Odlazak umesto pobune

Postoji nešto što je zajedničko mladima širom sveta, bez obzira na to da li žive u razvijenim evropskim državama ili na periferiji evropskog političkog i ekonomskog prostora. Sve manje veruju da će im društvo u kojem odrastaju omogućiti život kakav očekuju, a još manje da će političke elite, koje su za takvo stanje odgovorne, same od sebe nešto promeniti. 

Razlika je, međutim, u tome šta rade kada shvate da im je budućnost „na čekanju“. Jedni izlaze na ulice, drugi pokušavaju da pronađu izlaz na nekoj drugoj geografskoj širini.

Poslednjih godina, a naročito tokom 2026, protesti mladih postali su jedna od najvidljivijih političkih činjenica u svetu. Generacija koja je odrasla uz internet, društvene mreže i privid neograničene dostupnosti informacija sve češće pokazuje da nije spremna da prihvati položaj pasivnog posmatrača sopstvene budućnosti. Povodi su različiti: nedostupno stanovanje, rast cena, nesigurni poslovi, urušavanje obrazovanja, korupcija, politička samovolja, nejednakost i odsustvo bilo kakve ozbiljne perspektive.

Nije, dakle, reč o jedinstvenom pokretu, niti o nekakvoj globalno organizovanoj generacijskoj pobuni. Reč je o nizu različitih društvenih reakcija na sličan problem: osećanje da su institucije i politički sistemi prestali da služe građanima, a posebno onima koji tek treba da preuzmu odgovornost za društvo u kojem žive.

Upravo zato nije naročito uverljivo objašnjenje da su mladi odjednom postali buntovni, radikalni ili skloni ulici. Mnogo je verovatnije da su političke elite postale toliko udaljene od stvarnosti u kojoj žive njihovi građani da više ne prepoznaju ni trenutak kada nezadovoljstvo prerasta u otvoreno odbijanje postojećeg poretka.

Uz sve razloge koji generacijsko nezadovoljstvo pretvaraju u politički bunt, društvene mreže daju novu dimenziju načinu na koji se ono ispoljava. Omogućavaju brzo povezivanje, razmenu informacija i organizovanje bez tradicionalnih političkih struktura, partijskih centrala i prepoznatljivih lidera. 

Takvi pokreti često nemaju čvrstu hijerarhiju, što im omogućava da okupe različite društvene grupe, ali istovremeno otežava dugoročno organizovanje i očuvanje zajedničkog cilja. U takvom prostoru ima mesta i za različite ekstremističke grupe, političke manipulatore i spoljne aktere koji nastoje da stvarno nezadovoljstvo iskoriste za sopstvene interese. Ruske propagandne mreže, na primer, koriste snimke nasilja i nereda sa evropskih ulica kako bi pojačavale društvene podele i širile sliku o navodnom raspadu zapadnih demokratija. Ali to što neko pokušava da iskoristi požar ne znači a priori da ga je zapalio.

Uostalom, jedan od najuverljivijih pokazatelja da uzroci protesta nisu uvezeni nalazi se u njihovoj različitosti. Nisu isti problemi pokrenuli mlade u Francuskoj, Belgiji, Italiji, Španiji ili Srbiji, niti su isti njihovi zahtevi. Zajedničko im je nešto drugo: odbijanje da prihvate da je njihova budućnost unapred određena tuđim političkim i ekonomskim interesima.

SRBIJA JE PRELOMILA

U tom širem kontekstu posebno mesto pripada Srbiji. Ne samo zbog veličine i trajanja studentskog pokreta, već i zbog činjenice da je on, za razliku od mnogih sličnih inicijativa, uspeo da nezadovoljstvo pretvori u konkretnu izbornu pobedu i otvori put političkoj promeni.

Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, 1. novembra 2024, kada je život izgubilo 16 ljudi, bio je okidač. Ali tragedija sama po sebi ne bi proizvela dvogodišnji društveni i politički potres da pre nje nije bilo nagomilano toliko nezadovoljstva. Korupcija, urušavanje institucija, odsustvo odgovornosti, partijska kontrola javnog života, šovinizam, bahatost i sve otvorenije poistovećivanje države sa jednom političkom strankom, a potom i masovna ubistva u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju, stvorili su atmosferu u kojoj je novosadska tragedija postala simbol mnogo šireg društvenog problema.

Vlast je, umesto da prepozna trenutak za ozbiljno suočavanje sa odgovornošću, učinila gotovo sve da proteste pretvori u politički obračun. Možemo u tome prepoznati i matricu autokratije: uverenje vlasti u sopstvenu nedodirljivost često hrane prethodni neuspeli protesti oponenata. Studenti su proglašavani stranim plaćenicima, neprijateljima države, teroristima i gotovo svim drugim što je bahatom propagandnom aparatu palo na pamet. Pritisci, pretnje, nasilje i pokušaji diskreditacije nisu zaustavili pokret. Naprotiv, dodatno su ga širili i povezivali sa građanima, koji možda nikada ranije nisu učestvovali u političkom životu.

Upravo je tu vlast napravila reklo bi se i najveću grešku. Nije razumela da pred sobom nema još jednu opozicionu stranku, čije je rukovodstvo moguće kompromitovati, razjediniti ili politički neutralisati. Imala je posla sa generacijom koja nije želela da se uklopi u postojeće obrasce političke trgovine i koja je, bar u početku, insistirala na nečemu što bi u svakoj normalnoj državi trebalo da bude samo po sebi razumljivo – odgovornosti za izgubljene živote.

I taj proces je dobio svoj izborni epilog. To, naravno, ne znači da je time završen posao, niti da će nova politička većina automatski uspeti da ispuni očekivanja koja su je dovela do pobede. Naprotiv, tek predstoji mnogo teži deo – pretvaranje protesta i izborne pobede u odgovornu, funkcionalnu i demokratsku vlast. 

Predstoji i razjašnjavanje nekih hijerarhijskih odnosa unutar samog pokreta koji je izneo veliku i doskora teško zamislivu izbornu pobedu. Jer plenumi, zborovi i ostali oblici nepartijskog organizovanja previše liče na sistem (pa još dodatno banalizovan i radikalizovan) koji su sve države bivše Jugoslavije napustile početkom devedesetih. Ali, kada to ostavimo po strani, već sada je jasno da je jedna generacija pokazala kako se politička nemoć može pretvoriti u političku snagu.

I tu se otvara pitanje koje je za države nastale iz SFRJ, a posebno za Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu (u kojima su se takođe dogodile tragedije sa velikim brojem žrtava) mnogo neprijatnije nego što bi se na prvi pogled moglo učiniti. Zašto u tim društvima, opterećenim gotovo istim problemima, nije došlo do sličnog generacijskog preokreta?

Nije tačno da mladih u Crnoj Gori nije bilo na ulicama. Posle tragedije na Cetinju, 1. januara 2025, u kojoj je ubijeno 13 ljudi, među njima i dvoje dece, neformalna studentska grupa „Kamo śutra?” pokrenula je proteste, blokade i zahteve za ostavkama čelnika bezbednosnog sektora. Ti protesti i zahtevi pokazali su da postoji i spremnost i sposobnost za građansko organizovanje. Na pojedinim okupljanjima bilo je nekoliko hiljada ljudi. Tražena je odgovornost, a ne politička milostinja.

Slično se dogodilo i u Bosni i Hercegovini. Posle katastrofalnih poplava i klizišta u oktobru 2024, u kojima je stradalo 27 ljudi, a najviše njih u Jablanici, studentska grupa „Hoće l' ta promjena” pokrenula je u proleće 2025. proteste i zahteve za utvrđivanje odgovornosti, posebno u vezi sa kamenolomom u Donjoj Jablanici, kao i za transparentno trošenje novca namenjenog obnovi. Bilo je tu i solidarnosti sa studentima u Srbiji, ali i pokušaja da se lokalna tragedija pretvori u širi zahtev za odgovornost institucija.

