Jedinstvo u đavolu

Studentski bunt uzdrmao je režim Aleksandra Vučića, tresu se temelji tvrđave koja je do juče delovala stameno, a partijski jurišnici ne nalaze dobar odgovor na rastuću krizu. Nije ni čudo što naprednjaci deluju kao muve bez glave, budući da su skupljeni s koca i konopca, da se radi o grupi koju ujedinjuje isključivo pohlepa, želja da otmu tuđe po svaku cenu, ne bi li prigrabili kakvu korist za sebe.

Autokrata i njegova dvorska svita našli su se u nebranom grožđu, sve što preduzimaju postiže kontraefekat, pa su mobilisali sve snage ne bi li nekako zadržali status quo. Usred sveopšte pobune koju predvode studenti, a slede ih prosvetni radnici, poljoprivrednici, advokati, poštari i mnoge druge društvene grupe – najzad se oglasila i njegova svetost, patrijarh srpski gospodin Porfirije.

Nije ga dugo bilo, osim jadne izjave saučešća nakon masovnog ubistva na Železničkoj stanici u Novom Sadu, prilično nemušte i nevešte, patrijarh nije nalazio za shodno da prozbori koju reč pastvi. Kad je situacija postala kritična po režim, Porfirije je održao prigodnu besedu u nameri da spase što se spasiti može. Patrijarh nije imao ništa drugo da ponudi duboko potresenom društvu, pobunjenom protiv kleptokratskog, nadrealno korumpiranog, razbojničkog režima – osim pukih floskula.

Patrijarhova odbrana naprednjačkog režima

Besedio je Porfirije o tome kako cela crkva sa dubokom zabrinutošću prati “rastuću atmosferu konfrontacije i antagonizma uz svakodnevne incidente koji, bojimo se, a ne daj Bože, mogu se toliko proširiti da može da bude zaista i velikog broja žrtava”. Dobro, to zvuči normalno, bar na prvi pogled, idemo dalje.

Patrijarh je taj privid normalnosti pokvario već u sledećoj rečenici: “Rastuće podele objektivno ugrožavaju dostojanstvo i slobodu ljudske ličnosti kao i jedinstvo našeg naroda. To su središnje vrednosti hrišćanskog shvatanja temelja sabornosti”. Potom je rekao da se misija i poslanje crkve otkrivaju “isključivo i samo kao mirotvorstvo”. A onda je dodatno pojasnio svoje reči, govoreći da “crkva uvek pouzdano i neodstupno stoji uz vaskoliki svoj narod, uz ceo narod”.

Nakon logičkog salto mortalea i nekoliko skokova sebi u usta, patrijarh je poentirao: “Crkva je saborna, što znači da vodi brigu o celini naroda, o svima, zato se nikada Crkva ne poistovećuje, ne može se poistovetiti samo sa jednim delom. Ona ne pravi razlike, nema selekcije i ako nije tako, onda to nije Crkva. Crkva je pribežište i utočište za sve – ona nikoga ne isključuje, razume potrebe svih”. Ukratko: “Kao što razume radost i uspeh i bol, Crkva sve teši, sve leči, leči rane duša, za sve je otvorena. Crkva zbližava i premošćuje razlike, otupljuje oštrice, svedoči da smo svi jedni drugima potrebni, da smo pozvani da čuvamo jedni druge, da brinemo jedni o drugima”.

Đavougodne manipulacije

Dobro, jasno je da patrijarh pokušava da odbrani Vučićev zlikovački režim, e da bi zadržao privilegovani položaj organizacije na čijem čelu stoji i sve lukrativne veze crkve i države, ali mogao bi to da učini i na neki inteligentniji način. Prošlo je vreme uobičajenog praznoslovlja, ređanja oveštalih frazetina i držanja pseudohrišćanskih beseda koje ChatGPT odavno piše bolje od pripadnika crkvene hijerarhije. Pa da vidimo malo šta to Vučićeva privatna svetost poručuje laosu i vaskolikom narodu serbskom, ne obazirući se mnogo na činjenicu da u Srbiji žive i pripadnici drugih nacija i konfesija.

