Krstovi nad morem

Na ovom mestu čoveku ne zastane samo dah. Zastane i vreme, a onda, svakim novim korakom, kao da krene unazad. I odjedanput ste usred bitke, koja je promenila budućnost.

Iz desantnih čamaca, u plićaku zapenušanom velikim talasima, iskaču vojnici Prve i 29. američke pešadijske divizije. Iskaču u pakao. Mnogi padaju mrtvi i pre nego što dodirnu vodu. Isto prolaze prekaljeni borci Prve, i većinom neiskusni, golobradi mladići 29. divizije. Elitni rendžeri 2. i 5. bataljona herojski ginu, da bi neutralisali nemačku artiljeriju. Dva bataljona amfibijskih tenkova (741. i 743.) utapaju se u visokim talasima.

Bilo je to najteže i najkrvavije iskrcavanje, od svih pet sektora tog Dana D. Umesto slabog otpora 716. posadne divizije, sačinjene mahom od ne-Nemaca, američke vojnike su 6. juna 1944. sačekali prekaljeni ratnici nemačke 352. divizije. Romelovo iznenađenje, koje obaveštajci nisu otkrili. Utvrđenja (poput WN 62), bunkeri, minska polja, protivtenkovske prepreke… Jauk ranjenih i štektanje mitraljeza. Od eksplozija i smrti, jedina zaštita – pesak.

Oseti to čovek, nekako, na tom mestu i 82 godine kasnije. Kao da je i sam u tom grotlu. Zuje meci, protrčavaju uspaničeni vojnici u potrazi za bilo kakvim zaklonom. Dim ima boju krvi. Plaža prekrivena zgrčenim telima. Vazduhom odzvanja bol. Imam potrebu da kleknem, kao da su na mestima danas živopisnih kuća okićenih zastavama saveznika, nemački bunkeri koji šalju smrt. Te slike nisu samo moja mašta ili vizija: ima ovde neke energije koja vodi nezaboravu.

Vojni planeri su ovu plažu za desant, kojim je započeo pad Trećeg rajha, nazvali “Omaha”. Po gradu sa američkog srednjeg zapada, na reci Misuri, poznatom po gustom saobraćaju i slatkišima. Verovali su da će silno bombardovanje rasturiti slabu nemačku odbranu. Prevarili su se. Cena te pogrešne procene bile su hiljade mladih života. Čak ni danas, kada bi, da nije bilo rata, ti mladići bili starci, još se ne znaju imena svih poginulih.

Danas, plažom “Omaha” vladaju neobični mir i tišina. Dugačka, sitnog svetlog peska, okupana škrtim jutarnjim suncem i bez na Atlantiku tako uobičajenog vetra. Uprkos stotinama turista, spokoj plaže tek ponekad prekine lak talas Lamanša. Kakav kontrast u odnosu na bes mora tog Dana D… Ne znam može li se reći – lepa plaža? Kako mesto tolikog stradanja može da bude lepo? Znam da i ti turisti osećaju isto. Nema uobičajene buke, dozivanja, smeha među njima. Prolaze ćutke, zamišljeni.

Stičem utisak da ovde i galebovi ćute. Ne čujem im uobičajene krikove, koji ispunjavaju atlantske obale. Ili je to varka uma? Gazeći po ovom pesku, osećam se kao da činim svetogrđe. Kao da stupam po krvi hiljada onih koji su iz dalekih SAD došli da pomognu Evropi. O kojoj, možda, dotad nisu ni znali ništa, sem da im je neki daleki predak iz tih krajeva preplovio Atlantik u potrazi za boljim životom.

Šta li su, razmišljam dok hodam, narednici pričali tim mladićima uoči invazije? Čime su ih kuražili? Jesu im govorili o lepim francuskim ženama, koje jedva čekaju oslobodioce? Ili o vinu, božanskom nektaru koji se ne odvaja od francuskog sira? Jesu li im pričali o Bogu? Ili, možda, o kafanama s veselom muzikom i karakterističnim vonjom “goloaza” i “žitana”?

Onda mi na pamet pada “pustinjska lisica”. Kako su samo nasamarili Ervina Romela. Nemački su ga meteorolozi uveravali da zbog lošeg vremena i oluja ne može doći do invazije, pa je otišao u Berlin da čestita 50. rođendan supruzi, koji je – eto istorijske ironije – padao baš 6. juna. Da li bi Dan D drugačije izgledao, da gospođi Luciji dva dana ranije suprug nije poneo na poklon cipele iz Pariza?

Retki tragovi na plaži danas pokazuju šta se ovde zbilo. Polutruli ostaci montažne luke i instalacije za izvlačenje opreme. Kažu da su se i posle 40 godina od invazije, ovde pronalazili šrapneli i komadi municije. Ostalo su izbrisali talasi, vetar i život – onom svojom čudnom moći da ponovo nikne i posle najvećih tragedija.