REAKCIJA BEZ EPILOGA

Dakle, ni u jednoj ni u drugoj državi nije izostala reakcija. Ono što je izostalo jeste njeno prerastanje u trajniji i masovniji društveni pokret, sposoban da izađe izvan neposrednog povoda i nametne pitanje odgovornosti čitavog političkog sistema.

Zašto?

Odgovor nije jednostavan, ali se nekoliko razloga nameće. U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini politička i identitetska podeljenost odavno je postala jedan od najefikasnijih mehanizama kontrole društva. Gotovo svaki pokušaj građanskog okupljanja vrlo brzo se smešta u neku od postojećih političkih, nacionalnih ili geopolitičkih fioka. Umesto da se razgovara o odgovornosti, govori se o tome ko stoji iza protesta, kome oni koriste i čiji su politički interesi ugroženi.

Partijska kontrola javnog prostora, uključujući i studentske organizacije, dodatno sužava mogućnost samostalnog delovanja. Za deo mladih partijski angažman nije pitanje javnog interesa, već prilika za zaposlenje, napredovanje i pristup privilegijama. U takvom ambijentu pripadnost partiji često postaje racionalniji izbor od građanskog aktivizma, naročito ako se ima u vidu sistem u kome se od političke lojalnosti može dobiti više nego od znanja, rada i profesionalnih sposobnosti.

Postoji, međutim, još jedan razlog, možda i najvažniji. Odlazak. Umesto da pokušavaju da menjaju društvo u kojem ne vide budućnost, mnogi mladi biraju liniju manjeg otpora – da iz njega odu. Za te mlade je odlazak često jedini oblik protesta za koji veruju da ima izvesniji ishod.

U Bosni i Hercegovini, gde gotovo polovina mladih razmišlja o odlasku, takva odluka nije samo individualni izbor, već i ozbiljan društveni i politički problem. U Crnoj Gori, uprkos znatno manjem broju stanovnika i formalno jednostavnijem političkom prostoru, posledice su slične. Najaktivniji, najobrazovaniji i najnezadovoljniji neretko odlaze, dok prostor ostaje onima koji su se sa postojećim sistemom pomirili ili su u njemu pronašli sopstveni interes.

I tu se krug zatvara u svojevrstan perpetuum mobile. Vlast koja ne odgovara građanima proizvodi nezadovoljstvo; nezadovoljstvo koje ne uspeva da se organizuje pretvara se u apatiju; apatija podstiče odlazak; a odlazak dodatno slabi društvenu snagu sposobnu da vlast promeni. Tako se održava privid stabilnosti, iako se iznutra polako prazni čitavo društvo.

Srbija je pokazala da ni takav obrazac nije nepromenljiv. Nije tragedija sama po sebi stvorila pokret, već je razotkrila sistem koji je godinama proizvodio osećaj nemoći i nepravde. A kada su mladi odbili da prihvate da je to jedina moguća stvarnost, dogodilo se nešto što je vlast smatrala gotovo nezamislivim.

Zato pitanje za Podgoricu i Sarajevo, pre svih ostalih iz regiona, nije da li njihovi mladi imaju dovoljno razloga za protest. Imaju ih i više nego dovoljno. Pitanje je da li će se pomiriti sa tim da im je jedina realna perspektiva odlazak, ili će pokušati da promene društva koja ih, svojim odnosom prema njima, sve otvorenije guraju preko granice.

Jer država koja ostane bez mladih ne gubi samo stanovništvo. Gubi budućnost. A vlast koja računa na to da će nezadovoljni zauvek odlaziti umesto da se bune možda će još neko vreme uživati u miru. Ali to nije stabilnost. To je samo tišina koja se skupo plaća.