Mandić i ćutljiva Crna Gora

Osokoljen rešenjem sudskog procesa za državni udar 2016, čovek na čelu Skupštine države kojoj sistematski radi o glavi - uporno nastavlja s mešetarenjima, sejanjem mržnje, podgrevanjem strasti, propagiranjem izdaje i ponižavanjem cele države i dobrog dela naroda.

I ne, to što se u drugoj kolumni zaredom bavimo ovom osobom nije posledica njegove ljudske ili političke vrednosti, kvaliteta ili bitnosti, već je posledica činjenice da u Crnoj Gori, poznatoj po pravnicima, njegovo igranje pravom i pravnim institutima ostaje malte ne bez ikakvog činjeničnog odgovora. A pritom on obavlja funkciju koja podrazumeva savršeno poznavanje domaćeg Ustava i njegovu zaštitu u svakoj prilici i svakom momentu.

Kao po pravilu: kada na prethodnu provokaciju ne dobije odgovarajući - ni politički, ni pravni, a ni opštedruštveni - odgovor, Andrija Mandić u narednom istupanju podigne lestvicu, očigledno uveren da će mu i to proći. Sada je lansirao priču o nekakvoj "ustavotvornoj skupštini", kroz koju bi, pošto nema većinu za promenu crnogorskog Ustava onako kako sam taj Ustav propisuje - upisao srpski jezik kao službeni u Crnoj Gori. Tako bar zavija svoju priču, za one koji ga nisu pročitali odavno.

Samo pitanje "službenosti" srpskog jezika u Crnoj Gori rešeno je jednom veoma kvalitetnom odredbom Ustava (čl. 13.): "Službeni jezik u Crnoj Gori je crnogorski jezik. Ćirilično i latinično pismo su ravnopravni. U službenoj upotrebi su i srpski, bosanski, albanski i hrvatski jezik". Njome su, defakto, svi oni izjednačeni, samo je jednom semantičkom ekvilibristikom crnogorskom jeziku, kao govornom jeziku domicilnog naroda, data posebna počast. Da srpski jezik ovime nije u kakvom podređenom položaju, potvrđuje i rešenje kojim je utvrđen njegov položaj u matičnoj državi. Ustav Srbije u članu 10. propisuje: "U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava". Dakle, upotrebljena je potpuno ista jezička formulacija kao i u crnogorskom Ustavu: "u službenoj upotrebi". A ako bismo ulazili u detalje, crnogorski Ustav je položaj drugih jezika i pisama rešio kudikamo demokratičnije, jer je srpski to prepustio nižem pravnom aktu - zakonu.

Ilustracije radi - i Ustav Hrvatske (čl. 12.) uredio je to pitanje nalik srpskom Ustavu: "U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo. U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom". Eto još jedne potvrde visokog nivoa ravnopravnosti jezika i pisma u Crnoj Gori.

Šta se, dakle, krije iza zahteva za promenu nečega što nema potrebe menjati?

Ustav Crne Gore, u članovima 155. i 157. propisuje da se odredba o jeziku i pismu može promeniti u dvofaznom postupku: najpre, potvrdnim glasanjem dve trećine svih poslanika Skupštine, a onda, potvrdnim glasanjem tri petine svih crnogorskih birača na referendumu. Svestan je Mandić da je ovakvom ustavnom postavkom promena ovih odredbi defakto zacementirana, pa traži alternativne puteve u sazivanju nekakve "ustavotvorne skupštine".

Ustavotvorna skupština ne postoji kao institut u crnogorskom zakonodavstvu. Tog rešenja, poređenja radi, nema ni u zakonodavstvu Republike Srbije. Ustavotvorna skupština se javlja u vreme revolucionarnih, radikalnih preokreta, kao i u vreme donošenja prvih ustava u novostvorenim državama. Jasno je da u Crnoj Gori ne postoji ni jedno ni drugo, sem ukoliko Mandić i njegovi istomišljenici ne planiraju da, uz pomoć neke strane sile, ne dovedu do revolucionarnih, radikalnih preokreta... za šta su već jednom bili optuženi, 2016.