Obalu čine kuće dva sela, koja se ovde dodiruju. Dva spomenika, od kojih jedan na samoj plaži. Skulptura “Les Braves” (Hrabri) izrađena je 2004. od nerđajućeg čelika i sastoji se od tri elementa: Krila nade, Sloboda i Bratstvo. Trebalo je da bude privremena instalacija, reakcije javnosti učinile su je stalnom. Drugi spomenik je stariji, i nalazi se na ozidanom trgu iznad plaže: kameni memorijal u obliku broda. I sa motom velike Prve divizije na sebi.

Sve je ovde posvećeno sećanju na Dan D. Ispred svake kuće bar neka zastava. Dominiraju američke, ali tu su i francuske, kao i zastave ostalih saveznika. Na oko 200 metara od plaže, nalazi se Memorijalni muzej plaže “Omaha”. Ovaj mali vojni muzej prikazuje kolekciju uniformi, vozila, tehnike i ličnih predmeta iz Drugog svetskog rata.

Pored fotografija, pisama, upaljača i tabakera izloženo je oružje koje je te ljude slalo u smrt. Sa detaljima iz kojih se može rekonstruisati život, nalaze se i sredstva koja su ga oduzimala. Ta blizina života i smrti ovde ne traži objašnjenje — sama se vidi. Možda upravo zato ovaj mali muzej ostavlja jači utisak nego što bi se očekivalo od njegove veličine.

Između tenkova, haubica i čuvenih džipova “Vilis” (Ford GPV), pažnju mi privlači velika čelična prepreka nalik kapiji. Reč je o takozvanoj “Belgijskoj kapiji”, jednoj od protivtenkovskih prepreka koje su Nemci postavljali duž normandijske obale. Teška više od tone, služila je da zaustavi ili uspori vozila na prilazima utvrđenim položajima, obično u delu između linija plime i oseke. Danas miruje na travnjaku muzeja, ali njena masivna konstrukcija dovoljno govori o tome koliko je teško bilo savladati ovakve prepreke pod vatrom.

Još dalje, na litici iznad plaže u mestu Kolvil-sur-Mer, američko groblje i Memorijal u Normandiji. Nepregledan niz belih mermernih krstova i Davidovih zvezda, svedočanstvo ogromne žrtve. Besprekorno uređeno i održavano groblje, na čijih skoro 70 hektara površine leži 9.387 američkih vojnika.

Obeležja je, u stvari, 9.388. Savršeno poravnatih, okrenutih ka zapadu - ka domovini stradalih, 9.237 latinskih krstova i 151 Davidova Zvezda. Nadgrobni spomenici, raspoređeni u deset blokova, kriju jedan grob manje. Jer, u jednom grobnom mestu ovde su sahranjena dva ratna druga, čija su tela potpuno uništena, a tada nisu postojale sofisticirane analize kojima bi se utvrdio identitet. Ostali su da leže onako kako su stradali – zajedno - ali su zato postavljena dva spomenika, sa imenima obojice.

Prolazim kroz tu večnu stražu ćutke. Razmišljam, nikad domovina ne može da se oduži onima koji su za nju dali ono najvrednije što imaju. Ali, eto, ako je kakva uteha, ovo poslednje počivalište cele jedne divizije, bar je brižljivo uređeno i iz svakog detalja vide se poštovanje i počast.

U zadnjem delu Memorijala napravljena je polukružna struktura gde su uklesana imena još 1.557 vojnika, čiji ostaci nisu identifikovani ili pronađeni. To je Zid nestalih. Pored imena onih koji su u međuvremenu pronađeni nalazi se posebna rozeta. Meni je to, nekako, bio najtužniji deo ovog kompleksa.

Inače, grobljem dominira impozantna polukružna kolonada od granita, koja u svom centru ima bronzanu skulpturu visoku skoro sedam metara. Skulptura se zove “Duh američke omladine koji se uzdiže iz talasa”. Unutar kolonade su dve ogromne karte ugravirane u zidove. One detaljno, uz pomoć vojnih simbola, prikazuju planove iskrcavanja na plažama Normandije i vazdušne operacije koje su pratile proboj. Tek pogled na njih, čini mi se, otkriva pravu grandioznost ove operacije.

U samom središtu groblja smeštena je kapela. Njenu unutrašnjost krasi prelepi plafonski mozaik. On simbolizuje Ameriku, koja blagosilja svoje sinove pre nego što krenu u borbu za slobodu, kao i zajedničku tugu Amerike i Francuske. Zastaju ovde posetioci na kratko, pomole se. Nije ovo mesto za dugačke razgovore. Novinarsku znatiželju kratko mi zadovoljava gospodin iz Nebraske. Na ovom su groblju ostaci brata njegovog dede. Bio je vojnik 29. divizije, regrutovan iz Nacionalne garde.

