Nedić i ostali Lompari

U Srbiji su i ove godine desničari obeležili dan kada je Milan Nedić učio da leti. Predsednik kolaboracionističke vlade Srbije pod nemačkom okupacijom izvršio je samoubistvo 4. februara 1946. godine, skokom kroz prozor istražnog zatvora u Beogradu, gde je od početka te godine čekao suđenje.

I ove godine su pred desničare stali srbijanski antifašisti. Između njih je stala policija. Većina građana Beograda, međutim, kao i većina stanovnika Srbije, i dalje se nalazi u dugotrajnom zimskom snu koji im pomaže da prespavaju – ili se tek reda radi malo oglase na društvenim mrežama – sve ono ružno šta im se dešava, verujući da o tome može da „misli sutra“, baš kao Skarlet O’Hara u „Prohujalo s vihorom“.

Doduše, s obzirom da sve ružno šta se dešava Srbiji, ljudima koji u njoj žive, ali i državama u kojima Srbija ima jak uticaj, traje već 38 godina, to „sutra“ kada je trebalo misliti je odavno došlo i prošlo. Trenutne političke prilike u Srbiji i u vezi s njom sada više liče na „prohujalo s vihorom“.

Odavno osakaćena za osnovno moralno razlikovanje dobra i zla, glasna nacionalistička, desničarska i ironijom sudbine i teškog neznanja – rusofilska – grupacija, ne prestaje sa slavljenjem čoveka o čijem su „radu“ tokom okupacije najbolje dokaze ostavili njegovi šefovi, pedantni Nemci. Skoro patološka potreba za glorifikacijom kolaboranta čija je krivica belodana, nije ustuknula ni pred činjenicama da je bio simpatizer Trećeg rajha i Hitlera, da ga je kraljevska vlada optužila da je odgovoran za raspad fronta u Aprilskom ratu, da je kroz logore u Srbiji prošlo mnogo više Srba nego Jevreja i Roma – a od ovih potonjih je Srbija bila temeljno očišćena već sredinom 1942. i većinom su poslati ili odmah u smrt ili u logore po Nemačkoj. Čak i „zasluga“ kojom ga kite – da je spasavao Srbe iz NDH – nije tačna: iseljavanje su organizovali Nemci, jer su zbog monstruoznih ustaških zločina Srbi masovno odlazili u partizane.

Uglavnom, osim uličnih desničara i neonacista, kao i grupica srbijanskih „istoričara“, koji toliko slobodno fabrikuju istoriju Srbije, da naspram njihovih - Tolkinova dela izgledaju naivno, Nedića glorifikuju i neki intelektualci desne orijentacije. Među njima čak i oni koji nezvanično figuriraju kao visokorangirani na budućoj studentskoj izbornoj listi (koju bi činile nestranačke ličnosti i stručnjaci u različitim oblastima), iako još nema ni izbora ni studentske liste.

Sve češće se stiče utisak da je jedini državni organ u Srbiji koji besprekorno radi – BIA. UDBA, Služba državne bezbednosti, ili jednostavno Služba, kako vam volja. Ali, ne radi ono šta bi čovek pomislio, po zakonskom opisu njenoga posla. Nema tu mnogo zaštite od spoljnih uticaja, sprečavanja delovanja stranih agentura (Beograd je danas kao Kazablanka nekada), saznavanja tajni koje bi pomogle boljem političkom ili bezbedonosnom postavljanju Srbije. Ne. Glavni posao je smišljanje psina, spletki i afera, prisluškivanje političkih protivnika, te proizvodnja kvaziistorijskih i para-verskih sadržaja, sve zgodno za držati narod u zabludama i lako njime menipulisati.

Teško je, naravno, bez dokaza (a tu je dokaze najteže naći) reći da se Služba umešala i u aktuelni studentski protest. Ali, i to je jedna od mogućnosti, sudeći po transformaciji protesta, što je vidljivo i prostim upoređivanjem zamaha, zanosa, energije i optimizma s početka 2025. i s početka ove godine. Pa i broja ljudi.

Dok je, u vreme prvih protesta, dominiralo građansko, čak levičarsko raspoloženje, sada primat odnosi nacionalno i desničarsko. Dok se u prvoj polovini 2025. slušalo „Vostani, Serbie“ i vila zastava po Sretenjskom ustavu, kao simbol nikad dosanjane buržoaske Srbije iz 1835, sada se najčešće slušaju zakukavanja o Kosovu, ističu religijski simboli i zastave Nedićeve Srbije, a skupovi se održavaju na verske praznike.

Najzad, kao svojevrsna „elita postvučićevske Srbije“, po sistemu spremljenog ražnja dok je zec još u šumi, promovišu se ljudi čiji se mnogi stavovi ne razlikuju bitnije od stavova Vučićeve organizacije, dok neki ulaze i u najgori istorijski revizionizam. Ako se setimo glavne motivacije u vreme smenjivanja Miloševića – da su za to potrebni svi, pa čak i oni koji su protiv Balkanskog kasapina samo zato što nije bio uspešan u svom genocidnom naumu - onda je sasvim jasno što građanska Srbija danas zazire od rešenja u kome su desničari, nacionalisti, rusofili i religiozni fanatici viđeni za nove vođe Srbije, a ljudi građanske i proevropske orijentacije za ukras.

