Izaći iz dogmi, pobijediti sebe

Ima ta jedna porodična markacija, koja obeležava Vučiniće, bar ove kojima su se po ženskoj liniji u genetiku umešali Nenezići. "Nišan", rado bi govorio moj pokojni otac za objekat koji nam se ponosno umetnuo između dva oka, i kojim smo često, da se ne lažemo, znali da paramo oblake uvereni u superiornost svoje pojave i mišljenja.

S genetikom nema nekog izbora: trpiš to što ti je dato, a ako možeš popravljaš posledice. Tako se jednom prilikom, još sam bio srednjoškolac, moj najistureniji objekat susreo s pesnicom lokalnog džambasa. Kada je došao da jedinca pokupi s poprišta nedemokratske razmene mišljenja i povede na vraćanje objekta u prvobitno stanje, otac se iz srca nasmejao i prokomentarisao: "Čudo bi bilo da te je promašio".

Neće ovo, ipak, biti priča o mom ocu, ali hoće o očevini. Ni priča o nosu, dabome, ali o genetici - da.

Verujem da mnogi Crnogorci, koji su rođeni i žive van Crne Gore, u stvari razmišljaju poput mene. Odrastao sam na drilu o časti, junaštvu i poštenju. Odrastao na sećanju na đedovinu. Odrastao na pričama o sva tri Bogdanova sina, koji su dali živote za slobodu. U stvari, kada se sve sabere, ispada da od svih "mojih" Vučinića, samo moj otac, stričevi i dva brata od strica, nisu stradali u nekom ratu. Doduše, ni to što su otišli "mirnodopski", ne znači da se to nije desilo prerano.

Uglavnom, sve te priče, sećanja, legende... kod jednog deteta sa beogradskog asfalta stvorile su specifičan osećaj ponosa, zbog pripadanja maltene mitskom narodu. U kome i nos ima skoro mitsku poziciju. "Kako Crnogorac, a pričaš beogradski?" - nekad su se čudili, a nekad me i provocirali. Ali, kad bismo za vakta SFRJ dolazili u Crnu Goru - otac bi to često ponosno potencirao - nekako sam instiktivno osećao gde je granica, i u momentu prebacivao govor na crnogorski. 

Naredne, zrelije godine, međutim, porekle su to nekritičko ubeđenje o mitskom narodu. No dobro, odlika zrelog, obrazovanog čoveka i jeste da stvari gleda realnije i kroz kritičku prizmu, pa se odlazak jednog dečijeg uverenja ipak može rangirati kao odlazak verovanja u Deda Mraza.

Oh, znao sam ja i posle puberteta da zarežim kada mi neko prezrivo kaže "vi Crnogorci", ispriča nikad smešan vic o osvajanju Beograda ili direktorskih pozicija ili prozbori "proterivanje". Ali sam ipak - i kroz svakodnevni život, i kroz iščitavanje štampe kupljene na Terazijama, i kroz izučavanje istorije - uspevao da lociram mane, nedoslednosti, pa i nezrelosti. Nisam, na sreću, upao u zamku da pomislim da sam dovoljno dobar da ih sam ispravljam i popravljam, ali jesam osetio obavezu da o njima govorim. 

Istorija se, čini mi se, žestoko poigrala sa svim stanovnicima Balkana, napravivši od njih suštinski dobre ljude, ali često infantilne, i shodno tome i nezrele narode. Tako je i u Crnoj Gori, i sa Crnogorcima. Znam da je to teška karakterizacija, a ja sam diplomirao samo "neka lijeva prava" i nagurao četrdesetak godina novinarske karijere - što će reći, nisam kvalifikovan za medicinu ili psihologiju. Ali znam da u Crnoj Gori ima više nego dovoljno pametnih i obrazovanih ljudi, koji bi mogli da se pozabave razradom, dokazivanjem ili opovrgavanjem, dopunama i primenom ovoga šta pišem. A cilj mi nije da nekoga ubedim, ili nedajbože uvredim, već samo da potaknem na razmišljanje, a posle i delanje.

Genetika je, dakle, čudo. Ne može se izbeći, ali se može makar malo popraviti. Ili bar njene posledice, ako smo na to spremni. Mene su, recimo, ubeđivali da posle loma operišem istureni objekat izmađu dva oka. A ja sam se toliko srodio sa njim, da sam zaista verovao da će mi tom prilikom neki zli lekar smanjiti porodično obeležje. I odbio sam. Meni je to, znate, kao Samsonu kosa. A da sam pristao - rešio bih i pitanje devijacije, zbog koje i danas dišem "ka' krap".

