Razgovori uz ognjiše
Evo, recimo za vrijeme prošlog menadžmenta ja sam, pred polazak na posao, pakovala TA peć u tašnu, runo od ovna oko vrata i tako opremljena išla na posao u RTCG. Takva bila vremena. Više od 50 odsto zaposlenih, u to doba, zbog promrzlina zarađenih na poslu, završavalo je u bolnici. Nego javnost to ne zna, morali smo da ćutimo. Tako je bogami bilo, ali nijesmo smjeli da pričamo. Katanac na usta bio stavio hladni nenarodni režim
Poštovani profesore, doktore, docentu Veseline Drljeviću, predsjedniče Savjeta,
Priznajem, umorna sam i ja od Vas i Vi od mene, ali svaki Vaš nastup je nepresušni izvor inspiracije i kako (a i zašto) da odolim. Elem, osvrnuću se na Vaše jutros zapaženo gostovanje u emisiji Link na Javnom servisu. Doduše, Vaš način pripovijedanja ukrašen elementima guslarskog pojanja nameće mi odmah ideju da bi se emisija mogla preimenovati u „Razgovori uz ognjište“, ali to je već druga tema.
Da odmah istaknem ključnu poruku iz Vašeg gostovanja - Radnici RTCG mogu da budu spokojni, a onog trenutka kad ste ugazili u ovu kuću, sunce nas je ogrijalo! To je otprilike suština Vašeg današnjeg izlaganja.
Sad idemo u detalje.
Rekli ste: „Da krenemo s krova!“. I ja sam za to. S krova nego kako. Ali ne, Vi ste usmjerili misao u drugom pravcu, pa smo čuli sljedeće:
„Na krovu su elektrane. Smanjili smo potrošnju električne energije. Drugo, mi nijesmo samo krečili. Mi smo i popravljali, mi smo stvarali uslove da vi možete da funkcionišete dostojno čovjeku i novinaru u Javnom servisu, medijskoj kući koja je ogledalo jedne države. Uslovi su, enormno, iz dana u dan, mnogo bolji. I biće još bolji i nećemo mi stati na tome”.
Ja sad ne znam, je li normalno da na krovu bilo koje institucije bude elektrana? Da nam temelj energetske efikasnosti bude na krovu? Ali, svejedno. Znam šta Vas je ponijelo da pričate o elektranama. Potresna svjedočanstva nekih zaposlenih da su tokom zemana prethodnih garnitura bili biveni i mučeni i hladnoćom iznurivani!
Evo, recimo za vrijeme prošlog menadžmenta ja sam, pred polazak na posao, pakovala TA peć u tašnu, runo od ovna oko vrata i tako opremljena išla na posao u RTCG. Takva bila vremena. Više od 50 odsto zaposlenih, u to doba, zbog promrzlina zarađenih na poslu, završavalo je u bolnici. Nego javnost to ne zna, morali smo da ćutimo. Tako je bogami bilo, ali nijesmo smjeli da pričamo. Katanac na usta bio stavio hladni nenarodni režim.
Evo još i ova Vaša tvrdnja: „Javni servis, onako kako smo ga zatekli, nakon tri godine - svetlosna godina“.
Sve tačno. Svjetlosna godina je ništa, kakva je to razlika sad i nekad. Pa se neko pita što smo, dok Vi i Bobi nijeste došli, bili nikakvi. Pa nijesmo znali kako treba. Nama nijedna predthodna uređivačka garnitura nije umjela da objasni šta je novinarstvo!
A, Bobi je to juče na nekoj konferenciji objasnio u stilu PAF-PAF.
„Novinarstvo je balans i uspostavljanje konsenzusa“. Kratko i jasno. Eto, sad kad znam, lako bih ja. Samo da me pustite u studio. Ne bih, recimo, puštala Milojka i Jakova da izađu dok se ne iznivelišu i uspostave bratsko pomirenje, zvano konsenzus. Pa emisija nek traje kolko traje.
Poštovani Docentu,
Lako je kad neko zna, a neće. Muka je kad neko ništa ne zna, a sve oće.
Srećan nam Jubilej!
Neka Vam Bog podari mudrost i strpljenje, blagodarim.
Tanja Šuković, novinarka RTCG