Novo odijelo Vrhovnog komandanta

Teško je zamisliti da postoji neka propagandna "caka" i scenario, koje u 12 godina na vlasti nije primenio PR-tim Aleksandra Vučića, zarad održavanja ili poboljšanja njegovog rejtinga. Osim jednog. Ovih dana beogradskom čaršijom kruži teorija da je predsednik Srbije spreman da iscenira i atentat na sebe, kako bi uticao na smanjenje obima i energije protesta koji, polako ali sigurno, uprkos nasilju i pretnjama, tajnim hapšenjima i maskiranim "policajcima", osvajaju Srbiju.

To, zaista, do sada nije bilo. Atentat na šefa države, i sasvim slučajno, promašaj. Teško je, naime, i zamisliti da bi Vučić pristao na "kompromis" da mu u isceniranom atentatu "strada" bar ušna resica, kao Donaldu Trampu. Dakle, blizu, ali bez fizičkog oštećenja, ma i lakog - tvrde oni koji veruju u takav rasplet. Ali, i sam atentat, u državi u kojoj je snajperom likvidiran premijer, i u kojoj nikad nije rasvetljena politička pozadina te brutalne egzekucije - kako to mobilišuće zvuči! 

Pomisliće čitalac - "da, ali je bilo već toliko najavljenih atentata i pretnji, ko bi u to poverovao"? Isitna, u srbijanskom medijskom blatu se skoro redovno pojavljuje neka zavera, neki pokušaj atentata na predsednika, neko upozorenje "ne idi tamo"... Ali ni jedan taj "pakleni plan" nije otišao dalje od oružja pronađenog u Jajincima, u blizini porodične kuće Vučića, gde samoprozvani "vrhovni komandant" ponekad odmara od stalnih napora odbrane Srbije od neimenovanih neprijatelja iz celog poznatog svemira. Treba li da podsetimo da posle sveopšteg fotografisanja u Jajincima nikad nismo dobili ni jednog osumnjičenog, nikog uhapšenog, najzad, ni jednu reč objašnjenja šta se dešava sa svime?

Kako spram jednog atentata deluje dečije naivno ona zimska postavka iz Feketića i svojeručno spasavanje deteta iz smetova... Ili, kao kakva kozerija, scena s gradilišta poslednje deonice auto-puta ka Makedoniji, u Grdelici, kada je "predsednik svih Srba" javno obećao da će ukloniti celo brdo, koje se kao najgori neprijatelj uporno obrušava na rezultate rada vrednih neimara - pa kako se to može meriti sa atentatom? I to ne zamalo atentatom, već zamalo uspelim atentatom!

Teško je ne pomenuti da ovo brdo iz Grdelice ne da nije izmešteno, nego da ono što je učinjeno na obezbeđenju da se opet ne oburda na auto-put, sad s vozilima na njemu i ljudima u vozilima, nimalo ne uliva poverenje, pa na toj deonici svi vozači i danas instiktivno dodaju gas. I izrecituju molitvu, čak i ako nisu vernici.

Najzad, koliko u poređenju s jednim atentatom, hvala Bogu neuspelim, ali za dlaku - bizarno deluje kampanja vodećeg provladinog blatoida "Informer" od pre sedam godina, u kojoj je aktivno dokazivano da Vučić poseduje sve vidljive polne karakteristike veoma obdarenog muškarca, nasuprot i u inat nikad emitovanoj šali Ivana Ivanovića o (da izvinete) mikro-penisu. Ili, u odnosu na skriveni PR članak o tada još mladom genseku Šešeljevih radikala, kojim se ovaj perspektivni mladić usrdno preporučuje kao mačo-ljubavnik vrhunskih predispozicija i perfomansi, iako su zlobnici u nekim drugačijim tabloidima tada tvrdili da broj dokumentovanih žena s kojima je ovaj bio ne prelazi broj njegovih dokumentovanih drugova iz vojske.

