Dunja Samardžić: Bijeli štap je moja produžena ruka
I osobe sa manjim oštećenjem vida dobro je bijeli štap maju, jer na taj način smo prepoznatljivi, da smo osobe sa invaliditetom, da imamo prednost, da zahtijevamo veće strpljenje ostalih građana prolaznika- kazala je u Budilniku Dunja Samardžić.
Podgorica ima neke pomake, kaže Dunja, jer postoji nekoliko ulica koje imaju taktilne staze vodilje, međutim, to je i dalje nedovoljno.
- Ne krećem se, kao osoba sa oštećenjem vida, samo tim ulicama, mnogo je ulica kojima se ja krećem. Takođe, ako bismo govorili o zvučnim semaforima, koji su jako korisni i puno pomažu, česta je pojava da na nekoj raskrsnici postoje zvučni semafori, međutim, vremenom se pokvare, ugase, i onda imate na jednoj strani ceste zvučni semafor koji radi, na drugoj ne ili obrnuto - rekla je Samardžić.
Parkiranje automobila na trotoaru predstavlja najveći problem u kretanju osoba sa oštećenjem vida, poručuje Dunja, i veliki je napor da se auto zaobiđe.
- Dok vi napipate sa štapom sa koje strane je prohodno, sa koje nije, ja sam već zaboravila đe mi je lijevo, đe mi je desno, ako se baš ne pozabavim time ja ne znam treba li da idem naprijed ili nazad - naglasila je Samardžić.
Postavljanje reklama na taktilnim stazama je problem, te kaže da iako je prohodno, reklama je u nivou glave.
Iako joj za kretanje pomagao pas vodič, kaže Dunja, spletom okolnosti se vratila bijelom štapu, te kaže kako je on dobro pomoćno sredstvo i znak prepoznavanja osoba sa oštećenjem vida.
- Bijeli štap je moja produžena ruka.Prije svega, zašto je važno imati bijeli štap? I osobe sa manjim oštećenjem vida dobro je da ga imaju, jer na taj način smo prepoznatljivi, da smo osobe sa invaliditetom, da imamo prednost, da zahtijevamo veće strpljenje ostalih građana prolaznika. Mnogo je bolji osjećaj kad je očigledno da imate bilo koji invaliditet, u ovom slučaju oštećenje vida - zaključila je Dunja.