Patrijarh je prividno zabrinut zbog konfrontacija i antagonizama u srpskom društvu, plaši se da bi to moglo da dovede do velikog broja žrtava. Dobro, ko pravi te konfrontacije? Naprednjački batinaši koji nasrcću na studente i građane, fizički ih napadaju, gaze ih automobilima. A pobunjeni studenti i građani traže pravdu za žrtve, traže da institucije rade svoj posao, traže da krivci za ubistvo budu privedeni pravdi, traže ostavke odgovornih, traže krivičnu odgovornost. Svi ti zahtevi su hrišćanski, a oni koji napadaju demonstrante jer se bune protiv nepravde, protiv zataškavanja zločina, protiv korupcije koja ubija – nalaze se na suprotnoj strani, demonskoj. Dakle, jedino ubice i njihovi jataci mogu da dovedu do novih žrtava, pa bi bio red da se patrijarh obrati njima, da ih urazumi ili da im zapreti božanskom i zemaljskom pravdom.

Patrijarh misli drugačije, pa jednostavnom manipulacijom pokušava da zamagli stvari. Nije problem u nasilnicima, ubicama i lopovima, već u – podelama. Podele su te koje “ugrožavaju dostojanstvo i slobodu ljudske ličnosti kao i jedinstvo našeg naroda”. Polako, Porfirije, ne mogu se takvi mentalni skokovi primati zdravo za gotovo. Podela na dobro i zlo ne ugrožava dostojanstvo i slobodu ljudske ličnosti. Pobunjeni građani se upravo bore za dostojanstvo i slobodu ljudske ličnosti, boreći se protiv onih koji već decenijama gaze i slobodu i dostojanstvo, protiv onih koji preziru ljudsku ličnost, protiv onih koji su devedesetih učestvovali u zločinačkom poduhvatu, dok su iza njih ostajala zgarišta i stratišta, patnja, bol, krv i leševi.

Slepi za razlike

Patrijarh ne primećuje da se u Srbiji upravo vodi borba između dobra i zla, već uporno poziva na jedinstvo i sabornost, te neprekidno ponavlja kako crkva uvek stoji “uz vaskoliki svoj narod, uz ceo narod”, kako crkva “vodi brigu o celini naroda, o svima, kako se nikada ne poistovećuje samo sa jednim delom, kako “ne pravi razlike, nema selekcije”. Ako crkva ne pravi razliku između ubica i žrtava, između zločinaca i nevinih, između lopova i opljačkanih, između batinaša i prebijenih – onda ta organizacija ima ozbiljnih problema sa percepcijom realnosti. Trebalo bi Porfirije da ode do oftalmologa da mu to malo pogleda, možda ima leka za dobrovoljno slepilo iz koristi.

Najbolji komentar patrijarhove besede dao je teolog Blagoje Pantelić: “Podele su u društvu danas potpuno afirmativne i neophodne, mi se sada delimo na one koji, s jedne strane traže pravdu, istinu, nenasilje i život u normalnoj državi. S druge strane imamo grupu ljudi koja traži laž, nepravdu, nasilje i nenormalnost jer zahvaljujući tome žive kako žive“.

Pantelićevo tumačenje patrijarhovih providnih reči nije ostalo bez odgovora, okomio se Porfirije na njega prvom prilikom, ne pominjući mu čak ni ime. Ponovo je patrijarh udario u manipulisanje: “Rečeno mi je da je neko komentarisao moju reč ili sliku Svetog Save koji miri braću. Koristeći tu sliku, ja sam se trudio da govorim reč Hristovu, pozivajući sve upravo na smirenje, na, kroz Hrista, spoznaju istine da smo međusobno braća! A taj neko je rekao: Oni nisu naša braća! To onda samo znači da taj ne govori reč Hristovu, reč Jevanđelja. Zapravo, on je izvan Crkve, jer je izvan Hristove reči, a koristi reč Hristovu i koristi Crkvu da bi sprovodio svoju ideju i ideologiju, koja je u krajnjoj liniji individualistička, pojedinačna, sebična. Bog nezavisno od toga kakvi smo mi, ja to zaključujem, ne samo da nije protiv bilo koga, nego je uvek na strani svakog pojedinca. On je na tvojoj strani i onda kada izabereš da si mimo Hrista, izvan Hrista, samo što to ne znaš”. Na teologa se okomio i Porfirijev brat u Vučiću, Dragan J. Vučićević, na TV Informer, samo malo manje biranim rečima.

