Srbija Envera Hodže

Sećamo li se Envera Hodže? Albanskog diktatora, koji je državu ugurao u apsolutnu izolaciju, a albanski narod u apsolutnu bedu? 

Permanentno je mrzeo dekadentni, kapitalistički Zapad. Ni socijalizam i Istok se, međutim, nisu dugo držali kao makar ideološki prijatelji, jer je na kraju, po njemu, svako „skrenuo“ s puta Marksa i Lenjina, osim - Envera i Albanije. 

Najpre je „zaratio“ sa najbližim komšijama: Tito i Jugoslavija su se prvi upisali na listu neprijatelja, koji samo čekaju pogodnu priliku da zauzmu Albaniju. U pozadini je bila Brozova ideja da se napravi Balkanska federacija, od Jugoslavije, Bugarske, Albanije i Grčke. To se nije svidelo Moskvi, ali ni Tirani, iako nije maklo dalje od ideje. Uprkos činjenici da je i sama ratom i obnovom iscrpljena Jugoslavija dotad obilato pomagala svog socijalističkog sadruga, najviše hranom i oružjem, Enver Hodža se priključio rezoluciji Informbiroa. 

To su jedva dočekali Staljin i SSSR, koji su u ovom „bratskom razlazu“ videli priliku za dodatni vojni i politički pritisak na Tita i Jugoslaviju. Od Albanije su napravili svoj „nosač aviona“. Pomoć SSSR Albaniji obuhvatala je oružje, lekove i hranu, ali je već od izmirenja Staljinovog naslednika Nikite Hruščova sa Titom, ljubav Envera Hodže prema SSSR počela da bledi.

Na dalekom Istoku, međutim, još je sijala jaka zvezda marksizma-lenjinizma. Kina. Interes Pekinga u Evropi je bio drugačiji od interesa SSSR, no ipak je prilika da ima svoj „nosač aviona“ na evropskom tlu bila primamljiva. U Albaniju je počelo da stiže kinesko oružje. Završena je i velika vazduhoplovna baza prema Jugoslaviji. Ali, smrt Mao Cedunga okončala je i tu ljubav. Novih više nije bilo. Tri decenije posle kraja Drugog svetskog rata, Albanija je postala apsolutno izolovana država, sa zvaničnom mantrom da je neprijatelj svuda, i da svako jedva čeka da zauzme deo ili celu teritoriju države. Narod je mogao da bude gladan i bedan, ali je bilo novca za vojne baze i na desetine hiljada bunkera.

Deceniju ipo posle smrti Envera Hodže, prvi put sam posetio Albaniju. Kombi, koji je jednu novinarsku delegaciju vozio od Božaja, preko Skadra do Tirane, s mukom se probijao zakrčenim drumom, uprkos policijskoj pratnji. Na pomalo naivno pitanje vodiču – zašto kroz niziju nije napravljen prav i širok put, umesto uzanog, krivudavog i kroz naselja, dobio sam iskren odgovor: „Enver Hodža nije hteo da napravi aerodrome za agresora“. Na tom, i još nekoliko sličnih primera, video sam sve razmere paranoje jednog lidera i nesreće jednog naroda.

E, sad, zbog čega uopšte ovo istorijsko podsećanje starijih i školska lekcija mlađim čitaocima? Zbog sličnosti sa ponašanjem današnje Srbije.

Današnje srbijansko političko rukovodstvo je idejni, a delom i biološki, nastavak garniture koja je najzaslužnija za krvavi raspad SFRJ. Ono, doduše, deklarativno vodi državu ka EU, ali se Zapada gadi podjednako kao i režim Balkanskog kasapina. I čini mi se da kroz taj filter treba posmatrati sve postupke srbijanske vladajuće garniture.

Formalno, Srbija ima status kandidata, otvoreno više od polovine poglavlja, i svake godine priliv stotina miliona eura iz IPA fondova. Faktički, međutim, već više od deset godina stoji u mestu. Ne mrda, ni prema Briselu, ni prema NATO-u, ni prema reformama. Zašto? Zato što srpskim vlastima ovakav status savršeno odgovara. U EU važe pravila: nezavisni sudovi, stvarna borba protiv korupcije, slobodni mediji, transparentnost javnih nabavki... A u Srbiji? Pravila se zaobilaze, kontrole nema, javnost je ignorisana, a glas protesta sve češće autokratski suzbijen. 

Sličnosti sa primerom s početka teksta treba tražiti i u činjenici da ovovremena Srbija ima veoma loše odnose sa većinom suseda, a da političko rukovodstvo i septičke jame koje ovde nazivaju „medijima“ svakodnevno javljaju o nekakvim „vojnim opasnostima“ koje prete iz zemalja regiona. Beograd se zato naoružava (37. država u svetu po uvozu naoružanja!). Da bi se branio, dabome. Razlika je samo u tome što nije počela izgradnja bunkera: možda se niko još nije dosetio, a možda su već izračunali da ugradnja u toj izgradnji nije najisplativija.

Od raspada Jugoslavije, „rusko“ i Rusija su u Srbiji dominantna politička, moralna, vojna, kulturna i svaka druga mera. Delom iskreno, delom nametnuto. Moskva je to znala da iskoristi, tako da zabašuri svaku istorijsku štetu koju su Srbija i srpski narod pretrpeli zbog često patološke vezanosti za Rusiju, a da istovremeno dobije najviše koristi plaćajući najbezvrednijom valutom ikad: izjavama ljubavi.

