Dva klovna
Dva političara, jedan u Srbiji, drugi u Crnoj Gori, kao da se utrkuju u idejama i predlozima koji, najčešće, ne spadaju u "opis posla" njihovih funkcija. Veći deo toga toga bi ostao na napadu smeha kod običnog čoveka uz nevericu da neko takav uopšte može da se bavi politikom, da nije štete koju ovakvi stavovi i činidbe prave
Nekako u isto vreme, dva političara u regionu - iako ih ne povezuju ni države ni "rang" položaja - kao da su počela da se utrkuju u idejama, stavovima i predlozima koji, najblaže rečeno, najčešće izlaze iz okvira uobičajenog za posao koji obavljaju i u direktnoj su suprotnosti s onim šta građani doista očekuju od njih.
Građane Srbije je počeo da o jadu zabavlja Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, a građane Crne Gore Andrija Mandić, predsednik Skupštine. Čini se da se u oba slučaja, sa stanovišta građana, uz njihove funkcije može staviti epitet "nažalost".
Šapić je, tako, krenuo "rafalno" s izgradnjom kružnih tokova gdegod; pa sa idejom o izmeštanju ostataka Josipa Broza iz "Kuće cveća"; onda je podigao tenzije planom za podizanje spomenika kolaboracionisti Dragoljubu Mihailoviću; istovremeno izneo plan o uklanjanju grobova četiri narodna heroja sa Kalemegdana; koliko sutra treba da započne njegova ideja o rušenju Starog savskog mosta, a da drugi most nije napravljen; na potpuni saobraćajni haos u gradu "odgovorio" je farbanjem vozila gradskog prevoza u "nemanjićko plavo"; pa vređa i novinarstvu uči novinare; onda se pokazalo da kroz jedan novi kružni tok autobus uopšte ne može da prođe; pa je ispalo da na drugi ipak moraju da se vrate semafori, koji su uklonjeni kada je ta raskrsnica pretvorena u kružni tok, ali ti semafori neće imati zeleno...
Mandić je, opet, hvatajući se za rezultate popisa, koji - baš to je dokaz - nije dao onu sliku koju su želeli Srbija i velikosrpska iredenta u Crnoj Gori, počeo sa pričom o izmeni Ustava kako bi srpski jezik postao "službeni"; onda je reciklirao staru ideju o procentualnom učešću Srba u organima uprave, vojsci i policiji; pa opet nekoliko uzastopnih puta zaboravio tekovine NOR; pa opet po srpskim medijima pominjao ugroženi srpski narod; pa malo pretio koalicionim partnerima; pa menjao logo Skupštine; do najnovijeg "bisera" - kad je uklonio iz hola Skupštine crnogorsku zastavu i postavio Lubardinu sliku na njeno mesto, a kao reakciju na to po ko zna koji put ponižavao nacionalne Crnogorce.
U oba slučaja smo, skoro sasvim sigurno, u nabrajanju nešto zaboravili. Prosečan ljudski um teško može da procesuira toliki broj bisera u tako kratkom periodu. Da, većina ovoga običnom čoveku jednostavno izazove napad smeha i probudi nevericu da neko takav uopšte može da se bavi politikom, i to bi bilo sve - da nije štete koju ovakvi stavovi i činidbe prave.
Ipak, šteta koju Aleksandar Šapić pravi Beogradu je - kolikogod to strašno zvučalo - tek usputna, u osnosu na ukupnu štetu koju prestonici Srbije, kao i celoj Srbiji najzad, pravi režim Srpske napredne stranke. Beograd je, vele upućeni, postao svetski centar za pranje sumnjivog novca kroz stanogradnju. Zida se i gde može i gde ne može, najčešće gde ne može i apsolutno neplanski - jer Beograd nema ni kapacitet, ni strukturu, ni infrastrukturu da to iznese. Ti preskupi kvadrati sumnjivog kvaliteta donose ozbiljnu zaradu investitorima, lep procenat državi, ali i potpuni krah javnih službi. U tom ogromnom novcu zbog koga se Beograd pretvara u Dubai sa Ali Ekspresa, Šapić biva tek sitni šibicar, a novac straćen u - recimo - besmisleno farbanje gradskih autobusa - jer dosadašnja crvena (inače tradicionalna boja od pokretanja JGS u Beogradu 1892.) je za Šapića "socijalistička" - predstavlja tek "kusur" u odnosu na sve druge "projekte" aktuelne vlasti.
Šteta koju Andrija Mandić pravi u Crnoj Gori je, međutim, kudikamo ozbiljnija. I, iako je za verovati da to što radi - ne radi za klikere, u slučaju njegovog delanja materijalni aspekt je manje bitan. Upornim insistiranjem da jedan narod u Crnoj Gori treba da bude ravnopravniji od drugih naroda, uz fantamazgorije o "ugroženosti", on polarizuje crnogorske Srbe prema svim ostalim građanima, kojih je čak i u najnekritičnijem čitanju popisa - bar dvostruko više nego Srba. Upornim narušavanjem građanskog karaktera države on stvara i gaji antagonizam Srba prema svima ostalima, i revolt svih ostalih prema Srbima, a takav scenario pamtimo iz sukoba u bivšoj SFRJ i znamo kako se završio. Upornim provociranjem i ponižavanjem nacionalnih Crnogoraca on postiže samo generalizaciju njihovog revolta i zauzimanje tvrdih, dijametralno suprotnih pozicija, što nikada u svetskoj istoriji nije rezultiralo dobrim. Otuda je logično pitanje - koji su doista Mandićevi motivi da radi to što radi? Onda, i da li je moguće da crnogorski Srbi, koji su životno i suštinski u potpuno istoj situaciji kao Crnogorci, crnogorski Hrvati, Bošnjaci ili Albanci, ne vide u kom pravcu to vodi?
Tako da - imamo dva klovna, istih crvenih noseva, istih brada (jedan ima stvarnu, drugi duhovnu), istih lepih reči za četnike, istog prekomernog i neprimerenog insistiranja na srbovanju i srpstvu... ali s kudikamo različitim posledicama tog kerefekisanja. Posledica Šapićevog cirkuziranja je vizuelno i sadržajno uništenje jednog grada, u kome će život ipak biti moguć, samo teži. Posledice onoga šta radi Mandić mogu da učine nemogućim život u celoj Crnoj Gori, što je mnogo više od velikosrpskog plana da Crnu Goru učine nefunkcionalnom državom o kojoj će morati da brine "stariji brat".