Šta se to dešava u Budvi?
Piše: Nikola K. Čelebić, pjesnik i kolumnista
Ne znam da li da pitam kao građanin, kao pjesnik, ili samo kao neko ko voli Budvu više nego što neki njeni čelnici vole svoje ogledalo. Ali eto, pitam:
Šta se to dešava u Budvi?
Jesmo li mi to prespavali kakvu promjenu režima, pa je sve odjednom postalo crveno? Ili su naši gradski oci — da ne kažem politički šetači — postali daltonisti, pa više ne razlikuju boje? Moguće je i da su samo umorni, iscrpljeni od silnih kombinatorika, pa im je i obraz promijenio boju – kako to često biva kad se sramota nataloži.
Jer teško je ne primijetiti da je Budva, onako tiho i bez najave, zacrvenjela — i to ne od stida, kako bi valjalo. Nego od zastava. Crvenih. Istih onih zbog kojih sam, evo, pet godina proganjan. Zbog kojih su me etiketirali, zatvarali vrata, gazili ime i dostojanstvo.
A danas — te iste zastave vijore slobodno, pod istim suncem ispod kojeg sam ja bio trn u oku.
Jesu li sad te zastave prihvatljive jer više nisu znak ideje, već dekor političke koristi?
Jesmo li došli do tačke gdje se boja obraza mijenja u zavisnosti od rezultata anketa?
Ili je možda to ono majsko sunce — jako, pa opeče i one koji su do juče palili tu istu boju.
A možda je to nešto treće...
Možda je to ona stara, hronična bolest — zaborav časti i istorije, zarad interesa i fotelja.
Ja, kao pjesnik i kao građanin, mogu samo da konstatujem:
Sram vas bilo, gospodo.
Ne zbog boje. Već zbog nedostatka kičme.
Ne zbog zastava. Već zbog toga što ste ih se sjetili tek kad vam je zatrebalo.
I dok vam se obrazi crvene — ne od patriotizma, nego od prethodnih laži — neka vas bar istorija upamti onakve kakvi jeste:
Ne po boji koju ste ponijeli, nego po načinu na koji ste je promijenili.
Budva, 21. maj — Dan nezavisnosti
(Za mene. A za vas – dan zavisnosti)