Prostor se ne dobija, on se stvara

Nagrada za najbolju mladu glumicu na festivalu „Teatar na raskršću“ u Nišu, za ulogu u predstavi „Slučaj virdžina“, za Mašu Labudović nije samo profesionalno priznanje već i podstrek da nastavi da vjeruje u svoj umjetnički put. U predstavi koja otvara pitanja identiteta, tradicije i porodičnih očekivanja, mlada glumica suočila se sa zahtjevnim zadatkom oblikovanja različitih ženskih sudbina, pronalazeći u svakoj od njih posebnu priču, strah i potrebu za slobodom.

Sa Mašom smo razgovarali o radu na ovoj predstavi, iskustvu koje mijenja i glumicu i čovjeka, ali i hrabrosti da se sopstveni umjetnički prostor stvara umjesto da se čeka na njega. O tome svjedoče i njen autorski rad na predstavi „Safra“ i novi rediteljski projekat „Cimerke iz Stare varoši“, koji potpisuje zajedno sa Marijom Đurić.

Portal ETV: Nagrada za najbolju mladu glumicu na festivalu „Teatar na raskršću“ u Nišu veliko je priznanje za Vaš rad u predstavi „Slučaj virdžina“. Koliko Vam ovakva potvrda znači u ovoj fazi karijere?

- Ova nagrada mi znači mnogo, možda i više nego što sam očekivala. Na početku karijere čovjek stalno preispituje sebe: da li ide pravim putem, da li je dovoljno dobar, da li ono što radi uopšte dopire do ljudi. U takvim trenucima ovakva potvrda nije samo priznanje već i podrška da nastavim da vjerujem u ono što radim. Posebno mi je drago što je stigla za „Slučaj virdžina“, predstavu koja je od nas tražila potpunu predanost i hrabrost. Zato ovu nagradu ne doživljavam kao isključivo svoju. Ona pripada i Dori, i Steli, i mojim kolegama, i svima koji su stajali iza ovog projekta. Ja sam je samo primila u naše ime.

Portal ETV: Žiri je posebno istakao Vašu transformativnost i sposobnost da precizno nijansirate različite identitete i unutrašnje svjetove junakinja. Koliko Vam je bilo izazovno da svakom od tih identiteta date zaseban karakter, emociju i autentičnost?

- To je bio najveći izazov u ovoj predstavi, ali i ono u čemu sam najviše uživala. Svaka junakinja dolazi iz drugačijeg svijeta, ima svoju prošlost, svoje rane i svoj razlog zašto je postala ono što jeste. Nije bilo dovoljno samo napraviti fizičku transformaciju. Najviše sam se bavila pitanjem zašto su takve kakve jesu. Šta ih je natjeralo da se odreknu sebe, čega su se bojale, šta su izgubile, a šta su time dobile? Tek kada sam to razumjela, spoljašnja promjena dolazila je sama, kao posljedica, a ne kao cilj. Morala sam da pronađem šta svaka od njih želi, čega se boji i šta krije od drugih, ali i od sebe. Rad sa Dorom Ruždjak Podolski mi je tu mnogo pomogao. Ona je insistirala na detalju, na pogledu, na pauzi, na onome što se ne izgovara. Kroz te male stvari svaka junakinja je dobila svoje lice. Ako je žiri to prepoznao, onda znam da smo uspjeli da ih prikažemo onako kako zaslužuju – kao žene, a ne samo kao priče.

Portal ETV: „Slučaj virdžina“ otvara pitanja identiteta, porodičnih očekivanja i duboko ukorijenjenih društvenih tradicija. Da li Vas je rad na ovoj predstavi promijenio kao glumicu i kao osobu? Postoji li nešto što danas o tim temama razumijete drugačije?

- Jeste, promijenio me. Rad sa Dorom Ruždjak Podolski naučio me hrabrosti, da ne bježim od neprijatnih pitanja i da istinu tražim i tamo gdje boli. Kao osoba, danas jasnije vidim koliko tradicija i porodična očekivanja oblikuju naše izbore, često a da toga nismo ni svjesni. Virdžine su bile krajnji primjer, ali pitanje koliko smo slobodni da budemo svoji postavlja se i danas.

Portal ETV: Nagradom spolja se vrednuje ono što je nastajalo kroz dug, često nevidljiv proces. Kako sačuvati lični kriterijum u profesiji u kojoj potvrda dolazi od drugih i u kojoj nikada ne možete biti sasvim sigurni da ste stigli do onoga što ste tražili?

- Smatram da je jedini način da ostanem vjerna sebi i svom unutrašnjem kriterijumu da stalno kopam po sebi i iznova postavljam pitanja. Nagrada je lijepa potvrda, ali pravi kriterijum nastaje na probi, u trenucima kada niko ne gleda i kada znam da li sam bila istinita ili nisam. U ovom poslu se nikada ne stiže do kraja i mislim da je to dobro. Beket je napisao: „Pokušaj ponovo. Ne uspij ponovo. Ne uspij bolje.“ To nesavršenstvo je ono što me tjera da idem dalje. Kroz stalno preispitivanje nadograđujem sebe, rastem i sazrijevam, a samim tim i moji likovi postaju bogatiji, slojevitiji i plemenitiji. Mislim da je važno da čovjek nikada ne prestane da traži, jer upravo u tom procesu nastaje prostor za promjenu i napredak.

Prostor se ne dobija, on se stvara. Jeste teško i jeste hrabro, ali je moguće

Portal ETV: Od „Safre“, u kojoj ste kao glumica i autorka učestvovali u stvaranju vlastitog umjetničkog prostora, do danas, koliko je važno imati hrabrosti da stvarate sopstvene projekte?

- Sopstveni glas se ne pronalazi odjednom, već kroz rad, greške i stalno preispitivanje. Najvažnije je biti iskren prema sebi i znati šta želiš da kažeš, čak i kada to nije ono što se od tebe očekuje. „Safra“ me je naučila da je teško stvarati sopstvene predstave, ali da je moguće. Kada si istovremeno i glumica i autorka, nosiš odgovornost za sve, od prve ideje do posljednjeg izvođenja. To traži hrabrost, upornost i mnogo vjere u ono što radiš, posebno u trenucima kada ti se čini da niko drugi ne vjeruje. Zato bih svim mladim kolegama poručila da nikada ne čekaju da ih neko pozove. Prostor se ne dobija, on se stvara. Jeste teško i jeste hrabro, ali je moguće. Ako uloga koju želite ne postoji, napravite je sami.

Portal ETV: Možete li nam najaviti neke od budućih projekata? Na čemu trenutno radite i čemu se profesionalno radujete?

- Nedavno je premijerno izvedena predstava „Cimerke iz Stare varoši“, koju smo Marija Đurić i ja zajedno režirale. Posebno mi je draga jer je nastala iz naše potrebe da govorimo o stvarima koje nas okružuju, na način koji je blizak publici. To je mentalitetska komedija, ali se ispod humora krije ozbiljno pitanje: koliko je čovjek zaista slobodan da bude svoj, a koliko živi onako kako se od njega očekuje? Predstava se bavi i time koliko često ne vidimo sebe, a tako smo brzo spremni da osuđujemo druge. Na neki način, ova predstava nastavlja teme kojima se bavi „Slučaj virdžina“, samo kroz potpuno drugačiji ton. Radujem se svakom novom izvođenju i pozivam publiku da dođe, nasmije se, ali i prepozna ponešto od sebe.