Smrt i veselje

Kao deca, sve raspuste provodili smo kod babe u porodičnoj kući u Titogradu. Kuća velika - svako od troje babinih potomaka imao je svoj stan - a okućnica još veća. Pravi mali raj za igranje. I neko srećno vreme.  A ljudi su i tada umirali. Ta naša zajednička kuća dugo je bila pošteđena toga: taman dotle, dok mi najmlađi nismo postali dovoljno zreli da shvatimo smrt i razumemo bol koju ona izaziva.

Ali, i pre toga, morali smo da naučimo da tu bol u našoj okolini - poštujemo. Kada bi se desilo da je u nekoj komšijskoj kući korota, baba nam danima nije dala ni da se ljudski igramo, ni da se dozivamo, ni da glasno gledamo TV ili slušamo radio. 

U stvari, sve od toga je moglo, ali tiho i pažljivo. Da se niko ne uznemiri. Nema trčanja oko kuće. Nema dečije uobičajene vriske i cike. Tek muzike? Daleko bilo. Najbolje bi rešenje bilo sedenje u kući, u nekoj sobi gde ne smetamo nikome, zabavljeni kakvom tihom igrom, iza zatvorenih vrata i prozora. Svaki Titograđanin (Podgoričanima je lakše, sad rade klime) zna kako to izgleda po onom žaropeku sedeti "zapečaćen" unutra. Svaki roditelj zna koliko je deci teško da budu onakva, kako se tad očekivalo od nas.

A deca k’o deca. Ili - đeca, ka’ đeca. Posebno mi, beogradska, kojima su dvorišta i okućnica mali raj, pa još kad se vidimo sa sestrama i braćom od strica i tetke... podivljamo. Kada je u komšiluku sve u redu, niko i ne obraća pažnju na nas. Ali, kada je korota... tu su onda babina stroga reč upozorenja, pa ako ne uspe - poduža poduka s obaveznim pozivanjem na pokojnog đeda i sramotu koju bi osetio, pa još jedna poduka ako zatreba... A tu su i priručna sredstva argumentacije: papuča, prut ili varjača - šta se već nađe pod rukom "pukovniku", kako smo zvali tu ženu u koju se naša baba pretvarala, kada je u komšiluku korota, ili kakav drugi slučaj čije bi nepoštovanje ona prepoznala među svojim naslednicima.

Bilo je to vreme kada se u ogromnoj većini crnogorskih domova, sa mesta na koje se kasnije uselila slavska ikona, zavodljivo smeškao najveći sin naših naroda i narodnosti. Nije, dakle, to imalo veze sa religijom, bar ne onom dogmatizovanom - mada, tek da dodamo, ona uzvišuje smrt. Bilo je to prirodno poštovanje smrti, onaj osećaj svojevrsne uzvišenosti kraja ljudskog života, građen stolećima među Crnogorcima.

Baba je odavno na Čepurkama. Siguran sam, da je mogla da bira, ne bi izabrala sudbinu da (mnogo) pre svog odlaska sahrani dva muža - prvi je poginuo u ratu, dva đevera - obojica su poginuli u ratu, dva brata, dva sina i dva unuka. Ali, nije ovo priča o mojoj babi, iako mi je i dan danas žao zbog broja i snage životnih udaraca koji su tu ženu pretvorili u grubo biće, bar naoko nesposobno da pokaže pravu ljubav prema deci i unucima. Ovo je priča o svima nama i onome u šta smo se mi pretvorili.

Predugačak bi ovaj tekst bio, kada bih se prisetio svake čudovišne nemarnosti i neosećajnosti prema smrti, makar u ovom stoleću. Najzad, moje formiranje kao čoveka zaokruživalo se upravo u vreme kada se rasformirala ona država u kojoj sam rođen, pod komandom onih koji su sopstvene živote i uspehe vezali za što više tuđih smrti i tragedija. Zato, uz pijetet mnogim nedužnima i čestito neoplakanima, ostanimo samo na najnovijim događajima koji bi, svaki za sebe, trebalo da iskidaju svakog od nas... da se nismo pretvorili u nešto u šta nismo smeli.