Sabornost sa zločincima

Šta Porfirije zapravo govori? Kakvo je to jedinstvo, kakva je to sabornost na koju poziva? Patrijarh namerno zloupotrebljava teološke pojmove kako bi odbranio neodbranjivo, kako bi stao na stranu autokratskog, nasilničkog, zločinačkog režima čije su ruke krvave do lakata. Patrijarh traži od žrtava da se ne bune protiv dželata, već da budu u jedinstvu s njima. Patrijarh traži od poniženih i uvređenih da ćute i trpe nasilje, da se ne bune protiv siledžija koji ih mlate i ubijaju, da se ne dižu protiv lopova koji ih pljačkaju, već da ih smatraju svojom braćom.

Takvo jedinstvo nema nikakve veze sa hrišćanskim jedinstvom. Teologija govori o jedinstvu u Hristu, a ne o jedinstvu u đavolu. Ogroman deo stanovništva se ujedinio, samo to patrijarh odbija da vidi. Ujedinili smo se u empatiji prema ubijenima, ujedinjeni smo u solidarnosti jednih s drugima, ujedinjeni smo u želji za pravdom, istinom i slobodom. Jedino ko stoji van tog jedinstva su patrijarhovi prijatelji i saradnici, moćnici i obesnici, razbojnici, secikese, narko-dileri, kriminalci i ubice iz naprednjačkog režima. Zašto patrijarh njih ne pozove na jedinstvo s narodom?

Nismo se mi isključili iz ljudske zajednice, već su to učinili zlotvori koji su uzurpirali vlast, oni koji svakog dana najpoštenije i najbolje što ova zemlja ima nazivaju ološem, talogom, plaćenicima, izdajnicima. Oni što bi i rođenu majku prodali kad bi im veliki vođa to zatražio. Oni koji jedino jezik mržnje poznaju, oni koji za Boga ne znaju, a još manje za njegove zapovesti. Zna se kako se takvi vraćaju u ljudsku zajednicu – pokajanjem. Neka se pokaju za zločine koje su počinili, neka odsluže zaslužene robije od po 30-40 godina, neka vrate sve što su opljačkali od ovog naroda, pa možemo da razmislimo o njihovom povratku u zajednicu. Mada ni sve to nije dovoljno da okaju svoje grehe, jer izgubljene živote niko ne može vratiti.

Patrijarh se služi prozirnim trikovima, proglasi jedinstvo za vrednost po sebi, pa prekoreva svakog ko od toga odstupa. Jedinstvo je samo po sebi sumnjivog kvaliteta, ali u Porfirijevom tumačenju je tek izopačeno. Razbojnička banda je jedinstvena u nameri da opljačka i pobije poštene ljude, takvo jedinstvo nije vrlina. A patrijarh od nas upravo traži da budemo u jedinstvu sa takvim nesojima, da budemo pokorni podanici kriminalaca nevešto kamufliranih u političare. I još mrmori o nekakvom mirotvorstvu. Porfirije je čovek sklon poeziji, svako malo citira neki stih, da je kojim slučajem sklon pisanju stihova, ono što nam poručuje moglo bi ovako da se izrazi.

Give peace a chance

Pomirite se gde ste zatečeni

Po foteljama, tusti, zaneseni,

Vi ruke u sefu, vi lica u seni,

Svi pohlepni i svi orobljeni,

Mir vama, kradljivci i pokradeni,

Mračni i svetli, crni i crveni,

Mir vama, siti i pojedeni,

Glavešine i obezglavljeni,

Složno zaplovite u mir sneni,

Vi obesnici i vi poniženi,

Batinaši i na smrt prebijeni,

Surovi zlotvori i zlopaćeni,

Sekire i vratovi posečeni,

Mrtvaci u grobu, ubice na sceni,

Dželati i žrtve u krvavoj peni,

Vi ubojice i vi ubijeni...

Srbijo, u mir strmoglavo kreni!