo arsenal od JNA, pa je uz finansijsku, logističku i svaku drugu podršku iz Beograda napravio klanicu od Bosne i Hercegovine. Građani Srbije nisu previše zainteresovani za pomenute činjenice, pni misle da ih se to ne tiče. Neki veličaju Mladića, priklanjaju se nepojmljivom zlu, a drugi naprosto ćute i pretvaraju se da se ništa nije dogodilo.

Ne znam kako da vam kažem, dame i gospodo, ali vi ste finansirali svaki metak i granatu kojim su ljudi ubijani, vi ste finansirali neprebrojne ratne zločine i genocid. A mnogi su učestvovali i na direktnije načine, glasajući za Miloševića, Šešelja, Arkana i slične zlikovce. I sad vas se to ne tiče? Ne zanima vas? I mislite da se tako može živeti, da ćete se osloboditi autokratije i graditi normalno društvo. Ne gradi se normalno društvo na kostima nevinih ljudi. Na kostima koje su Mladić i njegove horde premeštali bagerima iz jedne masovne grobnice u drugu, kako bi zameli tragove svog herojskog dela. Pa ako je taj vaš Mladić heroj, zašto je onda skrivao svoje junačke podvige?

Mrkli mrak

Ne znam šta bi bila adekvatna reakcija na slavopojke u čast masovnog ubice, ratnog zločinca osuđenog za genocid, zločine protiv čovečnosti i silna druga zlodela. Nema odgovarajućih reči da opišu taj neljudski užas, to totalno potonuće u zlo, taj široko rasprostranjeni fašizam, to orgijanje nad grobovima pobijenih, to ruganje žrtvama, to konstantno, neumorno nanošenje novog bola preživelima. Nisam siguran da se ta paklena stvarnost uopšte može rečima izraziti, pogotovo kad traje decenijama i kraj joj se ne vidi.

Ali, ono što je još strašnije jesu mlake, retke, tek pojedinačne reakcije protiv glorifikacije Ratka Mladića, genocida, etničkih čišćenja, protiv poricanja zločina, protiv najave da će krvolok biti sahranjen uz najviše vojne i državne počasti. Strašno je to što normalizacija zločina i veličanje zločinaca ne nailazi na masovno gnušanje, na kolektivni otpor, na proteste, negodovanje, bes, akcije otpora. Da, pojedinci protestuju, govore istinu, ustaju protiv zlikovaca i njihovih pristalica, ali su takvi pojedinci i dalje stigmatizovani, obeleženi kao izdajnici, autošovinisti, izrodi. Po toj ozloglašenosti svakog ko govori o zločinima i genocidu, najbolje se vidi u kakvom je stanju srpsko društvo, koje su njegove vrednosti, šta većina zapravo misli. Nema pokojni Mladić samo aktivnu civilnu vojsku, već i bogatu rezervu. Mrkli mrak, crno bez imalo belog.

A što se mrtvog krvoloka tiče, mislim da bi tu bilo najuputnije navesti reči jednog episkopa od pre više od 1.500 godina, napisane povodom smrti povodom jednog njegovo kolege po crkvenom činu, koji nije tog čina bio dostojan, jer mu nisu bili strani nasilje i podstrekivanje rulje na ubistvo: “Konačno je ovaj mrski čovek umro. Njegov odlazak raduje one koji su ga nadživeli, ali postoji opasnost da ražalosti mrtve. Njima neće dugo trebati da ga se zasite i da nam ga vrate. Stoga, stavite dovoljno težak kamen na njegov grob da ne bismo rizikovali da ga ponovo ugledamo, čak ni kao senku”.