A kada bi se sazvala nekakva "ustavotvorna skupština", ne bi se menjala samo odredba o jeziku: pisao bi se sasvim novi Ustav, onaj i onakav po volji Mandića i njegovih nalogodavaca. Po modelu rada Podgoričke skupštine - uz potpunu ignoraciju domaćeg pravnog poretka, jer cilj opravdava sredstvo. Sve to na štetu ne samo svih ostalih naroda u Crnoj Gori već, treba biti uveren, i na štetu ogromne većine onih koji se izjašnjavaju kao Srbi. Za tu tvrdnju pravo nam daje položaj Srba u Srbiji, pod vlašću Mandićevih nalogodavaca. Obim nezakonitosti, zloupotreba, radnji ispod žita, korupcije, bahatosti... u Srbiji, nasuprot obimu nezaposlenosti, skupoće, egzistencijalne bede stanovništva, raspadu zdravstvenog i obrazovnog sistema, apsolutno nekvalitetnoj masovnoj stambenoj i infrastrukturnoj gradnji, a sve pod velom "državne tajne" - što rezultira posledicama poput tragedije u Novom Sadu - model je kome niko, apsolutno niko, a posebno Srbi, u Crnoj Gori ne sme da teži.

Ne treba, dakle, da čudi što se Andrija Mandić zalaže za "ustavotvornu skupštinu" i tokom redovnih gostovanja u programima srbijanskih režimskih televizija i u intervjuima propagandnim glasilima, od kojih su neka nekad bila ugledne dnevne novine. Velikosrpski šovinizam i hegemonizam, na kome je aktuelna srpska vlast zasnovana, kojim hrani gladni narod Srbije i kojim pokriva enormne krađe, propuste, zloupotrebe i bahatosti, po jednostavnom mafijaškom principu traži kontra-usluge za sva davanja i činidbe. "Ruka ruku mije", a onda se horski sinhronizovano na Mandićeve izjave uvijene u potrebu obezbeđivanja "ravnopravnosti" za vazda ugroženi srpski narod - ako vam je ta retorika poznata od pre 35 godina, u pravu ste - uključe domaći "stručnjaci", "analitičari" i prvoborci iz redova crnogorskih iseljenika u Srbiji. Sve je to perfektno isplanirano i koordinisano u Vučićevoj Srbiji, kao i sve ostalo što se koristi u unutrašnjoj politici, jer ovde važi pravilo "rejting = zarada".

Ono šta treba da čudi, međutim, je izostanak kvalitetnih, doslednih i oštrih reakcija u samoj Crnoj Gori. I to ne samo od pravnih stručnjaka, već i pre svega, od onih koji su od naroda zaduženi da brane ustavnost i zakonitost: predsednika Crne Gore, predsednika Vlade, sudija Ustavnog suda, ministra pravde. U slučajevima odbrane nezavisnosti, državnog i narodnog dostojanstva, suverenosti i ljudskih prava - nema mesta ni politikanstvu ni političarenju. Ni jedna koalicija, ni jedna vladajuća većina nije toga vredna. Predsednik države, na primer, ima ljudsko pravo da oprosti ako mu neko uvredi majku, ali po funkciji koju obavlja nema nikakvo pravo i ne sme da oprosti ako mu neko na bilo koji način ugrožava državu na čijem je čelu.

Zaključak je jednostavan: na svaku pretnju državnoj nezavisnosti i suverenosti, na svaku naznaku ugrožavanja građanske ravnopravnosti i pokušaj instaliranja jednog naroda kao "nadnaroda" sa više prava od drugih, ma koliko delovali bizarno, neostvarivo ili šarlatanski - treba reagovati energično, beskompromisno i bez ikakve tolerancije. Pa taman da vas je ista majka rodila, a ne da vas samo ista želja za vlašću drži zajedno.