Pouke iz rata u Ukrajini: Mit koji je trajao predugo

Za Kijev Post piše: Nikola Lunić

U političkoj imaginaciji koja se posljednjih godina širi iz dijelova američke scene – posebno pod parolom „America First“ – Evropa se često prikazuje kao razmaženi saveznik: bogat, ali bezbjednosno zavisan, osuđen da kupuje američko oružje i traži zaštitu pod tuđim bezbjednosnim kišobranom.

To je jednostavna, lako svarljiva i politički korisna slika. Problem je u tome što je sve više odvojena od stvarnosti. Paradoksalno, rat u Ukrajini učinio je više da razbije ovaj mit nego bilo koja konferencija ili strateški dokument. Ne zato što je Evropa preko noći postala vojna supersila, već zato što je rat ogolio suštinu problema: Evropa nije slaba – ona je jednostavno predugo bila komforna. Ukrajinska stvarnost natjerala ju je da se probudi. U tom buđenju leži odgovor na pitanje koje se često postavlja u Vašingtonu: može li Evropa bez Amerike? Ipak, pravo pitanje treba drugačije postaviti – da li Evropa želi da bude sposobna da funkcioniše bez Amerike? Razlika između nesposobnosti i nespremnosti je suštinska, ali se u političkim narativima namjerno zamagljuje.

Evropsko nuklearno odvraćanje

Kada se govori o bezbjednosnoj zavisnosti Evrope, američki nuklearni kišobran često se navodi kao ključni argument. I zaista, decenijama je činio okosnicu odvraćanja na kontinentu. Međutim, slika više nije tako jednostavna. Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo zajedno posjeduju nuklearni arsenal više nego dovoljan da odvrati bilo kog racionalnog protivnika od napada na evropsko tlo. To ne predstavlja globalni paritet sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali jeste ozbiljan i vjerodostojan oblik odvraćanja.

Ono što nedostaje nije sposobnost, već politička arhitektura. Evropsko nuklearno odvraćanje postoji, ali nije institucionalizovano kao zajednička politika. Trenutno je odvraćanje raspodijeljeno, nacionalno kontrolisano i politički fragmentirano. U suštini, Evropa posjeduje instrumente, ali joj još nedostaje orkestar. Novac nije problem – organizacija jeste
Jedna od najupornijih zabluda jeste da Evropa premalo ulaže u sopstvenu bezbjednost. To je možda bilo tačno prije deset ili petnaest godina, ali danas više nije slučaj. Evropske države zajedno troše stotine milijardi dolara godišnje na odbranu – više nego Rusija i Kina zajedno. U teoriji, takav nivo ulaganja trebalo bi da omogući punu stratešku autonomiju. Ipak, autonomija i dalje izmiče.

Razlog nije u količini novca, već u načinu na koji se on troši. Evropski bezbjednosni pejzaž i dalje karakterišu paralelni sistemi, duplirani kapaciteti i spora politička koordinacija. Dvadeset sedam država još uvijek ne razmišlja niti djeluje kao jedna. U kriznim situacijama, brzina donošenja odluka često je važnija od ukupne snage – i upravo tu Evropa zaostaje.

Ipak, ono što se mijenja jeste svijest o ovom problemu. Po prvi put od Hladnog rata, evropske vlade više ne raspravljaju o tome da li treba povećati budžete za odbranu, već kako ih najefikasnije pretvoriti u operativnu moć. To je suštinska razlika danas.

Ukrajina kao škola rata

Ako postoji jedan događaj koji je transformisao evropsku bezbjednosnu paradigmu, to je rat u Ukrajini. Ne zato što je uveo potpuno nove tehnologije, već zato što je pokazao kako se stare i nove tehnologije sudaraju u realnom vremenu. Ukrajina je postala nešto što nijedna vojna doktrina ne može zamijeniti: živa laboratorija savremenog ratovanja. Na tom frontu, koncepti o kojima su zapadne oružane snage dugo raspravljale u teoriji, svakodnevno se testiraju u praksi. Od masovne upotrebe dronova, preko digitalne integracije jedinica, do brutalne realnosti artiljerijskog rata – Ukrajina je spojila prošlost i budućnost ratovanja u jedan haotičan sistem.

Ali najvažnija je brzina prilagođavanja. Dok su mnoga ministarstva odbrane navikla na dugotrajne cikluse modernizacije, Ukrajina je bila primorana da inovira u hodu. Sistemi koji danas funkcionišu na frontu često nijesu postojali prije šest mjeseci. Ta sposobnost učenja pod pritiskom postala je odlučujuća prednost. I dok Ukrajina te lekcije plaća krvlju, Evropa stiče neprocjenjivo iskustvo koje ni najmoćnije države nemaju.