Za maketu PVO sistema S-300 u doba NATO bombardovanja i desetak debelo plaćenih, isluženih ali remontovanih, aviona u prethodnoj deceniji, Rusija je dobila pouzdanog vojnog saveznika; za bajke o „vetu u Savetu bezbednosti“ oko Kosova, a s druge strane čitavu lepezu parareligijskih kvazipravoslavnih halucinacija i finansiranje ukrašavanja „najvećeg pravoslavnog hrama“ na Balkanu (nije više!), i vernog političkog poslušnika.

I ko zna koliko bi to trajalo i u kom pravcu se razvijalo, da Rusija nije izvršila agresiju na Ukrajinu. Srbija jedina u Evropi nije sankcionisala Rusiju, ali se između Srbije i Rusije (neki bi rekli: srećom) nalaze države koje jesu. Zbog četvorogodišnje trodnevne „specijalne vojne operacije“, Rusija je sve slabija i sve manje sposobna za sprovođenje dosadašnjeg uticaja. Sve i da ih Moskva ima viška, složeni ruski oružni sistemi više ne mogu da dođu, i bez obzira što Kremlj i dalje Srbiju politički i ekonomski drži kao svoj „nosač aviona“ u Evropi, otvorio se prostor za novog igrača.

Doduše, Kinezi, ako ćemo da budemo realni, nisu uopšte nov igrač u Srbiji. Već dugo oni su prisutni u sferi „kulturne diplomatije“, privrednoj saradnji razvijenoj toliko da u Istočnoj Srbiji državni organi Srbije nemaju šta da traže, te u infrastrukturnim projektima koje karakterišu visoka cena, fleksibilni rokovi, sumnjiv kvalitet i nikakva kontrola (videti pod: nadstrešnica novosadske železničke stanice). Odnedavno su novi samo u sferi naoružanja, gde su neočekivano brzo postali proizvođač skoro dvotrećinskog procenta svega uvezenog u Srbiju (SIPRI, mart 2026: 61 odsto oružja stiglo iz Kine u periodu 2021–2025) iz inostranstva. Bezmalo kao u najboljim danima albansko-kineske ljubavi.

To su, dakle, sličnosti. A gde su razlike?

Srbija nije samoizolovana, iako su sve češći glasovi nekih domaćih „mislilaca“ koji baš to priželjkuju, a sa nekih zapadnih strana stižu stidljive ideje o nužnoj izolaciji. Beograd, u stvari, primenjuje svojevrstan hedžing. S jedne strane, tu su kinesko oružje, krediti i privredna i infrastrukturna saradnja; sa druge - ruski gas i kakva-takva politička podrška; sa treće, tu su evropske predpristupne pare i najveći deo trgovine sa EU - računajući nemačke privredne projekte i francuske „Rafale“, „mistrale“, „Erbas helikoptere“…

Kada bi postojala politička epika, u ovom bi je slučaju činila bajka o „večnom prijateljstvu“, „slovenskom bratstvu“ i „evropskoj budućnosti“. Nije „ili-ili“. Ni „svi su protiv nas, zatvorimo se“. Već „i-i-i“ - kupujemo gde je najbrže, najjeftinije i bez uslova. Malo onde, malo tamo. U trenutku je izgledalo da su se sve stolice izmakle, i da je politička zadnjica Aleksandra Vučića tresnula o ledinu, ali... Koliko sve to zajedno Srbiju košta, a koliko će tek koštati, sasvim je drugi par rukava.

Da čačnem još malo paralelu sa Enverom Hodžom: da zamislimo scenario u kome ovo stanje potraje još desetak godina. A to znači - evrointegracije potpuno zamrznute, Rusija iscrpljena ratom i sankcijama, realno nesposobna ni za šta sem za spletke, a EU izgubila strpljenje i spremnost da daje pare bez rezultata. Šta ostaje? Kina.

Odnosno, ona ista dugoročna strategija koju sam opisao na početku. Primamljiva ideja o „nosaču aviona“ na evropskom tlu, ali korisnija i značajnija sfera političkog i privrednog uticaja i mogućnost zaobilaženja eventualnih evropskih barijera.

I umesto društva po evropskim standardima, Srbija ima „stratešku neutralnost“ s kineskim oružjem čiji domet sigurno doseže Budimpeštu, Zagreb, Sarajevo, Podgoricu, Tiranu, Temišvar, Sofiju, Skoplje, Solun... Možda i Beč, Bratislavu, Ljubljanu, Bukurešt?

To nije Hodžina totalna izolacija - nema 150.000 bunkera, zabrane putovanja i ulaska stranaca, ili gašenja Wi-Fi-ja. Ali to jeste spora, pragmatična, neko vreme i finansijski isplativa verzija Vučićevog, radikalskog, distanciranja od Zapada. Hodža je na kraju završio sa ekonomskim kolapsom i bedom. Srbija još nije tamo. Još ima turistički rast, strane investicije, mobilne telefone i internet. 

Ali ako se ovaj trend nastavi još deceniju, probudićemo se zaista u Srbiji Envera Hodže: tako blizu EU, a tako daleko. Bez bunkera, ali sa slabim institucijama, skoro neograničenom vlašću „voljenog druga“ i partije, medijima i internetom pod kontrolom, ogromnim dugom prema kineskim kreditorima, omađijani moćima kineskog oružja i standardno naoružani kalimerovskim narativom „svi su protiv nas, ali... ako treba, ješćemo korenje“.