Istine i pouke popisa

Najzad su saopšteni rezultati popisa u Crnoj Gori. Kašnjenje, možda i tehnički opravdano, izazvalo je s druge strane bojazni da se rezultati „šteluju“, posebno jer nije dat odgovor na mnoge nedoumice, optužbe o „uvozu“ popisanih i izveštaje o nepravilnostima.

No, sada je to kako je: u društvu duboko podeljenom, pre svega zbog potrebe šovinističkog režima u Beogradu da gospodari Crnom Gorom, ostaće sumnje u validnost popisa i mnogo pošto njegovi rezultati odu u drugi plan pred surovošću stvarnosti. Rezultate će svako tumačiti kako mu odgovara, i kad mu odgovara, i na osnovu toga tražiti neka dodatna „prava“, uprkos činjenici da je popis pre svega statistička stvar, a ne osnov kakve nacionalne supremacije.

Jer, navikli smo da „sedam jahača“ Srpskog sveta uporno i dosledno potežu sve što im pod ruku ili na pamet padne, kao argumentaciju kakve „ugroženosti Srba“ i dokazivanje nužnosti da Srbi moraju biti ravnopravniji od ostalih. Tako smo već počeli da slušamo, uz pozivanje na rezultate popisa, kako treba „normirati srpski jezik kao službeni“ - iako je (i) srpski jezik odavno normiran, u stavu 2. člana 13. Ustava Crne Gore. S potpuno istim namerama, krenula je i realizacija fantazije o dvojnom državljanstvu.

Bilo kako bilo, to su već dnevne provokacije čiji su konačni ciljevi jasni svakome, pa i crnogorskim Srbima - jer ostvarenje tih ciljeva ne nosi dobro nikome u Crnoj Gori, pa ni crnogorskim Srbima. Ipak, ostaje jedan veliki problem, mnogo veći od bilo kog popisa, nad kojim bi svi morali ne samo da se zamisle (jer je, a oprostite, filozofiranja i mudrovanja u Crnoj Gori i previše), već i da konkretno deluju. A to je konstantan pad broja Crnogoraca. Ne u procentima, već u apsolutnim brojevima. Kolikogod definisana kao građanska, i kolikogod to bio ispravan pristup, Crna Gora je i matična država Crnogoraca. Ako oni u svojoj državi postanu manjina, biće tek egzotični ukras u rukama spoljnih vlasnika zavisne i ponižene Crne Gore, a opstanak Crnogoraca u dijaspori neće biti doveden u pitanje. Oni, jednostavno, opstati neće.

Nemamo bolji primer za ovo od bukvalnog desetkovanja Crnogoraca u Srbiji. Sada nas je oko 20.000. Za režim u Srbiji, skoro pa idealan broj. Statistička greška, ili sjajna kulisa za igrokaz o ravnopravnosti u višenacionalnoj Srbiji. Ne možemo ni na šta da utičemo, srbijanskoj politici ne možemo da „štetimo“, a za pokazivanje birokratama iz Brisela - dušu dalo. Da bude jasnije, i nevezano samo za Srbiju: Crnogoraca je pet puta manje nego što ih je bilo u Hrvatskoj, a u Bosni i Hercegovini i Makedoniji pali su na trećinu pređašnje brojnosti.

Nije namera ovog teksta da se bavi merenjem doprinosa koliko je - i da li je - ko dao u prilog razvoja i očuvanja crnogorske nacije; nije cilj ni utvrđivanje krivice za propuste kojih je, složićemo se, i te kako bilo. Ono šta jedan tekst može da učini je da apeluje, da se konačno crnogorski intelektualci u zemlji i dijaspori (a njih nam ne manjka) organizuju i bez sujeta i ličnih animoziteta (ni njih nam ne manjka) najzad lociraju zbog čega se ovo dešava, odakle dolaze opasnosti i koje su sve i utvrde jasan program kako da se ovo odnarođavanje zaustavi, uz konkretne mere i rokove.

To je, svakako, veoma široko polje. Od obrazovanja i usavršavanja do razvoja karijere i poslovnih prilika. Od razvoja infrastrukture i povezivanja sa svim susedima, a ne samo jednim, do afirmacije kulture i čuvanja okoline. Od apsolutnog obračuna sa svakom vrstom kriminala, do podrške domaćim stvaraocima u svakoj oblasti. Od ispravljanja ružnih i autodestruktivnih praksi i karakternih crta (što se, ko je pazio na časovima istorije, „vuče“ još od Svetog Petra Cetinjskog) do reafirmisanja osobina koje su Crnogorce krasile u prošlosti, a danas ih se s divljenjem i ponosom sećamo. Prevedeno na najjednostavniji jezik: to je stvaranje uslova da svako poželi da bude Crnogorac, a ne da se svog porekla odriče zarad konjukturnosti i šansi koje mu neki drugi nacionalni okvir pruža. Da svako poželi da živi u Crnoj Gori, najzad, a ne da bude prinuđen da ode da bi se lakše razvijao kao ličnost i kao stručnjak. Jer, da se ne lažemo, ljubav prema rodnom kraju i lepota sopstvene države ipak nisu dovoljni da ispune sve potrebe ljudi.

Zašto - da pomenemo upravo tu najradikalniju situaciju - Crnogorci hrle u Srbiju, pa vremenom postaju Srbi? Jer Srbija ponudi mnogo toga šta Crna Gora propušta, lakonski pretpostavljajući da je dovoljno da se neko rodi kao Crnogorac. Počev od školovanja i domova, gde je dovoljno da se učenik ili student izjasni kao Srbin. Pa zaposlenje - gde su neki uslovljeni da se izjasne kao Srbi, neki su i ucenjeni, a većina to čini i bez uslova, iz straha u atmosferi kakva je u Srbiji kreirana u poslednjih 35 godina. Možda to nije fer od Srbije, ali nije i nelegitimno. Ona nudi „nepristojne ponude“, jer je „preuzimanje“ Crnogoraca odličan balans negativnom prirodnom priraštaju. Pravi je problem zašto Crnogorci na to pristaju, i zašto su uopšte dovedeni u situaciju da tu „nepristojnu ponudu“ prihvate. Budimo iskreni, i previše je puta ukazano na činjenicu nebrige države Crne Gore prema iseljenicima i njihovim potomcima, ali je isto toliko puta i ostalo na ukazivanju.

To, budimo jasni, ne znači da čovek ne treba da bude Srbin, ako se tako oseća. a ponajmanje da to iko ikome sme da brani, ili da ucenjuje. Stvaranje uslova da svako poželi da bude Crnogorac istovremeno je i stvaranje uslova da svako - i crnogorski Srbi, i Bošnjaci, i Albanci, i Hrvati - živi u nezavisnoj, suverenoj Crnoj Gori, bez potrebe da postane Crnogorac. Potpuno jednako. I sa vizijom da će svako sutra biti bolje od svakog juče.

Dakle, poprilično toga mora da se menja. I u mentalitetu, i u shvatanju, i u delanju. Ako to bude pouka ovog popisa, i ako se kao rezultat ovog popisa zaista izrodi ozbiljna akcija na očuvanju, unapređenju i omasovljenju crnogorske nacije - moći ćemo u budućnosti da kažemo da je popis iz 2023. bio uspešan.