Prvog novembra, pod nadstrešnicom železničke stanice u Novom Sadu, stradalo je 15 ljudi. Preživelo je dvoje, ali sa teškim invaliditetom. Tri nedelje kasnije, izvesni Mirko Pajčin, pevač skromnih vokalnih, ali enormnih huškačkih sposobnosti, ispunio je publikom novosadski "Spens" do poslednjeg mesta. Pred kraj tog meseca, u dva termina, isto je učinila Svetlana Ražnatović, osoba bogatijeg glasa i krivičnog dosijea. U oba primera, čini mi se, vidi se ono poređenje starosti kokoške i jajeta: da nije bilo koncerata, ne bi se ni okupljali toliki ljudi na veselju u gradu stravične smrti; da nije bilo toliko nebrige i samoživosti među publikom, ni ti pevači ne bi imali pred kime da pevaju. Da sad ostavim po strani "moral" i masovnost onih koji su smatrali da život u Srbiji ne treba da stane, "samo zato" što je poginulo 15, a osakaćeno još dvoje ljudi, dominantno mladih.

Prvog januara, na Cetinju je ludak ubio 12 ljudi, ranio još četvoro. Kad kažem "ludak", ne pomišljam na krivično-pravno objašnjenje ili aboliciju tog postupka. Ali, ne mogu da smatram normalnom osobu koja bez svoje ili direktne ugroženosti nekog drugog - svesno i planirano uzme nečiji život. Samo pet dana kasnije, bezosećajno i surovo, kao da su tolike porodice zavijene u crno na nekoj drugoj planeti, a ne u državi toliko malenoj da maltene svako poznaje svakog, opštom pucnjavom iz svega što može da primitivno iskaže radost, obeleženo je rođenje Isusa Hrista. Ne mogu da shvatim kakav je to bes, zlo, apsurdni revanšizam, mržnja, štagod da je - a strašno je... zahvatilo narod u maloj i čestitoj zemlji, u kojoj je, prilično sam siguran, svaka baba gušila svaku dečiju igru i smeh, da bi se ispoštovala korota u komšiluku? 

Kada smo, zaista, u tako velikom broju, kao ljudi postali takvi neljudi? Kako smo se, kao narod - pa zvali se Srbi, Crnogorci, Hrvati, Albanci, Marsovci ako želite, jer je to suštinski nebitno - izvrnuli u tako bezosećajne i surove stvorove - a to je već suštinski bitno?

Kako smo u takvoj mnozini savladali veštinu da nas tuđa bol ne dotiče, da nas se tiče samo sopstveno trenutno zadovoljstvo? Kako od dobrih i saosećajnih ljudi mnogi oko nas postadoše monstrumi?

Kako smo došli dotle da se posle tragedija koje su pogodile i Srbiju i Crnu Goru, i pred crkvama orgija i šenluči? Najzad, gde je tu hrišćansko saosećanje tih vernika? U kojoj svetoj knjizi piše da se roždestvo Hristovo slavi kanonadama? Posebno posle pucnjeva u nedužnu decu, svega par dana ranije, ili onog gromkog pucnja tona betona koje su smrvile toliko mladih? 

Kako se, najzad, u hrišćansku veru uklapa likovanje što su stradali ljudi iz nekog grada, kog neko, iz jedino pomračenom umu znanih razloga, "ne voli", ili uverenje da je stradalo "samo" 15 ljudi, da to nije 1.500 ili 150.000, pa da sav život zbog toga stane?

Ne znam, plašim se da nećemo daleko dogurati ni kao ateisti ni kao vernici, jer nam je ono ljudsko ispalo iz džepova negde usput, a niko iza nas se nije potrudio da ga podigne i uzme, pošto očigledno nema neku vrednost.