Cetinjski zločin - relativizacija odgovornosti i demonizacija Cetinjana

Cetinje je na novogodišnji dan pogodila užasna tragedija koja je nanovo otvorila svježe rane od prethodne tragedije na Medovini. Zadesilo je Cetinje ono što može zadesiti bilo koji grad na svijetu, pa i gradove u najsređenijim zemljama, kao što je Norveška, npr.

No ono što je ispratilo i što i dalje prati vijest o cetinjskome masakru teško da je zabilježeno bilo đe drugo na kugli zemaljskoj. Zato monstruozni zločin i dalje traje i vrše ga svi oni koji se slade ili ga relativizuju.

Da vidimo prvo ko ga relativizuje. Relativizuje ga kompletan vrh bezbjednosnoga sektora u državi koji ne smatra da ima makar moralnu odgovornost zbog nesposobnosti da zaustavi, spriječi ili likvidira masovnoga ubicu koji je samoubistvom - nakon šest sati "potrage" - prekinuo svoju monstruoznu akciju.

Relativizuje ga ta ista "elita" koja studentski protest pokušava predstaviti kao podzemnu akciju bivše vlasti. Relativizuje ga apsolutno odsustvo odgovornosti te beskrupulozne klike koja, ne osvrćući se na bol unesrećenih porodica, upoređuje broj žrtava cetinjskoga masakra s brojem neriješenih ubistava iz vakta bivše vlasti.

Ne poštuje ga crnogorska vlast koja nije našla za shodno da se makar prisustvom komemorativnoj śednici simbolično solidariše s porodicama ubijenih i oda poštu tragično nastradalim nedužnim ljudima i đeci. Njihova neljudska nesposobnost da pokažu empatiju, kad već ne umiju pokazati odgovornost, empatiju koju je pokazao čak i pas čije su slike kružile društvenim mrežama, ne može se nazvati ni paśom.

Ništa novo ne mogu reći o toj gomili beskrupuloznih mediokriteta koji su dobili ulogu destruktora ove države. Ali to ne znači da smijemo ćutati, kako su to sugerisali njihovi internet demagozi, jer cetinjskim majkama nijesu đeca stradala od groma no od masovnoga ubice kojega država nije bila sposobna spriječiti i za tu nesposobnost ne prihvata odgovornost.

A odraz je te nesposobnosti činjenica da je na Cetinju, koje ova vlast godinama predstavlja kao leglo ubica, kriminalaca, kao rezervat za kriminalne klanove, na novodišnji dan bilo svega devet policajaca, a čak ni toliko na ulici!

Još grđi od onih koji relativizuju monstruozni zločin jesu oni koji se slade. Gomile anonimnih sljedbenika ove vlasti i gomile onih koje je podnjivila ideologija što je razorila i bivšu zajedničku državu sladile su se učinku monstruma i pozivale na nove pohode koji će smanjiti broj cetinjskih "ludaka", "budala", "ustaša" i sličnih već uobičajenih naziva za stanovnike Cetinja.

Neću, svjesno neću kazati odakle ta mržnja prema Cetinju i prema Cetinjanima i ko je generiše jer je odveć znano i jer neću davati materijala fukari da ovaj tekst poveže s nacionalizmom. Neću ni premijerovu populističku akciju razoružavanja građana povezivati sa sličnim akcijama iz 1918. Sin sam lovca i ljubitelja oružja koji mi od svoga oružja nije ostavio ništa jer je znao da me to ne interesuje. Prvi put sam zažalio zbog toga 1. januara ove godine jer ni ja, kao ni većina nenaoružanih, ne bismo imali čime zaštiti svoju đecu da je monstrum došao na naša vrata, a od države se više ne nadamo zaštiti. Jer država ne štiti građane.