Nekako se u toj skupini, kao „prvi među jednakima“, našao profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar. Izbio je u prvi plan posle govora na vidovdanskom protestu, koji su studenti organizovali na beogradskoj Slaviji 28. juna. I kao da baš od tog skupa nije počelo vidljivo opadanje energije i entuzijazma, kao da se mnogi proevropski građani nisu distancirali upravo posle Lomparevog govora, čak i oni malobrojni mediji koji nisu pod Vučićevom kontrolom počeli su da daju značajan prostor čoveku koji je otvoreno za Nedića tvrdio da „nije bio kvisling“, da je želeo „spas srpskog naroda“, bio „samo kolaboracionista“, „tragična ličnost“, i „bez ideološke bliskosti s okupatorom“.

Lompar, inače, zastupa ideju „odbrane prava srpskog naroda“ u svim okolnim zemljama, kroz „srpski integralizam“. Učestvovao je i na promociji zbirke pesama osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića (tom prilikom mu je i upućena čestitka za 80. rođendan, sa Lomparevim potpisom između ostalih), a bio je vatreni zagovornik rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića. Osnovao je i udruženje „Srpski glas“, nazvano po udruženju Dragiše Vasića, ideologa četničkog pokreta.

Teško je reći da li su Lompar, nacionalisti, i desnica uopšte, konačno prevagnuli unutar prilično heterogenog studentskog pokreta. Ono šta je činjenica je da su levičarske organizacije, koje su defakto započele protest, vrlo brzo marginalizovane, njihovi članovi zatvarani i sudski gonjeni, a i sad se vodi proces protiv 12 ljudi od kojih se polovina već skoro godinu dana nalazi van zemlje. Nasuprot tome, danas se organizatori skupa slavljenja uspomene na Nedića – hvale da su podržavaoci studenata.

Svakako je interesantno to Lomparevo pozicioniranje, iako nikad nije primećen neki njegov angažman unutar studentskog pokreta. Nije stajao pred batinašima, nije se suprotstavljao kordonima, nije privođen, protiv njega nema krivičnih ili prekršajnih prijava. Za razliku od, recimo, profesora Radivoja Jovovića (verovatno politički pritvorenik sa najdužim stažom od obnove nezavisne Srbije 2006.), takođe zatvarane profesorke Marije Vasić, bivšeg dekana FDU Miloša Pavlovića, ili rektora BU Vladana Đokića – koji su, uprkos očiglednom ličnom žrtvovanju, te vrlo otvorenoj borbi za utvrđivanje istine povodom pada nadstrešnice, za oslobađanje uhapšenih studenata, za sprečavanje narušavanja autonomije Univerziteta... ostali u senci salonskog mislioca iz duboke, nacionalističke, pozadine.

Ima tu, sasvim jasno, i krivice druge strane, koja je olako pretpostavila da je nužan širok front svih građana u borbi poput ozbiljno korumpiranog i teško kriminalizovanog režima, a da će razdvajanje nužno doći posle izborne pobede. Ispostavilo se – reći ćemo: kao i obično – da desničari i nacionalisti uopšte ne gaje taj sentiment nužnog primirja zarad višeg cilja. A i zašto bi, najzad, kad i desnici i nacionalistima upravo odgovara društvo kakvo su stvorili novoradikali Aleksandra Vučića. Ne odgovara im što on nije dovoljno desno i odgovarajuće učinkovit.

Celu tu situaciju savršeno je opisao pisac i aktivista Dejan Atanacković:

„Verovatno će se, jednom, kao najveća greška građanske, sekularne i evropske Srbije, ispostaviti upravo to uporno gajenje iluzije da su nacionalisti mogući saveznici u borbi protiv nacionalizma. Verovatno će se, jednom, kao najveća zabluda građanske, sekularne i evropske Srbije izdvojiti baš ta zabluda da je suočavanje sa nacionalizmom i ratnom prošlošću devedesetih suočavanje s nečim što predstavlja prošlost, a ne najopipljiviju sadašnjost srpskog društva. Verovatno će, jednom, kao najveća samoobmana građanske, sekularne i evropske Srbije isplivati ona da je tolerisanjem nacionalizma, uopšte bilo moguće izboriti se za bilo kakvu promenu, pa i za sopstveno preživljavanje.

Verovatno je i da će se jednom, kao najveća strateška greška i naivno lukavstvo građanske, sekularne i evropske Srbije ispostaviti i ona pretpostavka da se nacionalizam, jednom pušten u redove borbe za drugačije društvo, može naknadno odbaciti, možda čak i obrlatiti, preveslati, izmanipulisati, tako da sutra ostane tek jedna marginalna pojava. Konačno, verovatno je da će se, ako se iko ovakvim ili sličnim iskazima uopšte bude bavio, jednom doći do zaključka da je građanska, sekularna i evropska Srbija naprosto oduvek imala ozbiljnih problema sa pamćenjem“.