Univerzalni ministar Selaković, paradigma srpske propasti

Čudo neviđeno! Ministar u Vladi Srbije, verni Vučićev saradnik, bivši radikal – našao se na meti Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK). Vest spada u rubriku “Verovali ili ne”, budući da je nešto slično koliko juče bilo nezamislivo. Neki tužioci su se izgleda ohrabrili i rešili da konačno rade svoj posao, za promenu. Tako je TOK protiv ministra kulture Nikole Selakovića podiglo optužni predlog, na teret mu stavljaju zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave. Za navedena nedela propisana je zatvorska kazna od šest meseci do pet godina.

Optužni predlog je podignut, kako veli Tužilaštvo, zbog „nezakonitosti prilikom skidanja svojstva kulturnog dobra nad zgradama Generalštaba“. Dotične zgrade trebalo je da budu srušene, pa da na tom mestu Džared Kušner, zet američkog predsednika Donalda Trampa, sagradi luksuzni hotel, ali je čitava stvar propala. Kušner je odustao od gradnje, malo usled pritiska javnosti, a malo više zbog toga što je čitava rabota protivzakonita i zbog toga što se ministar našao pred sudom.

Na kraju bi lako moglo da se desi da Selaković završi na robiji takoreći uzaludno, samo zato što je bio poslušni vojnik partije i što je bespogovorno izvršavao naređenja velikog vođe. Što bi bio sasvim pravedan razvoj događaja, svakome prema zasluzi.

Renesansna ličnost

No, taj dan je još daleko. Da bi predstavnici vlasti završili tamo gde im je mesto, na dugogodišnjim robijama, potrebno je da prvo režim padne. Jeste se promenilo raspoloženje u građanstvu, jeste većina protiv Aleksandra Vučića i njegove razbojničke kamarile, ali suparnička strana deluje pomalo nesnađeno i ne preterano voljno za preuzimanje vlasti, pa tako nema nikog ko bi pokupio moć i vlast koji se već predugo valjaju ulicama.

No dobro, naprednjačko strmoglavljivanje je ireverzibilan proces, kad-tad će im odzvoniti, ne može ni vrhovni vođa da vlada samo uz pomoć sile, protiv volje većinskog stanovništva. I to uglavnom iz banalnih geografskih razloga – jer se Srbija ne graniči sa Rusijom. Da je drugačije, da se nalazimo malo bliže Kremlju, ne bi bio problem vladati milionima neprijateljski nastrojenih građana, uz malu pomoć baćuške Putina, kao što to čini Lukašenko u Belorusiji.

Slučaj Nikole Selakovića je paradigmatičan za srpsko društvo pod vladavinom naprednjaka. Ne sudski slučaj, to je težak i redak izuzetak, već činjenica da je dotični gospodin – univerzalni ministar. Pre nego što je milošću Vučićevom postao zadužen za resor kulture u koju se razume kao magarac u kantar, Selaković je obnašao i druge visoke državne funkcije. Bio je ministar pravde (2012-2016), spoljnih poslova (2020-2022), a potom i ministar rada i zapošljavanja (2022-2024). Rečju – renesansna ličnost, homo univerzale, apartna persona koja se razume u sve i svašta i još ponešto.

Zabranjena latinica

Selakovićeva vrtoglava politička karijera je slika i prilika propasti Srbije. Čovek je pravnik, možda se pomalo razume u tu oblast, mada sama činjenica da je od rane mladosti bio pripadnik Srpske radikalne stranke, partije bezakonja i mržnej prema svakom poretku, govori suprotno. Dovoljno je pomenuti da je Selaković, kao asistent na Pravnom fakultetu, zapamćen po incidentu u kojem je zgrabio flašicu vode koja je stajala na klupi ispred jedne studentkinje i bacio je u smeće (flašicu, ne studentkinju). Šta je nesrećna plastična bočica skrivila pravnom stručnjaku? Njen krimen je bio u tome što je proizvedena u Hrvatskoj. Težak slučaj šovinizma sa primesama još nekih kukastih ideologija, takoreći neizlečiv.

Istakao se ministar u svim sferama kojima se bavio. Kao ministar kulture, Selaković je zabranio otkup knjiga štampanih latinicom, čime je naneo nemerljivu štetu bibliotekama, čitaocima i srpskoj kulturi. Zahvaljujući ministru koji mrzi knjige, koji misli da je pismo bitnije od sadržaja, u srpskim bibliotekama nisu mogla da se nađu, recimo, sledeća izdanja: “Bilo jednom u Jugoslaviji” Ivana Ivanjija, izabrane pesme Tadeuša Ruževiča “Uvek fragment”, “Sveti Toma Akvinski” Gilberta Čestertona, “Tri buržujska romančića” Hosea Donosa, studija “Moderno ustavotvorstvo” Nenada Dimitrijevića, zbirka eseja “Demokratski vidici” Volta Vitmena, knjiga novinskih priča “Narator je konačno progovorio” Srđana Valjarevića, studija o etnonacionalizmu i religiji “Prodor u srce sakraliziranog zločina” Branka Sekulića, novela “Fićfirići” Marija Vargasa Ljose, roman “Prisutnost” Ježija Kosinskog, roman “Poljak” Dž. M. Kucija, zbirka eseja Milana Kundere “Oteti zapad”, knjiga razgovora sa Milicom Nikolić “Ja sam ta koja nisam” Nenada Miloševića, “Kritika moći suđenja” Imanuela Kanta, “Fenomenologija duha” Georga Fridriha Hegela, “Crne rupe” Brajana Koksa i Džefa Foršoa, “Čekanje zaborav” Morisa Blanšoa, “Istorija modernog prosvetiteljstva” Volfganga Šmalea i “Globalna istorija neznanja” Pitera Berka.