Partnerstvo koje mijenja ravnotežu

U tom kontekstu, odnos između Evrope i Ukrajine prerasta u nešto mnogo dublje od tradicionalne pomoći. To više nije jednostavan odnos donatora i primaoca, već strateško partnerstvo zasnovano na razmjeni. Evropa Ukrajini pruža resurse, tehnologiju i političku podršku. Ukrajina, zauzvrat, Evropi daje ono što joj najviše nedostaje: stvarno iskustvo savremenog ratovanja, testirano u najtežim uslovima.

Ta razmjena nije uvijek vidljiva na prvi pogled, ali su njeni efekti duboki. Evropske vojske više ne planiraju buduće sukobe na osnovu teorijskih scenarija, već na osnovu konkretnih lekcija iz Ukrajine. Industrija se prilagođava stvarnim potrebama bojišta, dok političke odluke sve više odražavaju razumijevanje da rat više nije apstraktna mogućnost. U praktičnom smislu, Evropa finansira sopstvenu bezbjednost dok je uči na ukrajinskom frontu.

MAGA paradoks

U svjetlu ovih dešavanja, narativ o „slaboj Evropi“ ulazi u očiglednu kontradikciju. Ako je Evropa zaista nemoćna, zašto i dalje predstavlja centralni stub zapadne bezbjednosti? Zašto američke vojne strukture i dalje u tolikoj mjeri zavise od evropske infrastrukture, baza i političke podrške?

Odgovor je jednostavan i leži u političkoj funkciji takvog narativa. On ne opisuje stvarnost – on nastoji da je oblikuje. Prikazujući Evropu kao zavisnu, MAGA narativ opravdava američko vođstvo i održava strukturu odnosa ukorijenjenu u Hladnom ratu. Ali stvarnost se mijenja.

Evropa danas nije ono što je bila prije deset godina. Još se ne može opisati kao potpuno autonomna, ali više nije ni pasivna. Nalazi se u tranziciji između dva modela – starog, u kojem je bezbjednost bila delegirana, i novog, u kojem se bezbjednost postepeno preuzima. Ono što Evropi još nedostaje
Uprkos svom napretku, postoje elementi koje Evropa ne može lako zamijeniti. To su prije svega sposobnosti razvijane decenijama unutar američkog sistema: globalna logistika, dominacija u satelitskim kapacitetima i brzina strateškog odlučivanja. Možda je još važnije ono što je manje vidljivo – politička volja da se ti kapaciteti integrišu. Bez nje, čak i najnapredniji sistemi ostaju fragmentirani.

I ovdje Ukrajina ima ključnu ulogu. Rat na njenoj teritoriji ne ostavlja Evropi luksuz odlaganja odluka. Svaki dan sukoba podsjetnik je da bezbjednost nije teorijski koncept, već pitanje opstanka.

Buđenje kroz krizu

Možda je najveća ironija ove situacije to što je spoljašnji pritisak ubrzao evropsko buđenje – uključujući i pritisak iz Sjedinjenih Američkih Država. Zahtjevi za većom potrošnjom, prijetnje povlačenjem i političke tenzije natjerali su evropske lidere da preispitaju dugogodišnje pretpostavke.

Rezultat tog procesa nije slabija Evropa koja je još zavisnija od Amerike. Naprotiv – riječ je o kontinentu koji polako, ali uporno gradi sopstvenu stratešku autonomiju. To ne znači kraj savezništva. To znači njegovu transformaciju. Nova bezbjednosna arhitektura
U nastajućoj bezbjednosnoj arhitekturi, Evropa i Ukrajina postaju međusobno nezamjenjive. Nijedna ne može u potpunosti ostvariti svoje ciljeve bez druge. Evropa bez Ukrajine nema najvažniji izvor savremenog borbenog iskustva. Ukrajina bez Evrope nema resurse potrebne za dugoročnu odbranu i obnovu.

Zajedno, međutim, formiraju sistem koji ima potencijal da redefiniše bezbjednost na evropskom kontinentu. Taj sistem povezuje stečeno znanje sa prilagođenim resursima, postepeno brišući granicu između fronta i pozadine.

Zaključak: kraj iluzije

Na kraju, ono što se urušava nije samo jedan mit, već čitav način razmišljanja. Ideju da je Evropa trajno zavisna od američke zaštite sve je teže održati suočenu sa stvarnošću.

To ne znači da će Evropa preko noći postati potpuno nezavisna. Ali znači da je proces već započeo – i da ga nije moguće zaustaviti bez suštinske promjene političkog pravca.

U tom procesu, Ukrajina nije periferija evropske bezbjednosne arhitekture. Ona je njen epicentar.

Dok se u političkim centrima moći vode rasprave o budžetima i strategijama, budućnost ratovanja već se oblikuje na ukrajinskom frontu. A ta budućnost ostavlja malo prostora za iluzije.

Možda je najtačnije to ovako reći: Evropa više ne uči kako da živi u miru, već kako da se brani i preživi rat.

I u toj školi, Ukrajina nije učenik. Ona je učitelj.