Država štiti i nagrađuje one koji se slade tragediji nedužno stradalih. Jedan od takvih je Milutin Mićović, dobitnik jedne od najviših državnih nagrada, koji je nekoliko dana pred tragediju na društvenim mrežama objavio: "Bez vatrenog oružja čovjek je ništa. I Bog se javlja kroz oganj." A tragediju na Cetinju isti je Mićović ispratio pjesmom P. Vukića: "O nesrećni grade, pun zlobe i mržnje, / nečovječnog duha, bez srca i duše, / nek ti Gospod sudi u pepelu, plamu, / sinovima tvojim što dušmanu služe. / Krv sopstvene djece zastava je tvoja, / ponos tvoj su jame i kosti sinova, / što ih plaše tvoji heroji naroda, / izdanak si strave i ukletog roda. / O simbole tame! Ukleta Sodomo! / Služila si paklu, u pakao hodi, / na zgarištu tvome nek se nekad rodi / krstonosna pravda i narod Gospodnji."

Monstrum je ubio 12 nedužnih građana, od čega dva dječaka. Monstruozniji je od njega Mićović koji je taj neopisivi zločin propratio ovakvom "pjesmom".

Hoće li Mićović naići na osudu od strane nosilaca ove vlasti čiji je formalni šef nedavno pozivao svoje ratne drugove na otkopavanje oružja? Hoće li Spajićeva akcija razoružavanja obuhvatiti te Mandićeve ratnike na čekanju? Ako im za identifikaciju botova koji se slade cetinjskome krvavom piru treba vrijeme i osposobljenost, što će poduzeti prema onima koji, poput Mićovića, to čine pod punim imenom i prezimenom? Ili onima drugima koji, pod imenom i prezimenom, u svešteničkoj odori, cetinjsku nesreću tolkuju kao Njegoševo prokletstvo koje će se razriješiti podizanjem kapele na Lovćenu?

Što s onima koji nam serviraju besramna objašnjenja dijagnoze kolektivne cetinjske šizofrenije i ludila? Što s medijskim trovačem s najdužim stažom u Crnoj Gori, Emilom Labudovićem, koji jutros na In4S-u veli: "Жао ми је Цетиња. Жао ми је његовог стрмоглавог пада с ловћенске висине у каљугу и бљузгавицу у којој је немогуће оставити људски траг. Жао ми је Цетиња. Жао ми је црнила његовог мрака који је загасио сјај његове сјајне прошлости, његових Обилића медаља, сјајних тока и џефердара, Ордена Хероја… Жао ми је сломљених крила његових орлова над Орловим кршем. (...) Жао ми је Цетиња и жао ми је сваке ружне мисли и сваке грке ријечи којима сам често тумачио његов деценијски удес и његову несрећу. Жао ми је Цетиња које је давно погинуло, Цетиња које је извршило самоубиство, погодивши себе посред срца. Жао ми је Цетиња јер су га унаказили, уназадили и свалили на дно дна баш они који су га, наводно, највише бранили. Бранили од кога и од чега?"

Tovari ovakvih gadosti objavljuju se ovih dana umjesto čitulja za ubijene, tovari monstruozne sladostrasti i propagande koja suštinski masovne ubice abolira krivice tobožnjim prokletstvom koje je sustiglo građane čija je jedina krivica što su - nebitno da li s ponosom ili po nevolji - stanovnici istorijske prijestonice Crne Gore koja se ne miri s propadanjem kojemu svjedoči duže od jednoga vijeka.

Onima kojima savjest ne brani da relativizuju tragediju monstruoznoga čina, onima koji su lišeni svakoga ośećaja odgovornosti, onima čiji fanovi recituju stihove o crnogorskoj "Sodomi", onima što svojom moralnom obavezom nijesu smatrali ni da prisustvuju komemoraciji žrtvama - e njima takvima ne može smetati da spontanu studentsku reakciju i poziv na odgovornost obrljaju navodnim podzemnim akcijama bivše vlasti. Iz njih progovara strah. Strah od studenata koji su pokazali da su bolji od svojih profesora koji su masovno otćutali ne samo ovaj monstruozni zločin no i sve drugo što je dovelo do stanja u kojem građani ośećaju potpunu nezaštićenost, nezaštićenost golog života.