Genetika je, rekao bih, ta koja čini i suštinu problema u Crnoj Gori. Nepotrebno junačenje dovelo je do toga da se, u nedostatku kakvog mrskog neprijatelja, gine po drumovima. Česte omraze, zameranja, "pamćenja" i pizme, do toga da se suštinski obična, nužna, stvar oko koje se svi slažu - ne odradi. Svođenje života na politiku - da logika, zdrav razum i moral "padaju" pred argumentima partijske pripadnosti. Na kraju i ono najbitnije: dok je ceo svet prerastao koncept naroda i uspešno razvija koncept nacije, ovde se i porodice dele i prijateljstva pucaju na temi "ovi" i "oni", nesvesni da su u stvari i ipak svi Crnogorci i da ih tako vidi ceo svet, pa čak i oni koji zbog svojih interesa potenciraju podele.

Kolikogod da sam knjiga pročitao ne umem da rasčivijam, a još manje da objasnim, crnogorski defetizam i crnogorske pizme. Lako padanje u očaj i predavanje kod prvog neuspeha je u neverovatnoj suprotnosti sa svim epskim bitkama i junačkim poduhvatima u istoriji. Što je najcrnje, to prate ogromne doze malodušnosti, pesimizma i fatalizma. A onda, u kakvoj su suprotnosti ekstremna humanost i otvorenost s jedne, i sitna zameranja, stoletna takođe sitna "pamćenja", primedbe i nalaženje "dlake u jajetu" s druge strane. Kako to spojiti i kako objasniti?

Čini mi se da je baš tu koren možda i najvećeg crnogorskog problema. A to je odustajanje od Crne Gore: zbog šake zlatnika (ili šake dinara), ali i zbog ličnog sukoba sa nekim, ljutnje što nije dobio kakvo državno nameštenje, ili što neka njegova ideja nije usvojena. I ni po jada da na odustajanju i odlasku ostane, nego onda taj smatra da treba da ponese Crnu Goru u miraz, da bi ga nova sredina lakše prihvatila.

I to, da budem sasvim jasan, nema previše veze sa ovom sadašnjom forsiranom podelom na narode. I potrebom da se dokaže da jedni ne postoje, da su u stvari samo deo drugih. Ovo sada je politička igra, sponzorisana spolja, zarad tuđih interesa, od čije realizacije svaki Crnogorac, pa kom god narodu da pripada, može da ima samo štetu. 

Zaboga, pa kako ikome može da bude normalno vitlanje crnim zastavama s mrtvačkim glavama, zastavama poraženih saradnika okupatora iz rata završenog pre 80 godina? Kako iko može da toleriše da jedna verska organizacija, koja pledira da bude crkva svih pripadnika jedne veroispovesti, ne priznaje postojanje više od polovine svojih potencijalnih vernika? Kakvo zadovoljstvo iko ima u nastojanju da, umesto u svojoj, živi u tuđoj kući: kolikogod komfornoj, ipak uvek na smetnji?

Koliko je, kao posledica toga, propuštenih šansi, proćerdanog novca, bačene dobiti, uništenih porodica, bačenih kumstava i prijateljstava, izgubljenih ljudi raseljenih po celom svetu?

Da li da dodam na sve to kukavičluk, neznanje, egocentričnost, primitivizam i sujeverje - kao nove karakteristike crnogorskog društva? I da zato rizikujem da mi prilikom narednog dolaska u Crnu Goru neko ko se ne slaže sa mnom pomeri nos sad na drugu stranu? Dobro, možda bi mi to rešilo devijaciju, ali bi svakako i dokazalo pretpostavku da je u današnjem crnogorskom društvu mnogo lakše "regulisati" onog ko ukazuje na problem, nego se pozabaviti problemom i njegovim rešavanjem.

Ili je, možda, pravo rešenje suočiti se sa onim šta nam se dešava, locirati nesporni minimum zajedničkog državnog i nacionalnog interesa, pružiti ruku onome s kim se ne slažete, poštovati zakon, moral i čojstvo čak i kada ti lično ne odgovara? Izaći iz dogmi i fantazija, koje najviše plasiraju oni koji bi rado do golog kamena opljačkali ovu prelepu državu, i krenuti redom, u plansko i principijelno rešavanje problema. Pobediti ono naučeno u sebi, koje se toliko ponavlja generacijama, da je postalo deo genetskog koda, i uputiti pogled u XXI vek - u kome ljudi ostaju u Crnoj Gori i u nju se vraćaju, jer ima školovanja, obrazovanja i kvalitetne medicinske nege za sve, u kojoj se živi od sopstvenog rada, a opet mora manje da se radi nego na surovom severu, jer nam priroda i klima daju tu šansu.

Znam da ovaj kraj zvuči bajkovito, čak fantastično, posebno u Crnoj Gori kakva je poslednjih nekoliko godina, ali, to je posao svih poslanica - da budu optimistička vizija onoga šta bi trebalo da bude.