U potrazi za slovima

Potom je ministar propisao da sve javne, državne i lokalne ustanove moraju nabavljati isključivo “dvoazbučne tastature”. Svoj iskonski analfabetski problem sa latiničnim tastaturama Selaković je javno obznanjivao, gostujući po televizijskim studijima.

Jednom prilikom univerzalni ministar je izvoleo izjaviti sledeću budalaštinu vasionskih razmera: “Kada pogledate tastature koje se koriste u Srbiji, one nisu čak ni latiničke. One nisu na našoj latinici. Vi čak ne znate ni gde da kucate karaktere. Naravno, onaj ko dugo koristi računar, on to zna. Gde je slovo ć, gde je slovo nj, gde je slovo lj, gde je slovo dž, vi to na tastaturama nemate”.

Očajni ministar, nesposoban da pronađe slova na tastaturi, očigledno nije upoznat sa činjenicom da su slova lj, nj i dž - kombinacije dvaju slovnih znakova koje označavaju jedan glas. I takva persona je ministar kulture. Valjda je to normalno u zemlji u kojoj su onomad kulturni poslenici crtali mape Velike Srbije, pripremali ratove i propovedali mržnju prema susednim narodima. Božja kazna, što bi rekli vernici.

Obožavalac ratnih zločinaca

Selaković je uništavao šta god je mogao, u skladu sa svojim mogućnostima. Tako je učestvovao u hajci protiv festivala “Mirdita, dobar dan”, optužujući albanske umetnike i intelektualce da ubijaju i progone srpski narod na Kosovu. Dok je bio ministar pravde, zajedno sa tadašnjim ministrom odbrane Bratislavom Gašićem, Selaković je organizovao prebacivanje Vladimira Lazarevića avionom iz Haga i svečani doček ratnog zločinca koji je pušten nakon odsluženja dve trećine kazne, sasvim nezasluženo. Tom svečarskom prilikom Selaković je snishodljivo, pun strahopoštovanja prema zlikovcu, pridržavao kaput Lazareviću.

Dok je bio ministar za rad i boračka pitanja, Selaković je u društvu istog Vladimira Lazarevića i tadašnjeg premijera Miloša Vučevića dodeljivao boračke spomenice. Tokom svog mandata nije uopšte vodio računa o radnicima, niti se njima bavio, jer njega ne zanimaju radnici, već samo ratnici. Zato se odao podsećanju na slavnu ratničku prošlost, odavanju počasti palim borcima i polaganju cvetnih venaca na razne spomenike. A za radnike – koga briga, oni su dobri samo za topovsko meso.

Dok je obnašao dužnost ministra spoljnih poslova, Selaković je obišao srpske ratne zločince u Hagu, i taj događaj mu je ostao u lepom sećanju, kao “dan za pamćenje”, a haškim zatvorenicima je poručio: “Jačajte Srbiju”. Selaković je obožavalac svakog srpskog ratnog zločinca, nema tog masovnog ubice i koljača kojem se ne klanja, samo ako je dotični kriminalac ubijao u ime srpske nacije. Dakle, čovek je dosledni izdanal neljudske, čovekomrzačke, šovinističke radikalske ideologije koja se prometnula u naprednjaštvo.

Ljubitelj srpske klasike

Otuda ne iznenađuje što je Crna Gora za Selakovića – “klasična srpska država”. Šta bi drugo bila? Sve države u okolini su srpske dok se ne dokaže suprotno. To što se Crna Gora, BiH, pola Hrvatske, Kosovo i Makedonija trenutno ne nalaze u sastavu Srbije, to je samo sticaj nepovoljnih okolnosti, posledica nesrećno izgubljenih ratova i belosvetske zavere protiv Srba. Čim malo stanemo na noge, čim Selaković i njemu slični skupe snagu za nove ratne napore, čim Putin promeni svetski poredak – ta nepravda prema vaskolikom srpstvu biće ispravljena tradicionalnim diplomatsko-kulturnim sredstvima: topovima, haubicama, snajperima, puškama, mitraljezima, tenkovima, noževima, kamama, lakom i teškom artiljerijom.

Dok je bio ministar diplomatije, Selaković je bulaznio o ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori, kao i svi drugi velikosrpski hegemonisti. Na funkciji ministra kulture, Selaković Dada Đurića proglašava srpskim slikarom, što je savim logično, budući da je Crna Gora “klasična srpska država”, pa je u njoj manje-više sve srpsko, pogotovo ono što je klasično.

Iz svega navedenog jasno je da zemlja u kojoj persone poput Selakovića i njemu sličnih bezličnih nacionalista, zakletih zatočnika banalnosti i ništavila, vladaju i drže ključne ministarske resore – nema čemu dobrom da se nada. Tek posle promene režima će postati jasno koliko smo duboko pali, koliko smo devastirani, koliko je naše društvo samouništeno, razvaljeno i pretvoreno u pustu, spaljenu zemlju. Za taj destruktivni poduhvat nadrealnih razmera odgovorni su razni vučići, selakovići, vučevići, vučićevići, brnabići i ostali jovanovi, ali su itekako odgovorni i milioni koji su ih doveli na vlast, u poziciju da razaraju sve što im padne šaka. Jedina nada je da će nova vlast imati dovoljno snage i pameti da sve počinioce nebrojenih krivičnih dela pošalje iza rešetaka. Dug je život, a vreme u kazamatu sporo prolazi. Ko zna, možda će tokom dugogodišnjeg boravka u ćeliji Selaković pronaći ona tajanstvena slova nj, lj i dž, kad već nije uspeo da im uđe u trag na slobodi.