Ponovo će nas zateći dešavanje istorije

Veliki dio građana Evrope zaprepašćen je porukama koje dobija od strane trenutne administracije SAD-a. Mi, Evropljani smo poput one „Marice“ iz vica koja, jadna naivna, nije imala pojma ni o čemu, neobaviještena poput Koštunice, ostala je „paf“ kada je čula šta nam poručuje Tramp.

„Iznevjerovali smo“ kada smo čuli da će SAD blokirati sve vrste pomoći prema Ukrajini i da će od nje, ukoliko žele (čitaj moraju), prihvatiti njihov plan za okončanje rata, morati da plešu po Trampovim notama. A, Tramp će im sve to naplatiti u naturi, tako što će uzeti ukrajinske rude i minerale. 

Američke kompanije potpisaće dugogodišnje ugovore o koncesiji i eksploataciji rudnih bogatstava i time značajno uvećati svoje bogatstvo, a i radna snaga biće veoma jeftina. Ono šta će Ukrajina dobiti jeste mir, makar sve do momenta dok se na njenoj teritoriji budu nalazile američke kompanije. A, kada nestane minerala i ruda, „Ameri“ će otići, ostavivši za sobom prazne rudokope i nebranjenu zemlju. 

Nakon toga će se nekom novom Putinu javiti ideja kako Rusija ima istorijsko pravo na teritoriju susjedne Ukrajine i odlučiće da ih „oslobodi novom specijalnom intervencijom“. S tim što ovoga puta Ukrajini neće imati ko da pomogne, odnosno neće imati interesa od toga da im pomogne. 

I, samo ne znam čemu se čudimo i šta nas je to zaprepastilo u ovom američkom planu. Ništa drugačije nije bilo ni do sada. Pokušajte da se sjetite, a nije bilo davno, da je cijela vojna akcija protiv Sadamovog ražima u Iraku, bila pokrenuta zbog toga jer su američke obavještajne službe bile „u saznanju“ da Iračani posjeduju nuklearno naoružanje i da je ono ozbiljna prijetnja po cijeli svijet.

I, nakon što su kvazi pregovori popali, i nakon što im Iračani nisu predali nuklearna postrojenja (a, ispostaviće se da nisu imali šta), SAD su pokrenule široku vojnu akciju kojom su porazile Sadamovu vojsku. 

I, sada su mogli na miru da traže nuklearna postrojenja. I tražili su ih, veoma uporno i temeljno. Traže ih i dan-danas, 12 godina od prve intervencije. Iako kopaju svuda po iračkoj zemlji niđe ni traga nuklearkama, kažu da ih u tom poslu konstantno ometa to što čim iskopaju malo dublju rupu iz nje, pogle baksuza, izvire ona glupa sirova nafta. Kako je krenulo i kako to za sada izgleda moraće da kopaju još dugo, dugo, sve dok ne iscjede i posljednju kap nafte koja im smeta da pronađu ono... šta ono bješe tražimo?

Slično je bilo i u Libiji, s tim što su se ovdje pojavili kao spasioci Libijaca od njihove vlasti koja ih je decenijama mučila i maltretirala sa besplatnim stanovima, medicinskom zaštitom, školovanjem na prestižnim svetskim univerzitetima... I nakon što su ih „oslobodili“ od tih pošasti sada ih temeljno oslobađaju i od prirodnih bogatstava, nafte prije svega. 

I, kako se u istoriji sve iznova i iznova ponavlja, samo se mijenjaju imena aktera, trebali bismo da budemo veoma zabrinuti za svoju budućnost. Jer, ova „jurnjava“ velikih sila za prirodnim bogatstvima, po periferiji ove naše planete je momentum koji smo već gledali. A i cijeli kontekst koji se danas dešava na globalnom planu je, zastrašujuće sličan.

Tridesetih godina 20. vijeka je u Evropi počelo jačanje desničarskih snaga. Italijani su, vođeni Musolinijem, marširali prema Rimu stvarajući nešto što će se ubrzo nazvati fašizmom i šta će biti inicijalna kapisla sveopšteg požara, koji će uskoro zapaliti. 

U Sovjetskom savezu i Njemačkoj na vlast će doći dvojica, iako na izgled suprotnih, ideološki veoma sličnih osoba. A, počelo je tako što su se ova dvojica najmoćnijih lidera dogovorili da podijele veliku i nezavisnu Poljsku. Tadašnja Evropa je zapomagala i molila da se to ne radi ali njena snaga je bila toliko mala i beznačajna da na nju niko nije ni obraćao pažnju. Svi preduslovi su bili tu i rat je mogao da počne.

Danas takođe imamo jačanja desnice u Evropi. Italijanska primijerka je liderka partije koja u svojim stavovima baštini nasljeđe Musolinijeve politike. Tramp i Putin se dogovaraju kako da podijele Ukrajinu, sasvim slično onome kako su Staljin i Hitler podijelili Poljsku. 

Evropska unija danas, poput Lige naroda četrdesetih godina, ima dobre namjere ali, nažalost, ništa više od toga. 

Svi preduslovi su tu.