Na ulazu u kompleks, da pomenem i to, nalazi se Centar za posetioce. Tu turisti i porodice sahranjenih mogu da vide bogatu multimedijalnu izložbu, istorijske artefakte, uniforme, pisma i čuju lične priče vojnika, kao i kratke dokumentarne filmove koji objašnjavaju značaj Operacije “Overlord”.

A posle samog centra - Orijentacioni sto, instalacija koja sa litice iznad plaže “Omaha” zaokružuje priču Dana D i stvara prostorni uvid u obim operacije. Na vodoravnoj mermernoj površini ucrtana je geografska karta područja, sa rasporedom jedinica i odbrane na svih pet plaza iskrcavanja (Omaha, Juta, Gold, Juno, Svord). U produžetku je bazen sa odrazom, koji simbolizuje morsku površinu, ali je tako postavljen da se vizuelno “stapa” sa vodom Lamanša u pozadini. Simbolika veličine poduhvata i obima stradanja, u jednom. Malo je reći da sam ovom instalacijom bio impresioniran.

Kao, uostalom, i celim područjem. O kome se svakodnevno vodi briga – od nekih dnevnih rituala, do čistoće i uklanjanja korova. Najzad, američko groblje u Normandiji je najposećenije vojno groblje pod upravom SAD u svetu. Kompleks svake godine poseti između milion i po i dva miliona ljudi. Broj posetilaca raste naročito tokom jubilarnih godišnjica iskrcavanja. A kada neki prostor dnevno u proseku obiđe oko 5.000 ljudi, jasno je koliko posla ima na njegovom održavanju.

Da ovu priču završimo jednim statističkim podatkom. U Normandiji postoji ukupno 27 vojnih grobalja, koja su podeljena po nacionalnostima – američka, britanska, kanadska, po jedno francusko i poljsko, te brojna nemačka. Za razliku od svih ostalih, koji leže u stranoj zemlji za koju su neki ginuli zbog ludosti vođe, a drugi zbog uzvišenog ideala slobode, mnogi Francuzi sahranjeni su na lokalnim grobljima ili prebačeni u porodične grobnice.

Tokom bitke za Normandiju poginulo je više od 425.000 savezničkih i nemačkih vojnika. Ali tek među redovima belih krstova u Kolvil-sur-Meru čovek shvati da iza svakog od tih brojeva stoji jedno ime, jedan život i jedna porodica koja je zauvek ostala bez nekoga svog.

Na plaži “Omaha” istorija se prepoznaje u pesku, talasima, ostacima bitke i sećanju. Na američkom groblju iznad nje, među redovima belih krstova, ona se uči iz tišine.

Značajne grobnice

Na američkom vojnom groblju u mestu Kolvil-sur-Mer, sahranjeno je 307 nepoznatih vojnika, na čijim krstovima piše: “Ovde u slavnom ponosu počiva brat po oružju poznat samo Bogu”.

Ovde su jedni pored drugih sahranjeni i parovi braće, poginuli u Normandiji. Među njima su i braća Niland (Preston i Robert), čija je sudbina poslužila kao inspiracija za čuveni film “Spašavanje redova Rajana”.

Najzad, ovde leži i sin američkog predsednika Teodora Ruzvelta i dobitnik Medalje časti, general Teodor Ruzvelt mlađi. On je preminuo od srčanog udara u Normandiji kratko nakon što je predvodio trupe na plaži Juta. Sahranjen je pored svog brata Kventina, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, a njegovo telo naknadno prebačeno ovde.

Ceremonije zastave

Ceremonije podizanja i spuštanja zastave predstavljaju izuzetno dirljiv i svečan vojni ritual, koji se izvodi svakog dana na centralnom platou sa dve velike zastave SAD-a.

Zastava se podiže ujutru u 9.00 časova, tačno u vreme kada se kapije groblja otvaraju za javnost. Uz zvuke američke himne, čuvari groblja lagano i dostojanstveno podižu zastave na jarbolima.

Ceremonija spuštanja zastave je posebno svečana. Održava se svakog popodneva, obično između 16.00 i 16.30 časova. Nekoliko minuta pre početka, preko razglasa se moli za potpunu tišinu na celom groblju. Posetioci se okupljaju oko jarbola kod memorijalnog kompleksa. Uz zvuke vojničke trube koja svira melodiju “Taps” (tradicionalni američki vojni pozdrav za preminule), čuvari polako spuštaju zastavu. Zastava se pedantno sklapa u prepoznatljivi svečani trougao. Ukoliko su unapred prijavljene delegacije ili porodice, pre spuštanja zastave održava se i ceremonija polaganja venaca uz spomenik.