Dakle, atentat, koji bi po onome o čemu bruji čaršija, trebalo da odradi bar dve stvari u korist predsednika Srbije. Prva je - da mu popravi rejting u onom delu pokolebanog stanovništva kojem nisu lako ili uopšte dostupna drugačija mišljenja i činjenice s kojima se, ekstremno bolno ali najzad, suočio veliki deo Srbije. Druga je - da mu pomogne da, u slučaju nepovoljnog razvitka na ulicama i trgovima i širenja bunta po fakultetima i kulturnim ustanovama, proglasi vanredno stanje, ali da se Vlasi ne dosete da je zbog toga, već - dabome - zbog atentata. Hvala Bogu, neuspelog.

Vanredno stanje bi, naravno, moglo da pomogne u situaciji koja izmiče kontroli. Prošlogodišnje strašne tragedije u "Ribnikaru" i Mladenovcu jesu užasnule, beskrajno rastužile i deprimirale narod, ali ga nisu mobilisale protiv režima. A pad nadstrešnice u Novom Sadu je učinio baš to: kao da se probudio iz hipnoze, veliki broj građana Srbije je spoznao koliko su velike razmere korupcije, neznanja i neodgovornosti u Srbiji. I koliko se učesnici u tom nečasnom projektu obogaćivanja bez obzira na žrtve, međusobno drže, podržavaju i štite. 

Odjedanput, narod je shvatio da to šta vladajući klan radi, uzima živote - jer početak rušenja u Savamali, ili pad helikoptera sa bebom, ili usmrćenje žene na naplatnoj rampi, i još što-šta, očigledno nije bilo dovoljno. A u vreme ili neposredno posle tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, opet slučajno, ali sasvim u skladu sa prirodnim i logičkim zakonitostima, propala je devojka kroz patos galerije čitaonice na Pravnom fakultetu, pao je plafon u gimnaziji u Leskovcu, pa plafon tržnog centra BN Boss, sručio se tek renoviran plafon na Kardiologiji u Nišu, pao je plafon na železničkoj stanici u Ćupriji...

Ha, to je već mnogo slučajnosti čak i za prosečno zaglupljenog i rijalitijima opijenog građanina Srbije. Čak i on posle svega najpre pomisli da nisu sve pare koje su trebalo da budu utrošene - i uložene u te plafone, nego da su većim delom otišle u džepove nezajažljive bratije na svim nivoima vlasti. Čak i on, prosečni absorbent šokantnih lupetanja "voditelja" i "analitičara" na nacionalnim frekvencijama, pomisli da su posao od početka do kraja radile neznalice i ošljari sa lažnim ili plaćenim diplomama malo poznatih "fakulteta" i "škola", dakle, ljudi bez ikakvog znanja i stručnosti. Čak i on, taj ushićeni gledalac sopstvenog nikad većeg napretka na srpskim televizijama, razume da je postalo rizično kretanje u i po objektima, ili njihovoj blizini, koje su u proteklih 12 godina u Srbiji isključivo gradili ili "rekonstruisali" ljudi veoma bliski vladajućoj stranci. 

U sistemu u kome su rejting i položaj sve, u kome su bajke o dobrobiti stanovništva samo "pokrivalica" za ekstremno brzo, enormno i bahato lično i grupno bogaćenje, i gde narod najzad počinje da shvata ono o čemu su prethodnog desetleća govorili malobrojni hrabri ljudi - navika će povući da se krene u odbranu rejtinga i položaja, a ne u odbranu autoriteta i ugleda. Zato priče, kolikogod bile čaršijske, u Srbiji danas uopšte ne treba tretirati kao nemoguće ili neostvarive. 

Jer, ova 12-godišnja agonija sugeriše da PR-tim sada misli da treba Vrhovnom komandantu sašiti novo nevidljivo odelo. Ne da se ne bi videla njegova golotinja, već da se ne bi videla njegova slabost. A to je za režime poput ovog u Srbiji - smrtna presuda.